Битка за Британију је једно од највећих бојишта у раној фази Другог светског рата. Ово је име којим се обично назива покушај немачког Луфтвафеа да стекне ваздушну премоћ над британским Краљевским ратним ваздухопловством, пре планиране поморске и ваздушне инвазије на Уједињено Краљевство (операција Морски лав). Ни Хитлер, нити немачки Вермахт нису веровали да је могуће извршити успешан амфибијски напад на британска острва док британска авијација не буде неутралисана. Секундарни циљеви су били уништавање производње авиона, и земљишне инфраструктуре, као и терорисање британског народа, са намером да се он заплаши и наведе да затражи примирје, или се преда.
Ова операција је представљала Хитлеров пораз. Британци су показали велике напоре, сналажљивост, храброст и одлучност да се не предају. Чињенице говоре да су Немци напали Британију са 2.600 авиона Луфтвафеа, 1.200 бомбардера, 280 обрушивача, 760 једномоторних ловаца, 220 двомоторних ловаца, 140 извиђачких авиона, заједно са Петом ваздушном флотом у Норвешкој која је бројала 190 авиона. Насупрот њих стајало је Краљевско ратно ваздухопловство, који је располагао са 1.171 авионом, што ловцима, што бомбардерима.
Битка за Британију увела је у речнике света нови глагол ковентрирати. Долази од назива града Ковентрија, који је Луфтвафе сравнио са земљом, заједно са 12 фабрика авио-индустрије у његовој близини.
Превласт у ваздуху над својом територијом РАФ дугује изузетном залагању људства, квалитетном и умешном употребом ловачке авијације, као и применом радарске технике у противваздушној одбрани. Уз све то, може се закључити да су Британци добили ову битку због интелигентних решења чланова Савета за ратно ваздухопловство, који су побили теорију „бомбардери ће се увек пробити“. Уверили су се да постоји одбрана од бомбардера, па су се усредсредили на градњу јефтинијих и флексибилнијих ловаца за чију је производњу било потребно много мање времена. Победа британског ваздухопловства у септембру присилила је Немце да дефинитивно одустану од инвазије на Уједињено Краљевство. Иако се не може са сигурношћу рећи да је битка за Британију била прекретница Другог светског рата, чињеница је да је имала политичку и војну тежину, јер је касније увелико допринела укупној савезничкој победи на Атлантику и у западној Европи.
Немачки циљ и стратегија и британски одговори
Циљ који је зацртао Хитлер била је инвазија на Британију. Међутим, пре инвазије требало је припремити терен за инвазију. Пошто до инвазије никада није дошло, циљ и стратегија своде се само на наредбе Луфтвафеу.
Луфтвафеу је наређено да мора довести РАФ, морално и физички, у такво стање у коме он неће бити способан да изврши било какав значајнији напад на јединице које ће учествовати у инвазији. Непосредно пре планиране инвазије, Хитлер је понудио Черчилу (Винстон Черчил, британски премијер који је свом народу понудио „крв, зној и сузе“ као једини услов за остварење победе) шансу да склопи мир, што је овај одбио. Сматра се да Хитлер није ни сумњао да Черчил неће пристати на склапање мира, стога је хтео немачкој јавности да прикаже како Британци, тачније Черчил, желе да се рат настави.
Операција се дели у фазе, притом се овде узима подела Лена Дејтона (-{Len Deighton}-), запаженог британског историчара-публицисте, који је операцију поделио у четири фазе.
1. фаза: започиње у јулу Након њеног почетка следило је месец дана напада на британске конвоје који су пловили уз обалу и месец дана ваздушних битака над Ламаншом. Немци су ову фазу назвали Каналкампф (борба у каналу), а пуковник Финк је постављен за заповедника ваздушних операција над Ламаншом. Његов задатак био је да учини Ламанш затвореним, недоступним за британске транспортне бродове. Да би то постигао, добио је под своју команду осим „Гешвадера“ (-{Geschwader}-) којим је и раније заповедао и две групе „Штука“ и групу ловачких авиона. Међутим, постојала је одлука да Луфтвафе не крене у напад пре него што сам Хитлер заповеди. Хитлер је одлучио да темпира ваздушни напад тако да снаге које буду учествовале у самој инвазији, затекну британску одбрану у стању исте онакве ошамућене парализованости какву је Луфтвафе успела да створи у Француској и Пољској.
Немачка рачуница била је једноставна. Ако Британци буду слали своје ловачке авионе да бране бродове, биће увучени у битку исцрпљивања, где су Немци сматрали да ће се Британци пре исцрпити. Са друге стране, ако Команда британске ловачке авијације не буде допуштала својим авионима да буду увучени у ту битку исцрпљивања, немачки бомбардери ће несметано потапати британске трговачке бродове.
Британски начелник министарства ратног ваздухопловства, сер Хју Даудинг (-{Sir Hugh Dowding}-), у своје најважније планове није увео одбрану трговачких бродова, па је упозорио министарство РАФ-а да се конвојима може пружати минимална одбрана из ваздуха, због повећаног ризика од губљења великог броја авиона, чиме се губи на укупној одбрани Британије (индустрија, градови, ...). Треба напоменути да у фази Каналкампфа британска радарска мрежа није још била веома делотворна, јер су ловци и бомбардери двеју немачких ваздушних флота могли узлетати на оперативну висину и сврставати се у формације изван домета британског радара. Лет преко Ламанша трајао је само пет минута, а Спитфајерима је требало петнаест минута да се дигну довољно високо, да би могли да нападну Немце. Након врло мало протеклог времена, постало је очито да Немци из дана у дан потапају све више британских бродова, па се повећао притисак на Даудинга.
Употребљавајући своју у ствари малу снагу, Финк је показивао велику вештину, док су својим акцијама сондирали, „испипавали“ британску одбрану, сазнавали колико јој времена треба да реагује, па су онда нападали приобалне конвоје, којих је у водама око југоисточне обале било пуно. По правилу су при тим акцијама ловци стајали у близини бомбардера (формације), али им је Финк допуштао да врше ловачке нападе у зони грофовије Кент, коју се називали Фрај-Јагд (-{Frei-Jagd}-).
Даудинг је на такве немачке акције реаговао прилично лукаво. Командант Парк (командант групе која је покривала југоисточну Енглеску) је слао против нападача на бродове само мале формације, док на Фрај-Јагде није уопште реаговао, допуштајући Немцима да их несметано обављају. На тај начин се чувала количина авиона и делимично бранили конвоји у Ламаншу. Касније су ти конвоји увелико пребачени према северу, према луци Ливерпул и другим.
У овом делу рата истакла се „Британска цивилна организација за поправке авиона“. Била је то врло делотворна организација која се бавила сакупљањем остатака оборених авиона, како немачких тако и британских, те авиона у квару који се нису могли поправити. Све што је сакупљено на тај начин послано је у одређене центре за топљење легура. На тај начин се штедело на новцу и времену. Подаци су задивљујући, установљено је да је након скупљања и топљења, поново полетело чак шездесет и један посто авиона.
2. фаза: „Адлерангриф“ (-{Adlerangriff}-) - Орлов напад десно|мини|Никада толико пуно људи није дуговало толико много тако малој групи људи - Винстон Черчил „Орлови напади“ почињу 15. августа 1940, с тим да су припреме обављене два дана раније.
Иако је ова фаза трајала нешто више од недељу дана, увелико је обележила даље догађаје битке за Британију. Немачка обавештајна служба је потпуно погрешно проценила британску комуникацију коју је прислушкивала. Проценили су да се британским ловцима управља са земље радио-телефонима, да су њихове формације везане за станице на земљи којима припадају, што значи да им је мобилност (покретљивост) ограничена, чак уз претпоставку да су станице на земљи делимично мобилне. Због тога су сматрали да не треба очекивати концентрацију јаких ловачких састава на одређеним тачкама и са кратком најавом. Била је то катастрофална грешка у расуђивању. У ствари, чињеница да немачка обавештајна служба није успела да протумачи значење британских порука, је била гора и штетнија него да их уопште није открила. Околност што су Немци поверовали да РАФ користи тако примитиван поступак радио контроле, подстакла је Луфтвафе на закључак да ће њени масовни напади имати као препреку само локалне саставе британске ловачке авијације.
РАФ се такође користио дешифровањем тајних порука Немаца, међутим, далеко успешније. На тај начин су сазнали од немачких метеоролошко-извиђачких јединица да не траже само општи извештај о времену, већ извештај о времену на тачно одређеним локацијама, другим речима сазнали су следеће немачке циљеве. Служба која се бавила дешифровањем порука у Британији се звала Вај сервис (-{Y Service}-).
Почеци напада друге фазе 15. августа, су кренули у самом почетку лоше за Немце. Метеоролози су дали погрешну прогнозу, уместо лепог времена, прогноза је била потпуно неповољна за авијацију, сумаглица с кишом. Остали дани протекли су такође са пуно великих промашаја Немаца. Додуше успели су да изненаде аеродром крај Друфилда и нанесу му огромну штету, такође су страдали аеродроми код Истчерча, Фарнбороуа, Одама, Детлинга и аеродром код Брајз Нортона где су погодили хангаре пуне горива и уништили 46 британских авиона, као и нека постројења авио-индустрије у другим деловима Енглеске. Међутим, на крају се успоставила рачуница да се Немцима то није превише исплатило, јер су имали огромне губитке. Сви наведени аеродроми били су од мале важности за Британце, јер су то већином били аеродроми Морнаричке авијације, која није превише учествовала у одбрани. Као главни циљ требало је поставити аеродроме и постројења Ловачке авијације, јер се практично само са њима борио Луфтвафе. Губици у овим операцијама резултат су лоших процена, неприпремљености и лоше комуникације. Све у свему гледајући, циљ ових напада биле су британске радарске станице, а успешност је оценио и сам Геринг који је закључио: „Сумњам да има смисла наставити нападе на радарске станице, јер се, ето, показало да ни једна од оних које смо до сад напали није избачена из функције“ .
На крају се испоставило да су највеће штете нанете Британцима биле од оних бомби које су промашиле циљ, али су, очито случајно, прекинуле далеководе, па су на неко време пореметиле функционисање радарских станица.
3. фаза: Напади на аеродроме 11. групе (24. августа до 3. септембра) Немачки Луфтвафе је послушао Герингову директиву да спроведе „24-сатну“ офанзиву, офанзиву „од зоре до мрака и од мрака до зоре“. Због тога су и дању и ноћу нападали све делове Уједињеног Краљевства, шаљући понекад само један бомбардер. Луфтвафе је такође наставио, сталну дневну ваздушну активност изнад свог дела француске обале Ламанша како би спречио британске радаристе да открију када се у ствари формирају немачки састави који ће бити послати у напад. Често је, захваљујући тој тактици, правим нападачким саставима успевало да нападну циљеве на енглеској обали без икаквих губитака. Та тактика се у ствари није свиђала ниједној страни, ни Британцима ни Немцима. На пример, за састав од десет британских ловаца, који су узлетали да би напали десет немачких бомбардера, које је пратило десет ловаца, била би то борба у којој је противник, Луфтвафе, био бројчано двоструко јачи. Међутим, Немци су сматрали да у тој бици већу предност има противник, јер они морају истовремено да се боре са ловцима, којих има подједнако, и да пазе да се бомбардерима ништа не догоди.
Највећи успех у овој фази, Луфтвафе је остварио у нападу на Ливерпул, који је 25. августа 1940. нападнут се 150 бомбардера. Ливерпулска лука је претрпела велика оштећења, при чему је погинуло 470 особа. Осим Ливерпула нападнута је и фабрика Спитфајера крај дворца Бромич у Бирмингему, аеродроми у Кенлију, Бигин Хилу, Тангмеру, Шораму и Норт Вилду, и фабрика Викерс Армстронг у Бруксланду.
Све у свему, ова фаза је до тад била најуспешнија за Немце, остварили су највише зацртаних циљева, успели су да прекину британске радио везе, помоћу чега су неке нападе извршили без губитака и што је тада било најважније, срушили су највећи број британских ловаца који су им задавали највише проблема.