мини|Немачки урбар из 1310. Урбари (лат.urborium па urbor или urbar: обрађено кметовско земљиште) су збирке приписа којима се у Немачкој, Хабсбуршкој монархији, Угарској и Хрватској уређивали односи феудалаца и кметова и њихове узајамне обавезе. Све до маријатерезијанске урбарне регулације у XVIII веку, урбари су приватноправни документи, које су углавном писали сами феудалци.

Историја

Дефиниција Постоје различите дефиниције урбара. Према В. Мажуранићу, то су документи са одредбама о службама и дажбинама које разне врсте поданика морају плаћати „по закону и обичају“ земљишној властели. Урбари су добили јавноправни карактер тек током епохе урбарске регулације у 18. веку, тако да у претходном периоду обавезе кметова нису биле засноване на законима. Феудални правник Хусти је дефинисао урбаре као документ у коме се „наводи обичај [...] шта, колико и од којих кметова, било појединачно или колективно из целе сеоске општине, господар може да прикупи током целе године кулука, новца или производа, или колико кметови морају да плате“.

Подела Радослав Лопашић поделио је урбаре у две групе. У групу урбари у ужем смислу (урбар, закон, кладерне) сврстао је оне који садрже само нормативне одредбе о феудалној ренти („они доносе опште институције“), док другу групу чине регистри у којима су „властелинства описана по местима и селима.“ Према садржају, урбари се могу поделити на индивидуализоване урбаре и урбаријалне исправе.

Индивидуализовани урбари У индивидуализованим урбарима (обично рукописним књигама) феудални терети су били наведени посебно за свако сељачко домаћинство, село или сеоску општину (колективни порези). Само они урбари које садрже попис кметова са величином њихових имања и свим обавезама које она подразумевају могу се сматрати потпуним. Њихова важна карактеристика је да, поред информација о феудалној ренти, садрже податке о броју поданика по одређеним категоријама, о структури њихових имања, величини села и сеоских општина.

Непотпуни урбари такође садрже поименичне спискове поданика, али само са неким порезима. То су заправо регистри појединачних пореза и спискови сељачких имања. На пример, из 15. века сачувано је неколико регистара новчаних пореза, а у 17. веку састављени су посебни урбари кулука (на хрватском тлака).

Урбаријалне исправе Систем феудалних односа често је био регулисан урбаријалним исправама које је издао господар. Ови документи су обично имали облик повеља и садржали су нормативне одредбе о феудалној ренти. Урбаријалне исправе су додељиване појединцима, групама поданика, па чак и читавим сеоским комунама. Савременици су их називали „привилегијама“ или „слободама“ (libertates).

Урбаријалне исправе могу се класификовати у неколико група:

Урбаријалне исправе за кметове: исправе које су кметови добијали обично су обухватале измене феудалних обавеза појединих села или група кметова (нпр. промена кулука у новчане даће). Некима су даће и укидане („libertates“). „Litterae locationales“: приликом насељавања пустих имања, феудалци су посебним писмима одређивали посебне погодности и даће нових колониста након истека погодности. Документи о насељавању су такође од посебног значаја као извори информација о колонизацији појединих властелинства (посебно у 17. веку). Привилегије слободњака: положај слободњака као феудалних поданика такође је био регулисан исправама. То су обично биле појединачне повеље које су добијали поједини слободњаци. Исправе за трговишта: повеље феудалних господара у 15. веку дароване градским насељима на њиховим властелинствима такође се могу уврстити међу урбаријалне исправе. Феудални терети становника тих насеља често су регулисани у општим урбарима.

Употреба Најстаријим урбаром може се се сматрати Винодолски закон из 1288, јер поред уређења односа између винодолски места, садржи и одредбе које га чине урбаром. Године 1334. Загребачки каптол као носилац власти уредио је урбаром односе са кметовима. Типични урбари појвљују се XV веку, када се у њима набрајају и кметовске породице, њихове земље и дужности.

Због све веће експлоатације често су избијале кметовске буне, па је и држава у XVIII веку узела ово питање у своје руке и донела збирке прописа, које су одређивале горњу границу кметовских давања и такође су се звале урбарима. Марија Терезија 1756. донела је такав урбар за славонске жупаније вировитичку, пожешку и сремску, а у раздобљу од 1775—1780 и за хрватске жупаније загребачку, вараждинску и крижевачку. Законом су урбаријални односи регулисани 1836. и 1840.

Укидање Укидањем кметства 1848—1853. и разрешењем кметовских односа, урбари губе своје значење.

Значај Урбари се убрајају међу најзначајније изворе за изучавање старије аграрне, економске и социјалне историје. Ако је једно властелинство сачувало низ урбара из разних векова (што није редак случај), могу се помоћу њих пратити промене у положају кметова, броју сеоских газдинстава, броју сеоског становништва, које су се културе гајиле и др.

Референце

Литература

Категорија:Правна историја Категорија:Историја Војводине Категорија:Историја Хрватске Категорија:Историја Словеније