Алојзије Степинац (Брезарић, 8. мај 1898 — Крашић, 10. фебруар 1960) био је загребачки надбискуп и кардинал, те блаженик Католичке цркве.
Степинац је био солунски добровољац и носилац Краљевског ордена Карађорђеве звезде. После проглашења НДХ подржавао је усташки режим и залагао се за опстанак НДХ. У НДХ је био генерални апостолски викар усташке војске. Степинчево деловање у периоду рата се је огледало у исказивању верности непријатељској сили, сарадницима окупатора, у раду на покрштавању православног становништва у НДХ, при чему је врх католичке цркве у НДХ најпре деловао сам, а затим у координацији са државним институцијама, у пропагандној делатности против покрета отпора. После рата је критиковао нову комунистичку власт. Након завршетка Другог светског рата, суд га је 1946. године осудио као ратног злочинца због сарадње са НДХ, након чега је провео остатак живота у кућном притвору и у затвору. Након унутрашњег и међународног притиска, Степинац је био пуштен из затвора Лепоглава у кућни притвор.
Папа Пије XII га је 1952. године именовао за кардинала. Степинац је преминуо од полицитемије 1960. године док је још био у кућном притвору. Папа Јован Павле II га је 3. октобра 1998. године прогласио за мученика и беатификовао у Марији Бистрици код Загреба.
Младост и рат Алојзије Степинац је рођен 8. маја 1898. године у селу Брезарић код Крашића, близу Загреба, у веома имућној сељачкој породици. Његов отац Јосип имао је дванаесторо деце и то четворо из првог и осморо из другог брака. Алојзије је основну школу завршио у родном месту, гимназију у Загребу. Кад је завршио шести разред гимназије, ступио је у надбискупијски лицеј с озбиљном намером да се посвети свештеничком звању.
Врло брзо је позван у аустроугарску војску 1916. године. У скраћеном року је могао положити осми разред и матуру, па је затим отпутовао у Ријеку у свештеничку школу. Убрзо се, као новопечени официр потпоручник нашао на Италијанском фронту, али његова војничка каријера убрзо је приведена крају, рањавањем у борбама на Сочи и Пијави.
Многи Степинчеви биографи помињу његову официрску разборитост и храброст, међутим, не постоје материјални докази за такве тврдње. Током Првог светског рата, његови родитељи нису имали никаквих вести о њему. У Крашић је стигла вест да им је син погинуо негде у Србији и послате су им његове ствари. Степинац је заправо био заробљен 1918. и одведен у италијанско заробљеништво. Чим је чуо да је основан Југословенски одбор и да се организује Југословенска легија, јавио се као добровољац. Југословенска легија је пребачена на Солунски фронт кад је он већ био пробијен, али та ратничка епизода из његовог живота биће пресудна у каснијој црквеној каријери. После победе служио је као официр у Врању, Гњилану и Приштини, до пролећа 1919. године, када је демобилисан у чину потпоручника. Степинцу није било по вољи да се говори и пише о његовом добровољаштву и чину, па је одбио да учествује у раду Удружења резервних официра добровољаца и, на сопствени захтев, разрешен дужности резервног официра Краљевине. За службу у југословенским снагама током Првог светског рата, Степинац је награђен Карађорђевом звездом. Исте године Степинац се уписао на Агрономски факултет у Загребу. Током студија учланио се у академско католичко друштво Домагој. На студијама је остао свега годину дана, након чега се вратио на имање свог оца где је неколико наредних година радио. Степинац је ту упознао и своју велику љубав Марију Хорват, кћерку свог учитеља. Марија се са породицом преселила у Загреб, па ју је Степинац запросио писменим путем. Иако је првобитно прихватила брачну понуду, Марија Хорват се касније предомислила и вратила му веренички прстен. Степинац је члан Хрватског орловског савеза и путовао је на слет католичког сокола у Брно. Био је на челу групе током процесије и носио је хрватску заставу.
Свештеник Степинац се 1924. године нашао у Риму, по препоруци ректора Загребачког сјеменишта др. Јосипа Лончарића. Ту је на папском универзитету Грегоријани (језуитски, римски Германикум), добивши америчку стипендију, завршио након седам година филозофију и теологију и урадио два доктората. Ту је научио да говори и пише италијански, француски, немачки и латински.
По повратку у Загреб, заређен је за католичког свештеника 1930. године. Млади језуитски штићеник бива примљен у надбискупску канцеларију, а затим је 1931. године именован и за церемонијара надбискупа др Анте Бауера. Управљао је кратко време жупом у Самобору, а потом и у жупи Св. Ивана Зелина - "гдје је оставио мучну успомену јер је био од надбискупа натурен против воље грађана и сељака, који су жељели да на упражњену жупу дође старији капелан кога је свијет познавао и волио." Отпор према њему је био толико јак да је довео дотле, да тек помоћу жандармерије (која је применила силу), буде уведен у своју дужност. Али како није успевао да одобровољи народ, био је повучен је одатле у Загреб, да буде опет уз надбискупа Бауера. Овај га је на пречац одредио за свог помоћника и наследника. Није му сметала ни Алојзијева анонимност, његово неискуство, ни недовољна примена богословског знања (која се стиче годинама), ни потребан углед а ни црквени и политички ауторитет међу католичким свештенством. Било је довољно што је рано показао фанатичну клерикалност и извесну "несустежљивост у иступу". Године 1933. је због проблематичног говора у Прегради, у којем је правио непримерене алузије на југословенског владара, имао посла са полицијом, због чега се примирио до свог постављења за црквеног поглавара.
Убрзо је тешко оболели надбискуп Бауер затражио од Ватикана да му се додели коадјутор с правом наследства на загребачкој надбискупској столици. Степинац је 1934. године именован за коадјутора (помоћника) загребачког надбискупа, са правом да га наследи. У то време Степинац је био у Хрватској потпуно непознат. Предлог да то буде управо Алојзије Степинац, а затим и одлука - одјекнули су на Каптолу као потпуно изненађење. Озбиљне критике конкурената, па и осталих чланова високог католичког клера, биле су упућене југословенском епископату као и ватиканским личностима, пре свега Пију XI и његовом великом секретару Марији Пачелију, будућем папи Пију XII. Међутим, све се на томе и завршило, јер је Ватикану изгледа био потребан млад и одлучан борац, који ће бити у стању да одговори захтевима клера. Биографија Степинца је умногоме помогла да се сав посао око његовог наименовања брже обави. Како је у то време тражена сагласност југословенске владе око његовог наименовања, краљ Александар се сложио знајући да је Степинац био добровољац на Солунском фронту, сматрајући да је то и израз његовог југословенског опредељења. Кад се показало да сви остали кандидати имају неке мањкавости, он је предложен и показао се прихватљивим и за Ватикан и за краља Александра, због његовог добровољног пријављивања у српску војску у Првом светском рату. Ипак, какве год да су били Степинчеве пројугословенске склоности, временом ће он постати велики хрватски националиста.Степинчево добровољаштво се после овога више никада неће помињати, чак ће се тврдити да то није тачно. Тако је Степинац још за живота Бауера постао шеф епископата, 28. маја 1934. године.
Краљ Александар је владао државом кроз диктатуру. Степинац је био међу онима који су потписали Загребачки меморандум тражећи пуштање из затвора Влатка Мачека и других хрватских политичара, као и општу амнестију.
Краљ Александар је био убијен у Марсељу 1934. године и Степинац је са бискупима Антуном Акшамовићем, Динизијем Њарадијем и Грегоријем Рожманом добио специјалну дозволу од Ватикана да присуствује краљевој сахрани у православној цркви.
О исламу пише у своме дневнику (датум 10.1.1935): „Разумијем да неуки пук пристане и држи уз ислам. Али да културан човјек који збиља тежи за спознајом истине пристане уз ову смијешну мјешавину жидовства, католицизма, односно кршћанства и поганства, то не могу разумијети.”
О православљу, које назива шизмом, каже: „Шизма је највеће проклетство Еуропе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема истине, нема правде, нема поштења.”, и на другом месту: „Жалосна је, али изгледа по свему истинита народна пословица 'нит' у мору мјере, 'нит' у Влаху вјере”. . У дневничкој белешци од јануара 1940 пише: „Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Кристовим – Св. Оцем. Онда би и ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе, јер бизантинизам је одиграо страшну улогу у повијести овог дијела свијета у вези са Турцима”.
мини|лево|220п|Бан Бановине Хрватске Иван Шубашић, вођа ХСС Влатко Мачек и надбискуп Алојзије Степинац приликом отварања новог Савског моста у Загребу 1939. О слободном зидарству и комунизму се на проповједи у Марији Бистричкој 6. јула 1940, изражава вулгарно: "Ту је права неман слободног зидарства, којој је перфидним подземним радом успјело да неколико деценија трује хрватски народни живот и да најгоре прљавштине заодјене велом кријепости и напретка у биједу и пропаст, не престаје роварити ни данас у нашој домовини. Ту је неман крваве Коминтерне која нам хоће силом на мјесто култа правога и живога Бога, наринути култ обичних злочинаца, којима су уста пуна хвале о великим дјелима комунизма, а руке крваве и запрљане од крви убијених невиних жртава мужева и жена, младића и стараца;"
Био је изразито нетрпељив према мањим хришћанским заједницама, а нарочито према Старокатоличкој цркви у Југославији, за коју је изјавио: „Старокатолицизам је трулеж на нашем народном организму и треба га одстранити“. Степинац је нападао и протестантизам, изјавивши у говору из 1938: "Док је [католичка] Црква на све стране развијала благотворни рад, нијесу мировале ни 'Portae inferi - врата паклена' о којима говори Исус Крист. Већ у XIV стољећу почеше ницати пророци, којих не мањка до данас, говорећи, да ће човјечанству бити боље, ако се Црква ограничи на рад између четири зида и ако јој се одузме сваки уплив на јавни живот. Кад је касније још придошла реформација (или боље деформација) под водством Лутера и порушила начела законитог од Бога даног ауторитета, био је широм отворен крај анархији на сваком подручју људског живота". На истој конференцији, који је организовала Католичка акција, Степинац је жестоко нападао комунизам, али никада није помињао нацизам или фашизам, иако је папа Пије XI објавио енциклике у којима их је оба осудио. Одан Ватикану, Степинац је пратио политику Ватикана који је у Шпанском грађанском рату подржавао Франка исто као и италијански фашисти и немачки нацисти. Такође, Ватикан је у нацистичкој Немачкој видео као главног бранитеља од комунистичке претње са истока, па није било згодно иступати.
После смрти Бауера, млади Степинац је преузео управу Загребачке надбискупије 7. децембра 1937. године. Као загребачки надбискуп, Алојзије Степинац се оштро супротставио одбијању Краљевине Југославије да потпише Конкордат са Ватиканом, па се окреће ка хрватској опозицији.
Нарочито је био огорчен на пробританске официре који су били противни приступању Југославије Тројном пакту, који су у Београду извршили државни удар и збацили намесништво кнеза Павла.
Други светски рат мини|Анте Павелић и Алојзије Степинац 1941. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како је он често називао НДХ. Два дана по проглашењу НДХ, 12. априла 1941. године састао се са пуковником Славком Кватерником.
Надбискуп Степинац се први пут састао са Антом Павелићем одмах по његовом повратку 16. априла 1941, четири дана након проглашења НДХ и изразио пуну подршку усташкој новооформљеној држави.