250п|мини|десно|Анимација Европског бојиштаЕвропско бојиште је представљало низ жестоких борби широм Европе, током Другог светског рата, од 1. септембра 1939. до 25. маја 1945. Савезничке снаге су се бориле са силама Осовине на три бојишта: Источном фронту, Западном фронту и Медитеранском бојишту. Током 1930-их, Адолф Хитлер, вођа нацистичке Немачке, проширио је немачку територију анексијом целе Аустрије и Судетске области Чехословачке 1938. године. Ово је делимично било мотивисано немачком расном политиком која је веровала да земља мора да се шири како би псеудонаучна „ аријевска раса “ преживела. Помагала им је Италија, још једна фашистичка држава коју је предводио Бенито Мусолини . Други светски рат је почео немачком инвазијом на Пољску 1. септембра 1939. године, а Совјетски Савез, предвођен Јосифом Стаљином, придружио се инвазији касније тог месеца. Две нације су потом поделиле Пољску између себе.

Пољски савезници, Француска и Уједињено Краљевство, објавили су рат Немачкој неколико дана након инвазије на Пољску, али нису желели да се заиста упусте у сукоб. То се променило након што је Немачка извршила инвазију на Норвешку, Данску, Француску, Холандију, Белгију и Луксембург . Шест земаља је преузето, а Немачка је започела два узастопна ваздушна бомбардовања Уједињеног Краљевства, у бици за Британију и Блицкригу . Британски премијер Винстон Черчил предводио је ратне напоре своје земље. Немачка је такође започела широко распрострањени геноцид над Јеврејима у Холокаусту . Године 1940, Италија је напала Грчку, а 1941. Немачка је напала Југославију и Грчку . У јуну 1941. године, Немачка је започела инвазију на Совјетски Савез, кршећи пакт о ненападању између земаља, а у децембру 1941. Немачка је објавила рат Сједињеним Државама, убрзо након што је то учинио и Царски Јапан . Сједињене Државе је предводио председник Френклин Д. Рузвелт .

Године 1942, Совјети су зауставили даљу инвазију на своју земљу у бици код Стаљинграда . У међувремену, савезници су започели масовну бомбардовање немачких индустријских циљева. Године 1943, савезничке силе су започеле инвазију на Италију, што је довело до краја Мусолинијевог режима, али Немци и Италијани лојални Осовини су наставили борбе. У априлу 1945. године, Рузвелт је умро, а наследио га је Хари С. Труман . Савезници су ослободили Рим у јуну 1944. године. Такође у јуну, савезничке силе су започеле инвазију на немачку окупирану западну Европу, док су Совјети покренули масовни контранапад у источној Европи . Обе кампање су биле успешне за савезнике. Совјетски Савез је освојио већи део источне Европе, укључујући немачку престоницу Берлин, док је Мусолини обешен, а Хитлер извршио самоубиство . Ослобођени су концентрациони логори који су коришћени у Холокаусту. Немачка се безусловно предала 8. маја 1945. године, иако су се борбе наставиле другде у Европи до 25. маја . Дана 5. јуна 1945. године потписана је Берлинска декларација којом је проглашена безусловна предаја Немачке четирима победничким силама. Савезничке силе су потом кренуле да заврше Пацифички рат против Јапана.

Након завршетка Другог светског рата, савезници су окупирали европски континент, враћајући неке земље њиховим предратним лидерима или стварајући нове владе, пре него што су финансирали економски опоравак својих земаља. Немачки војни вође били су подвргнути Нирнбершким кривичним процесима . Западна Европа је постала низ капиталистичких влада, а Источна Европа комунистичка, што је започело Хладни рат међу бившим савезничким земљама. Немачка је била подељена на капиталистичку Западну Немачку и комунистичку Источну Немачку .

Уводни догађаји

Након пораза Немачке у Првом светском рату, Версајским споразумом су јој наметнуте оштре казнене мере, укључујући значајне финансијске репарације, губитак територије (неке само привремено) и клаузуле о ратној кривици. Иако је Немачка на крају у ствари платила само мањи износ репарација, многи Немци су за послератни економски колапс своје земље, као и хиперинфлацију кривили Версајски споразум. Све ово је допринело политичкој нестабилности, која је Адолфу Хитлеру и његовој Национал социјалистичкој немачкој радничкој партији омогућила да дођу на власт. У међувремену, у Италији фашистички вођа, Бенито Мусолини је дошао на власт 1923, и након свог Марша на Рим претворио своју земљу у фашистичку државу. Обојица вођа и партија су практиковали нацистичку, тоталитарну и репресивну политику у својим земљама.

Хитлер је извео Немачку из Лиге народа, Мусолини и Хитлер су формирали осовину Рим-Берлин коју су озваничили такозваним Челичним пактом. Касније им се придружио и Јапан. Јапан и Немачка су већ имали потписан Антикоминтернски пакт из 1939. Силама Осовине придружиле су се и неке мање државе као што су Мађарска, Румунија, НДХ и др.

Избијање рата у Европи Нацистичка Немачка и Совјетски Савез су били заклети непријатељи, али након Минхенског споразума, који је предао Чехословачку, француског и совјетског савезника Немачкој, политичка реалност је омогућила Совјетском Савезу да са Немачком потпише пакт о ненападању (Споразум Рибентроп-Молотов). Овај споразум је садржао и тајну клаузулу о подели Пољске, балтичких република и Финске између Совјетског Савеза и Немачке.

мини|Едвард Риђ-Шмигли, пољски командант Рат у Европи почео је 1. септембра, 1939, када је Нацистичка Немачка извршила инвазију на Пољску, којој су Уједињено Краљевство и Француска гарантовале безбедност. 3. септембра 1939, Британија и Француска су објавиле рат Немачкој и британске снаге су упућене у Француску, али ни Французи ни Британци нису пружили никакву значајну помоћ Пољацима током целе инвазије на Пољску и немачко-француска граница је (изузев Сарске офанзиве) остала мирна.

Дана 17. септембра је и Совјетски Савез извршио инвазију на Пољску са истока и неколико сати након тога се пољска влада евакуисала у Румунију. Пољска је пала у року од 5 недеља. Њене последње операционе јединице су се предале 5. октобра након битке за Кок. Кад се завршио септембарски поход на Пољску, Хитлер је Уједињеном Краљевству и Француској понудио мир на бази признавања новонастале ситуације у источној Европи. 12. октобра је добио негативан одговор од Уједињеног Краљевства.

Међутим, Пољска није капитулирала и пољска влада у егзилу је наставила да командује пољском мрежом покрета отпора, која је допринела поразу Нацистичке Немачке.

Упркос брзом развоју догађаја на истоку, дуж француско-немачке границе, ситуација је била мирна. Овај релативно миран период је потрајао све до 10. маја, 1940, и познат је као Лажни рат.

Немачка стиче превласт у северној Европи Неколико других земаља је за ово време ушло у сукоб. До 28. септембра, 1939, три балтичке републике су схватиле да немају избора осим да допусте совјетским трупама да формирају базе на њиховим територијама. Совјетски Савез је окупирао балтичке републике јуна 1940, а коначно их анектирао августа 1940.

СССР је истовремено понудио сличан споразум и Финској али га је она одбила због чега је Совјетски Савез 30. новембра 1939. напао Финску. Овим је отпочео Зимски рат. Након преко три месеца жестоких борби и великих губитака, Совјетски Савез је одустао од инвазије. Московским мировним споразумом, 12. марта, 1940, Финска се одрекла 10% своје територије. Финци су били огорчени због губитка више територије у миру него на бојишту и због недостатка подршке из света.

Дана 9. априла 1940. Немачка је започела операцију Везерибунг, како би заузела Данску и Норвешку, наводно као одбрамбени маневар против планиране (и отворено разматране) француско-британске окупације ових земаља са циљем контролисања извоза шведске гвоздене руде, као и успостављања контроле над северним Атлантиком. Након неуспешног британског похода у Норвешкој, Финска и Шведска су биле одсечене од запада. Последица овога је била да је Немачка извршила притисак на неутралну Шведску да допусти транзит војног материјала и трупа кроз своју територију. Немачко војно присуство близу севера Финске и тамошњих рудника никла, Финска је сматрала напретком у стратешкој ситуацији.

Рат на западу Дана 10. маја, Лажни рат је окончан изненадним брзим продором немачких снага кроз Белгију, Холандију и Луксембург, којим су Немци са севера заобишли француска утврђења дуж Мажино линије. Након што је прегазила земље Бенелукса, Немачка је кренула против Француске, ушавши на њену територију кроз Ардене 13. маја. Французи су направили кобну грешку јер су оставили ову област готово потпуно небрањену верујући да је терен непроходан за тенкове. Главнина савезничких снага, укључујући и Британски експедициони корпус, била је сконцентрисана у Фландрији у очекивању да ће Немци поново применити Шлифеновог плана из Првог светског рата. Међутим, немачке оклопне снаге, које су пробиле француску линију фронта код Седана и Динана, наставиле су са незаустављивим напредовањем ка обали Ламанша. По избијању немачких јединица на обалу, француске и британске јединице у Фландрији су се нашле у обручу. Због овога, као и због надмоћних немачких комуникација, Битка за Француску је трајала краће него што је било ко од Савезника могао и да претпостави. Трајала је шест недеља, укључујући бомбардовање Париза од стране Луфтвафеа 3. јуна, након чега се Француска предала. Како би додатно понизио Французе, Хитлер је организовао да документ о предаји буде потписан у Компијенској шуми, у истом железничком вагону у коме је немачка предаја потписана 1918. Предаја је поделила Француску на два дела; северни део који је био под немачком окупацијом и јужни део који је остао под француском контролом, са центром у Вишију, због чега је добио име Вишијевском Француском. Многи француски војници, као и војници из других окупираних држава су пребегли у Британију. Генерал Шарл де Гол се прогласио легитимним вођом снага Слободне Француске и заклео се на наставак борбе. 10. јуна, и Италија је објавила рат.

Вјечеслав Молотов, премијер Совјетског Савеза, који је имао потписан споразумом о ненападању, је честитао Немцима: “Примите најсрдачније честитке совјетске владе поводом изврсног успеха немачког Вермахта. Гудеријанове тенкове који су се пробили до мора код Абевила је напајало совјетско гориво, немачке бомбе, које су сравниле Ротердам са земљом су биле пуњене совјетским пироксилином, а меци који су погађали британске војнике који су се повлачили из Денкерка, су били совјетски…”

Касније, 24. априла 1941, СССР је издао пуно дипломатско признање владе у Вишију.

Пад Француске је оставио Британију и њено царство усамљено. Британски премијер, Невил Чемберлен, је дао оставку током битке и заменио га је Винстон Черчил. Срећна околност за Британце је била та што је већина њене армије избегла заробљавање у француској луци Денкерк, где су хиљаде малих цивилних чамаца и бродића искоришћени да пребаце трупе са обале до ратних бродова који су чекали да их извуку на сигурно. Вођене су бројне дебате о томе да ли су су немачке оклопне дивизије могле саме да поразе браниоце Денкерка да су прешле у напад, јер су њихове линије снабдевања биле исувише растегнуте и била им је потребна реорганизација; у сваком случају, Хитлер је одлучио да послуша савет свог министра ваздухопловства, Хермана Геринга и дозволи Луфтвафеу да сам нападне савезничке снаге док немачка пешадија не пристигне. Ова Хитлерова одлука омогућила је Британцима да успешно евакуишу не само Британски експедициони корпус већ и значајан број савезничких војника који ће представљати окосницу за формирање оружаних снага Слободне Француске. Касније је велики број ових евакуисаних војника одиграо важну улогу током искрцавања у Нормандији.