Краљевина Црна Гора је назив за државу Црну Гору у историјском раздобљу од 1910. до 1918. године. Почетак овог периода означен је уздизањем дотадашње Књажевине Црне Горе на степен краљевине (1910). Овом промјеном, Црна Гора се по државном рангу изједначила са сусједном Краљевином Србијом и другим сувереним краљевинама, а династија Петровића Његоша је добила статус краљевске династије. Промјена државног ранга извршена је доношењем посебног закона, који је имао уставну снагу, али само у смислу промјене државног назива и владарског наслова, тако да је на снази и даље остао дотадашњи Устав Књажевине Црне Горе из 1905. године. Пријестоница је и даље остала на Цетињу. Једини владар био је краљ Никола I Петровић Његош.
Историја мини|200п|Никола I Петровић Његош, краљ Црне Горе (1910–1918)|лево мини|десно|200п|Престолонасљедник Данило Петровић Његош мини|200п|Проглашење Краљевине Црне Горе (1910), под српским црвено-плаво-бијелим заставама|лево
Црна Гора је проглашена краљевином 28. августа 1910. године (15. августа по старом календару),Глас Црногорца, 15. августа 1910. на педесету годишњицу владавине Николе I Петровића Његоша. Том приликом је на Цетињу уприличена велика свечаност, којој су поред домаћих званица присуствовали и представници многих страних држава и владарских кућа. Ради организовања ове свечаности и пратећих манифестација, Црна Гора је од страних банака узела огроман зајам, који је износио чак шест милиона златних перпера, што је с обзиром на економско стање земље и народа бацило сенку на овај свечани догађај. Сам зајам је надживео Црну Гору као државу, тако да га је касније отплаћивала Југославија.
Иако независна, Црна Гора је била национално и културно блиска Србији.
Црна Гора у Балканским ратовима десно|200п|мини|Лазар Томановић, предсједник Министарског савјета (1907-1912)
Очекивани резултат сагласности балканских држава, био је дипломатска акција на склапању војно-политичког савеза за рат против Османлија. Најприје су се договориле и Бугарска и Грчке. Потписивањем споразума са Србијом везе , септембра 1912. године, овом савезу је приступила и Црна Гора. Према споразуму Црногорска војска је требало да главнином снага дејствује према Скадру, Сјеверној Албанији и Македонији, док је њен мањи усмјерен према Новопазарском Санџаку. Између чланица савеза постигнут је споразум да, до 15. октобра, објаве рат Османлијском царству. Црна Гора је прихватила да прва ступи у рат. Сходно договору, Црна гора је, 26. септембра 1912. године, објавила рат Османлијском царству. У врјеме објаве рата, Црногорска војска имала је нешто више од 35000 војника. Била је подијељена у три оперативне групе: Приморску, Зетску и Источну. Приморски одред имао је 8000 војника, Зетски око 15000, а Источни одред око 13000 војника. За команданта Приморског одреда постављен је бригадир Митар Мартиновић, за команданта Зетског-престолонасљедик Данило, а за команданта Источног одреда сердар Јанко Вукотић. Задатак Приморског и Зетског одреда био је да заузму Скадар, што је био најважнији ратни циљ Црне Горе, док је Источни одред требало да спријечи продор османлијских снага преко Таре и заузме Полимље и Метохију.
Ратна дејства против Османлијског царства започела су истог дана кад је објављена прокламација о објави рата. Ујутро, 26. септембра, са брда Горице, Краљев син Петар испалио је први топовски метак према турском утврђењу. Овом чину присуствовао је и Краљ Никола. Усљедио је напад Зетског одреда на утврђење око Тузи, и њихово освајање. Пут црногорској војсци према Скадру био је отворен. Крајем октобра 1912. године започела је опсада града. Готово у исто врјеме и Приморски одред је из рејона Бара кренуо према Тарабошу и Бојани. Након заузимања Османлијских утврђења одред је посљедних дана октобра опсјео Скадар и заузео Љеш и Медову.
Док су трајале операције Зетског и Приморског одреда за опкољавање Скадра, Источни одред је кренуо према Пољимљу и Метохији. За нешто мање од тридесет дана од 26. септембра до 22. октобра Црногорска војска заузела је Мојковац, Беране, Бијело Поље, Рожаје, Пљевља, Плав, Гусиње, Пећ и Ђаковицу. До краја октобра (почетка новембра по новом календар) у сви новоослобођеним крајевима успостављена је црногорска власт. Након завршетка операција већи дио Источног одреда пребачен је у Скадар.
Скадарско питање десно|200п|мини|Примјерци сачуваних старих застава Краљевине Црне Горе, које својим изгледом свједоче да се помен плаветне боје у Уставу из 1905. године односио на плаву, а не на "свијетлоплаву" боју, која је измишљена тек 1993. године
У другој половини новембра 1912. договорено је примирје, које је трајало до фебруара наредне године. Али, црногорска опсада Скадра није прекидана. За Црну Гору је освајање Скадра сматрано за циљ животне важности. Како се вјеровало на Цетињу, добијањем Скадра Црна Гора ће коначно добити потпуну контролу над басеном Скадарског језера и прилику да приступи регулацији вода у овој области. Продубљивањем изворишта ријеке Бојане, које се налазило у Османлијским рукама, снизио би се ниво воде језера, чиме би Црна Гора добила 1000000 рала обрадивог земљишта. Тако би се једним потезом ријешило неколико великих проблема црногорске државе:смањио би се недостатак плодног земљишта и умањило исељење, док би држави буџет од земљишног пореза био увећан за око 20%. За државу која финансијску стабилност остварује захваљујући иностраним донацијама, освајање Скадра тумачило се као спасоносно рјешење.
Велике силе, првенствено Аустроугарска, захтијевале су од црногорског владара да прекине опсаду. Увјерен да исход овог похода одлучује о судбини државе, он није хтио уважити ни једну такву препоруку, па чак ни претњу. Крајем 1912. године, краљ Никола пише „Ми смо се ријешили да све преврнемо ако нам се (Скадар) оспори. Ми богами не блефирамо но смо се ријешили да зњ до потоњега гинемо” он је, несумњиво, вјеровао да бије своју одсудну битку. Његова спознаја о важности битке за Скадар појачана је сазнањем да ће, уколико је изгуби, у сусједству добити нову државу Албанију, која је креатура Аустроугарске, чиме ће његова полувијековна борба за ослобођење од османлијског обруча завршити стицањем још опаснијег и смртоноснијег - аустроугарског. Сви они који су му сугерисали да престане с нападом на Скадар нијесу му препоручивали да повуче обичан политички потез, већ да пристане да своју полувијековну борбу врати на исту тачку које је и почела. Враћање са Скадра необављена посла, краљ је доживљавао не само као свој животни пораз, већ и као пораз политичке идеје иза које је два вијека стајала династија чији је издајник. Потомак владике Данила није хтио да се тако лако врати на почетак династичке мисије-у прву сцену Горског Вијенца, насловљену: Глухо доба ноћи, свак спава.
Фебруара 1913. године, црногорској војсци су се у напад на Скадар, прикључиле и српске трупе. Садејство српске и црногорске војске трајало је до почетка априла. Чим су велике силе одлучиле да Скадар мора припасти припасти новоформираној држави Албанији, српске трупе су напустиле опсаду. Тада црногорска војска, упркос опомени Аустроугарске и Русије, започиње општи напад на град. Након жестоке борбе, црногорска војска је, априла 1913. године, успјела да га заузме. Јуриш на добро утврђен град, коштао је црногорску војску 2000 људи. Након заузимања Скадра, притисак великих сила, Аустроугарске , постао је још јачи, а захтјев да се црногорска војска повуче добио је значење ултиматума. Да би црногорску војску приморала на повлачење Аустроугарска је затворила границу према Црној Гори и запријетила да ће заузети Бар. У оваквој ситуације Црна Гора је крајем априла морала донијети одлуку о напуштању Скадра. Убрзо након тога, у Лондону је 30. маја 1913. Потписан уговор о миру, којим је окончан рат балканских савезница против Османлијског царства. Одлукама овог мировног уговора царство се након пет вијекова повукло са Балкана.
Нова Црна Гора
Послије завршетка ратова, на међународној конференцији исцртане су нове границе на Балкану. Црна Гора је могла бити задовољна територијалним добицима. Иако јој је одузет Скадар, добила је проширење од око 5000 km²: прије рата је 9475, а након рата више од 14000 km². У њеном саставу тада бјеху: Малесија, дио Новопазарског санџака и Метохије до Бијелог Дрима, као и градови: Бијело Поље, Мојковац, Беране, Пљевља, Рожаје, Гусиње, Плав, Ђаковица и Пећ.
Новим разграничењем успостављена је, по први пут у новом вијеку, територијална веза између Црне Горе и Србије. За ове ратне добитке плаћена је велика цијена-3100 погинулих и 6500 рањених војника.
Захваљујући територијалном проширењу, Краљевина Црна Гора добила је око 240000 нових поданика. Од тог броја, неправославаца је било око 180000( муслимана 160000, католика 20000), чиме је значајно промјењена конфесионална структура црногорске државе. Тако су од око 500000 становника, поданици из новодобијених области чинили су 40% популације. Када имамо у виду обе особености друштва које се 1913. године нашло у саставу црногорске државе, онда се намеће увјерење да је овим територијалним и популацијским увећањем уистину створена „нова” Црна Гора.
Стварањем ове „нова” Црне Горе, нијесу се само стекли услови да се она за кратко вријеме конструише као другачија друштвена, културолошка и политичка заједница од оне која је створена 1878. године, већ и да се у потпуности маргинализује друштвено, културолошко и политичко биће које је представљало историјско језгро црногорске државе. Она традиционална, „херојска” или нахијска Црна Гора, Црна Гора између Скадарског језера и Ловћена, ријеке Мораче и Паштровачке горе, која је стекла независност у XVIII вијеку и створила независну државу, постала је 1914. године друштвена и културолошка мањина. У цјелини гледано, добици Црне Горе у Балканским ратовима нијесу били за превелико радовање. Сиромашна и исцрпљена држава добила је велики простор, који је, ако хоће да јој буде од користи, најприје морала да административно уреди, комуникацијски повеже са државним средиштем и социјалног култивише. Ни за један од тих подухвата, црногорска држава није имала снаге. Још је већи проблем за црногорску државу био како да код 180000 нових поданика, који су Османлијско царство сматрали својом државом, развије осјећај лојалности. Велика насиља, која су према неправославном становништву током рата чињена, учинила су тај задатак још тежим, а понегдје чак и немогућим.
Крај Балканских ратова донио је Црној Гори још један проблем, можда и највећи. С протјеривањем Османлијског царства са Балкана, нестао је и разлог који је Црну Гору чинио важним за велике силе, првенствено за Русију. Због тога је руска политика послије 1913. године, све отвореније заступала становништво да је Црна Гора завршила своју државну мисију и да је послије уклапања Османлијског царства са Балкана, треба припојити Србији.
Црна Гора у Првом свјетском рату мини|десно|Црногорски и србијански официри у ослобођеној Ђаковици
Први свјетски рат, који је почео 1914. а завршен 1918. године, био је први оружани сукоб глобалних размјера у историји човјечанства. Рат, у коме је учествовало више од 70 милиона војника, водио се између два блока-Централних сила и сила Антанте, којима је припадала и Црна Гора. Учешће у овом рату доњело јој је велике људске жртве и материјална разарања, од чијих се посљедица задуго неће опоравити. Процјењује се да је изгубила више од 20000 становника.