мини|Немачки генерал-мајор Фридрих Штал, домобрански официр и четнички командант Раде Радић, током састанка у централној Босни, 1942.

Четници, односно Југословенска војска у отаџбини у Другом светском рату настали су након окупације Југославије од језгра које су сачињавали официри који су избегли заробљавање и неки припадници предратног четничког покрета. У новембру 1941. влада Југославије у избеглиштву дала је легитимитет групи под водством пуковника Михаиловића, који је у јануару 1942. постављен и за министра у влади. Влада Југославије у избеглиштву била је званично призната и подржана од Савезника, те су тиме четници Драже Михаиловића формално постали део савезничке коалиције. Са његовом формацијом успоставиле су званичне односе војске Уједињеног Краљевства и Сједињених Држава. Упркос томе, отпор ове организације Осовини у наредном периоду веома је опао, а многи њени делови сарађивали су са осовинским снагама, па су, након низа упозорења током 1943, Савезници у децембру 1943. донели одлуку да раскину сарадњу са њом.Winston Churchill: The Second World War. , Closing the ring, New York, Bantam Books, 1962Fitzroy Maclean: RAT NA BALKANU, Stvarnost, Zagreb 1964Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945 , Zagreb 1979F.W.D. Dikin: BOJOVNA PLANINA, Nolit, Beograd 1973 Избегличка влада у којој је Михаиловић био министар распуштена је маја 1944, а краљ Петар II је укинуо његов штаб у августу 1944. и у септембру позвао све припаднике да се прикључе НОВЈ.

Четници Драже Михаиловића, 1942. званично названи Југословенска војска у отаџбини, представљали су разнородну формацију састављену делом од организованих војних јединица, делом од самониклих устаничких одреда. Војнички ове јединице су стајале под командом Врховне команде на челу са Драгољубом - Дражом Михаиловићем кога је влада Југославије у избеглиштву именовала за начелника штаба Врховне команде и министра војног. Политичко јединство заснивало се на равногорској идеологији коју су у великој мери делили сви припадници. Политичке принципе покрета формулисало је политичко језгро, у коме су се истицали Драгиша Васић и Стеван Мољевић. Основне карактеристике ове идеологије биле су: српски патриотизам ројализам. Покрет се заснивао на традицији борбе српског народа за слободу. По овом основу покрет је био антинемачки оријентисан. великосрпски национализам. Присталице су сматрале да је неопходно образовање велике Србије као основа Југославије, те да су Хрвате треба казнити због издаје и усташких злочина, а муслимане као непоуздан елемент уклонити. патријархално народњаштво које се пред комунистичком експанзијом развило у антикомунизам.

Четнички покрет се по основи антинемачког патриотског става сврстао уз савезнике. Покрет се залагао за друштвену и националну реформу која треба да буде проведена у тренутку победе над Немачком. Међутим, како се у међувремену у земљи проширио партизански покрет вођен од стране Комунистичке партије Југославије, присталице равногорске идеологије препознале су у њему главну опасност за своје идеје, вредности и за свој друштвени пројект. Ово непријатељство врло брзо нарасло је до екстремног интензитета и постало доминанти чинилац четничких активности. На тај начин је, по основу борбе против заједничког непријатеља, створен простор за разне облике сарадње између четника и разних осовинских и квислиншких формација.

Покушај успостављања сарадње са Немцима 1941. Сарадња са Недићевом владом Дража Михаиловић је на самом почетку стварања своје организације, током лета 1941. ступио у контакт са квислиншким режимом Милана Аћимовића.Миловановић, Никола: Дража Михаиловић , Београд, ПЕГАЗ 1991. - глава 4, Приступљено 9. 4. 2013. Михаиловић је сматрао да се квислиншки режими Аћимовића и после њега Недића могу вишеструко искористити: Квислиншке снаге одржавале су ред и мир и сузбијале комунизам и у том својству биле су користан партнер Постојање квислиншких снага могло се искористити као параван за привремену легализацију четничких одреда у кризним ситуацијама Оне су биле потенцијални извор снабдевања - било добровољног, било путем фингираних или стварних препада Оне су омогућавале посредну везу са окупационом силом Према Михаиловићевој замисли требало је да његови присталице унутар квислиншког апарата припреме терен за масован и организован прелазак квислиншких снага под Михаиловићеву команду у тренутку повлачења непријатеља и распада окупационог система

Михаиловић је сматрао да су оружане акције против окупатора без изгледа на успехЗаписник капетана Матла са састанка са српским генералштабним пуковником Дражом Михаиловићем 11. новембра 1941, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV (документи четничког покрета), књ. 1 , да могу изазвати репресалије и да су стога штетне, те их треба избегавати. Према његовој доктрини, у отворен сукоб са окупатором требало је ступити у тренутку његовог повлачења услед савезничког искрцавања на Балкану или услед пораза на другим фронтовима. У свом програму послатом емигрантској влади септембра 1941, Михаиловић је написао:

Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV (документи четничког покрета), књ. 1, документ број 6

Међутим, нагло ширење партизанског покрета који је заступао схватање да окупатора треба нападати увек, свуда и по сваку цену, као и успеси устаника и слабост окупационих снага, навели су неке Михаиловићеве команданте да се спонтано прикључе акцијама против окупатора. На иницијативу партизанског руководства, Тито и Михаиловић склопили су у Брајићима 26. октобра 1941. споразум о заједничкој борби против окупатора.

Михаиловић је схватио да је овакав развој ситуације опасан по њега, па је предузео кораке да успостави везу и са Немцима. Та његова активност одвијала се преко пуковника Бранислава Пантића, његовог представника и обавештајца у Београду.

Михаиловићева ратна доктрина Према сведочанству Ратка Мартиновића Михаиловић није имао намеру да напада Немце пре него што дође до значајних промена на савезничким фронтовима. Сматрао да су Немци сувише јаки да би устанак против њих имао изгледа на успех. На разговору са немачким представницима у селу Дивци 11. 11. 1941. изјавио је:

"Није моја намера да ратујем против окупатора, јер као генералштабни официр познајем снаге обеју снага."Записник са састанка Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци 11. 11. 1941. (Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том. XIV, књ. 1, pp. 871–878)

Извор: Записник са састанка Михаиловића са немачким представницима у селу Дивци

US Army center for military history, German Antiguerrilla Operations in the Balkans (1941-1944) , Приступљено 9. 4. 2013.

Извор: US Army center for military history, German Antiguerrilla Operations in the Balkans (1941-1944)

С друге стране, веровао је да ће савезници на крају победити. У међувремену, веровао је да мора спречити експанзију комунизма кроз форму народноослободилачке борбе. Сматрао је да ће тренутак слома окупатора бити одлучујући за будуће уређење земље. Да би се тај тренутак могао искористити, потребно је:

а) бити, макар формално, призната просавезничка формација, и

б) бити у том тренутку војно доминантан у односу на остале етничке или идеолошке струје са просавезничким статусом.

Партизански покрет био му је главни ривал, а такође и главни идеолошки противник по свим важним питањима. Из овога је Михаиловић извео јасан закључак да су партизани његов непријатељ број један.

У складу са овим схватањем, развио је концепцију коришћења свих осталих чинилаца у своју корист у овој основној борби. Сматрао је да треба да се држи антифашизма, јер је то било у складу са његовим опредељењима, и обезбеђивало је подршку народа, подршку савезника и статус савезничке силе.

Ипак, тај антифашизам је остао декларативног и пропагандног карактера, (видети Проглас Србима, Хрватима и Словенцима од 16.11.1941) да се снаге не би исцрпљивале у релативно бескорисним сукобима са надмоћним противником. Такво гледиште оснажено је након прве званичне радио-поруке од стране председника избегличке владе Душана Симовића примљене 28. 10. 1941. у којој се поручује:

"… До даљњег знака за заједнички рад, без крајње потребе не изазивати непријатеља."</cite>

Четника акција против италијанске војске 13. јула 1941. близу Котора је било изузетно успешна и Италијанима је било потребно више од годину дана да поврате контролу.

Извор: US Army center for military history, German Antiguerrilla Operations in the Balkans (1941-1944)

Са западним савезницима повезивао га је стратешки интерес и идеолошка блискост, а са окупаторима, односно силама Осовине делио је заједнички интерес сузбијања партизанског покрета. Михаиловић је сматрао да овај стратешки интерес до даљег не мора доћи у сукоб са тактичким. На тој основи понудио је Немцима своју концепцију у којој би његове трупе преузеле на себе обрачун са партизанима и одржавање реда и мира. За узврат је тражио дискретно снабдевање војном опремом и самосталност у раду.

Односи са немачком окупационом управом Немачка управа је у циљу одржавања реда у Србији формирала квислиншку „комесарску управу“ Милана Аћимовића, а након њеног неуспеха, „владу националног спаса“ генерала Милана Недића. Међутим, у Србији је избио народни устанак и малобројне немачке окупационе снаге су били принуђени на повлачење. Партизани су имали иницијативу, а локалне четничке снаге прикључивале су се спонтано, или да би задржале контролу над ситуацијом и утицај у народу, како је то објаснио Михаиловић на састанку у Дивцима (видети: Противосовинске активности четника у Другом светском рату).

Немци су за гушење устанка ангажовали додатне трупе и почели провођење драстичних масовних репресалија над цивилним становништвом. Ово је Михаиловића додатно учврстило у уверењу о погрешности отворене борбе против окупатора пре завршне фазе рата.

Михаиловић је покренуо офанзиву на партизане у западној Србији и затражио контакт са немачком управом ради прекидања непријатељства. Међутим, Немци су на састанку у Дивцима 11. новембра 1941. одбили ову понуду примирја и сарадње као закаснелу и неискрену.

Контакти са Немцима су ипак настављени. У њима је важну улогу играо капетан Абвера Јозеф Матл.

У офанзивном наступању, Немци су потиснули партизанске формације из Србије, док су четнички одреди једним дело распустили регруте кућама и остали у илегали само на кадровском саставу, а другим делом се легализовали као припадници званичних формација Милана Недића. За Михаиловићем је расписана потерница и он се неколико месеци крио у дубокој илегали.

У јуну 1942. Михаиловић је прешао у италијанску окупациону зону, на територију коју су држали црногорски четници.

Стање сукоба ниског интензитета

Активности четничких одреда у Србији сведене су на најмању меру да се не би изазивао окупатор, и, уз нападе на партизане и њихове сараднике, углавном су ограничене на организациону и обавештајну делатност и ситније диверзије. Упркос томе, немачки окупатор је веома озбиљно схватао четничку претњу и повремено организовао полицијске акције против преосталих Михаиловићевих одреда, који су се трудили да избегну додир са непријатељем. Извештај команде југоистока од 2. марта 1943. наводи:

У извештају исте команде од 1. априла 1943. се оцењује:

Тежиште активности обеју страна пренето је на територију НДХ.

Сарадња са НДХ