Битка код Фолкландских острва је поморска битка, која се одиграла 8. децембра 1914. на почетку Првог светског рата.Никола Гажевић, Војна енциклопедија (књига 3), Војноиздавачки завод, Београд (1972), стр.2
Ситуација пре битке
Немачки продор у Атлантик Након битке код Коронела 1. новембра 1914. године, услед потешкоћа око снабдевања својих бродова у Тихом океану и примљених обавештења о наиласку јачих јапанских поморских снага, командант немачке Источноазијске ескадре, вицеадмирал Максимилијан фон Шпе, је кренуо ка Атлантском океану ради крстаричког рата и евентуалног покушаја пробоја у Немачку.
Задржавши се неколико дана у Валпараису, ради попуне залиха, вицеадмирал фон Шпе је био веома срдачно дочекан од тамошње немачке насобине која му је уручила цвеће. Видевши цвеће рекао је својим официрма: „То ће бити за мој погреб“. Током тих неколико дана, вероватно на основу неких својих обавештајних података, а можда и британских дезинформација, протурених преко агената у лукама Јужне Америке, да су сви британски ратни бродови хитно упућени у Јужну Африку ради гушења побуне Бура и да су на Фолкландским острвима, у луци Порт Стенли остале само 3 - 4 застареле јединице, вицеадмирал фон Шпе је пре испловљавања из Валпараиса одлучио да пре дубљег уласка у Атлантски океан препадом на Фолкландска Острва уништи залихе горива и матријала, и зароби британског гувернера. Неки историчари сматрају да је његов крајњи циљ заправо био пресретање трговачких и војних испорука у Јужном Атлантику, након што би заузео британску радио-станицу и рударску постају у Порт Стенлију на Фолкландским острвима.
мини|лево|300п|Ескадра вицеадмирала Максимилијана фон Шпеа у луци Валпараизо, 3. новембра 1914. г.; оклопни крсташи „Шарнхорст“ и „Гнајзенау“ ближе, лака крстарица „Нирнберг“ иза њих, у средини су чиленаске крстарице „Есмареалда“, „О'Хигинс“ и „Бланко Енкалада“, и бојни брод „Капетан Прат“
У немачким поморским архивима не постоје документи било које природе који се односе на напад на Фолкландска острва у децембру 1914. То је било потпуно изненађење за Берлин. Претпоставља се да је вицеадмирал фон Шпе радио по свом нахођењу или тајним наређењима када је планирао свој напад. Први поморски лорд флоте Његовог Величанства Џон Фишер је рекао Првоm лорду британског Адмиралитета сер Винстону Черчилу: „Да сам ја на Шпеоовом месту, окупитао бих Фокланде, утврдио их и одатле уништио поморски саобраћај на Јужном атлантику ...“ Ако је сер Фишер оавко размишљао, врло је вероватно да и фон Шпе није само разматрао ту могућност већ је одлучио и да приступи потпуној инвазији, окупацији и утврђивању Фолкландских острва.
Илија Дамјановић Након испловљавања из Валпараиса, фон Шпеова ескадара се изгубила на пучини, а да нико са сигурношћу није могао да предвиди њене потезе. Изузетно је мало позната чињеница да је на историјску сцену у том часу ступио одважни бокељски капетан Илија Дамјановић који је био заповедник трговачког пароброда „Раwсон“ аргентинске компаније „Compania Argentina de navigacion a vapor Nikolas Mihanović“. Пловећи на редовној линији Буенос Ајрес – Патагонија – Огњена земља код забаченог острва Пиктон уз чилеанску обалу капетан Дамјановић је успео оно што данима није успевало бритаснком адмиралитету. 4. новембра изјутра је пловио уобичајеном рутом међу хиљадама острваца, гребена и теснаца код самог Магелановог пролаза када је јужно од острва Пиктон угледао обрисе немачке флоте.
Не осврћући се на панику путника на броду којих је било око 300, капетан Дамјановић је ризиковао свој, живот путника и посаде као и сам пароброд и скренуо са руте да би пратио немачку флоту, а затим је податке о кретању и позицији немачких ратних бродова проследио једном британском броду кога је успут срео.
Око 12:00 часова, 6. децембра, вицеадмирал фон Шпе је испловио из Магелановог пролаза пролаза са својих 5 ратних бродова и упутио се ка североистоку.
Британска реакција За то време, Британци су предузимали хитне мере не би ли заштитили поморски саобраћај у Атлантском океану. Чим је стигла вест о поразу вицеадмирала сер Кредока, сер Винстон Черчил дошао је на идеју да се издвоји бар један брод из састава тзв. „Домовинске флоте“ у домаћим водама која је имала за циљ да држи „у шаху“ комплетну немачку флоту у самој Немачкој, и упутити га у јужноамеричке воде. На такав Черчилов предлог је лорд Фишер имао још смелији предлог. Сматрао је да из Домовинске флоте треба издвојити два бојна брода, а уз то да се и трећи упути у воде Западне Индије — ка Карибима — у случају да вицеадмирал фон Шпе прође кроз Панамски канал. Тиме би се веома много ослабила снага флоте у самој матици. Адмирал сер Џон Џелико, командант Домовинске флоте је одмах пристао да одвоји бојни крсташ „Принцес Ројал“ (енг. HMS „Princes Royal“), али су проблеми настали што су два бојна крсташа, „Инфлексибл“(енг. HMS „Inflexible“) и „Инвинсибл“ (енг. HMS „Invincible“) управо тада упловили у тзв. суви док ради поправки и чишћења корита и нису били у могућности да исплове пре поноћи 13. новембра.
Ипак, донесена је одлука да та два бојна крсташа исплове већ 11. новембра, под командом вицеадмирала сер Довтона Стердија (, 1859-1925), а у случају потребе да се радници бродоградилишта укрцају на њих и да се првом погодном приликом врате и доврше посао. Тако је и било учињено.
Командант британске Домовинске флоте, Џон Џелико|thumb
Бојни крсташи су примили наређење да се током пловидбе не служе радио—уређајима, како не би одали своје позиције. Поред тога, британски Адмиралитет је формирао чак 5 ескадри од којих је свака понаособ била јача од немачког састава контрадмирала фон Шпеа. Ове ескадре су биле распоређене по разним зонама Атлантског океана, док је луци Порт Стенли наређено да се што је могуће јаче утврди свим расположивим средствима.
Вицеадмиралу сер Довтону Стардију су поред ова два бојна крсташа биле потчињене и све поморске снаге у Атлатском океану јужно од петог степена северне географске ширине као и у Тихом океану.
Супротстављене снаге
Британци Дана 7. новембра вицеадмирал Старди је у Порт Стенли упловио са својим бродовима, где је затекао тзв. „преддреднотски“ бојни брод „Канопус“ (енг. HMS „Canopus“) спремног за борбу (маса: 12.950 тона, максимална брзина: 18 чворова, главно наоружање: четири топа од 305 -{mm}-, 14 топова од 152 mm и четири торпедне цеви), и одмах је приступио попуни погонског материјала. „Канопус“ је, иако већ застарео, представљао сигурну оружану платформу и покретну тврђаву за одбрану тог дела острва.
Са снагама које су допловиле са сер Стардијем бритнаску ескадру на Фолкландским острвима сачињавала два бојна крсташа — „Инвинсибл“ (енг. HMS „Invincible“) и „Инфлексибл“ (енг. HMS „Inflexible“), три оклопна крсташа — „Карнарвон“ (енг. HMS „Carnarvon“)' — (маса: 9.960 тона, максимална брзина: 27,7 чворова, главно наоружање: 14 топова од 152 -{mm}- и две торпедне цеви), „Корнвол“ (енг. HMS „Cornwall“) и „Кент“ (енг. HMS „Kent“) — (маса: 9.960 тона, максимална брзина 24,7 чворова, главно наоружање: 14 топова од 152 -{mm}- и торпедне цеви), две лаке крстарице — „Бристол“ (енг. HMS „Bristol“) и „Глазгов“ (енг. HMS „Glasgow“), као и једна помоћна крстарица — „Македонија“ (енг. HMS „Macedonia“).
Немци Насупрот овим британским снагама фон Шпеови оклопни крсташи „Шарнхорст“ ()и „Гнајзенау“ () имали су заједно 16 топова калибра 210 -{mm}-, 12 топова од 150 -{mm}- и осам торпедних цеви. Максимална брзима им је била 22,5 чворова. Лака крстарица СМС Дрезден () имала је десет топова калибра од 105 -{mm}-, осам топова од 45 -{mm}- и две топрпедне цеви. Могла је да развије брзину од 24 чвора. Лака крстарица „Лајпциг“ () имала је десет топова калибра 105 -{mm}- и две торпедне цеви, а могао је да развије брзину од 22 чвора, „Нирнберг“ () дест топова калибра 105 -{mm}- и две топрпедне цеви. Могао је да развије брзину од 23,4 чвора.
Због свега овога британски поморски састав је вишетруко надмашивао немачки и у наоружању и у брзини.
Аргентински став Да би се стекла комплетна слика о сложености ситуације пре немачког напада на Фолкландска острва овде се мора напоменути и евентуална умешаност аргентинске владе у планирања вицеадмирала фон Шпеа. Још од 1914. г. се разматра могућност у којој је влада у Буенос Ајресу била упозната или је учествовала у свему овоме. вицеадмирала фон Шпе је имао одрешене да чини оно што је сматрао да је најбоље по немачки Адмиралитет, али сигурно не у размерама инвазије што би несумљиво имало озбиљне дипломатске последице. Размере фон Шпеове можда исувише смеле авантуре се ипак морају посматати и у светлу његовог општег тмурног расположења након што су сви команданти оклопних крсташа и лаких крстарица били против његовог плана који је испланираои изложио у новембра у Валпараису. 8. децембар је веома важан цркевни празник у Аргентини, а према мемоарима капатена фрегате Ханса Похамер (), првог официра Оклопног крсташа „Гнајзенау“ и преживелог ветерана ове битке „Последње путовање Графа Шпеа“ () (издатим у Лајпцигу 1924) вицеадмирал фон Шпе је баш 8. децембар одредио као датум напада. У аргентинским архивама не постоји ниједан документ који се односи на то, али Аргентина би и тада имала једнак интерес у управљању Фолкландским острвима као шти их је имала и касније, а и данас.
Извештај вицеадмирала Страдија Вицеадмирал Сер Довтон Старди|thumb|leftИзвештај вицеадмирала сер Довтона Стардија написан је 19. децембра 1914, 11 дана после битке Фолкландских острва; до тада је сер Стради имао времена да упореди различите извештаје и утврди чињенице. Двосмисленост извештаја поднетог бритаснком Адмиралитету доприноси сумњи да су Британци знали да је вицеадмирал фон Шпе намеравао да претвори Фолкландска острва у немачку поморску базу.
Вицеадмирал фон Шпе је током првих пет месеци рата практиковао да издвоји једну крстарицу и пошање је са нарочитим задатком да неутралише лучка постројења на непријатељским острвима, уместо да пође са целокуопном ескадром и изложи своје снаге евентуалном ризику. Услед приметног смањења количине угља до децембра 1914. г. и све већег поманкања обавештајних информација о кретањима британске морнарице, било је супротно логичном размишљању да фон Шпеове снаге наставе ка Порт Стенлију са два оклопна крсташа, три лаке крстарице, затим са три помоћна брода која су пловила са тим снагама плус још два брода која су се спуштала са севера, ако им је сврха била само да униште радио-станицу и спале залихе угља на острву.
Извештај вицеадмирала сер Довтона Стардија под не баш јасним околностима доспео је у јавност и објављен је као додатак у лондонској „Газети“ број 29087, 3. марта 1915.
Потопљена два немачка помоћна брода Из објављеног извештаја јасно се види да је 8. децембра видиљивост била максимална; море је било мирно са лаганим поветарцем са северозапада, суначано, небо без облака. Први бродови немачке ескадре су примећене рано, и до 09:00 часова тог јутра британски бојни крсташи и крстарице већ су били у жестокој потери за пет немачких бродова, који су се повлачили крећући се у и истој линији ка југоистоку. Стради је још забележио да заповедник лаке крстарице „Бристол“ послао информацију у 11:27 часова пре подне да су се „недалеко од Порт Плезента појавила три непријатељска брода, вероватно за превоз угља или транспортери. Стога је заповедник добио директиву да преузме команду и над Маседонијом и уништи транспортере.“ На крају свог извештаја сер Стради се накратко осврнуо на немачке транспортере - „ „Маседонија“ је известила да су само два брода ~ пароброди „Баден“ и „Санта Изабел“ били затечени: оба брода су била потопљена након што их је посада напустила.“