Први српско-турски рат 1876—1877. (у народу познат и као Јаворски рат) се водио између Османског царства и Кнежевине Србије након устанка у Херцеговини који је избио 1875. Српска војска није била успешна у окршају са Турском током овог рата. После првих сукоба са турском војском претрпела је поразе на Јужној Морави, код Ђуниса и Делиграда. Са Црном Гором није била развијена ратна стратегија. Први српско-турски рат завршен је миром који је потписан у Цариграду 28. фебруара 1877. године. Србија је задржала све своје територије које је имала пре рата.

Позадина Моћ Османског царства је почела да опада након неуспешног Великог турског рата и све је више сматрано „болесником на Босфору“. Са престанком освајачких ратова у државну благајну је престао да се слива новац, већ су се из ње морали финансирати одбрамбени ратови. Све учесталији порази и расипништво гурали су државу из кризе у кризу. Спахије се низу одазивале у султанове позиве за рат, а своја имања добијена за време служења војске — спахилуке - су претварали у наследна добра — читлуке. Јаничари су почели да се жене и баве трговином, па је у војсци долазило до сукоба. Дугогодишња криза државе отворила је Источно питање.

Реформски напори султана Селима III и Махмуда II нису уродили плодом због губитака територија. Русија је анектирала Крим и Грузију и загосподарила Црним морем, Србија је изборила своју унутрашњу аутономију кроз Први и Други српски устанак, Грчка је 1829. изборила независност, Француска је 1830. запосела Алжир, док се Мехмед Алија 1840. изборио за велику аутономију Египта. Црна Гора је добила проширење и територијално разграничење са Османским царством.

Уједињеном Краљевству и Француској је одговарало опстанак слабог Османског царства, јер би на тај начин зауставили Русију. Ове две државе су пружиле помоћ Османском царству против Русије у Кримском рату 1856.

Устанци у Босни и Херцеговини Устанци у Босанском и Румелијском ејалету су избијали због социјалних и националних разлога. Омер-паша Латас је скршио отпор босанских бегова. Ипак, њиховим примирењем није укинут феудализам, већ је држава почела да убира намете које су раније узимале спахије.

У Херцеговини је 1852. избио устанак Луке Вукаловића који је уз прекиде трајао до 1862. У Босни је избио устанак 1857. на челу са Петром Поповићем Пецијом, који је угушен следеће године. Немири су натерали Порту да 1859. донесе Саферску наредбу за Босански пашалук. Сељак је по њој био дужан да плаћа трећину, док су бегови били дужни да дају земљу на обраду. Бег није располагао сељаком и он је могао напустити феудалца. Ипак, оваквим стањем нису били задовољни ни феудалци ни сељаци.

Националну свест Срба у Турској будио је рад Илије Гарашанина. Скоро сви истакнути прваци су долазили у Београд, где су добијали помоћ и савете.

Невесињска пушка

Непосредни повод и увертира за избијање Српско-турских ратова био је масовни српски устанак у Херцеговини, у народу познат као Невесињска пушка, који је букнуо 9. јула (27. јуна по старом календару) 1875. године сукобом устаника са отоманским снагама на брду Градац код Крекова. Као главни организатор и вођа устаничких чета у овом рејону истакао се Продан Рупар Овај оружани бунт хришћанског становништва против неподношљивог економског и феудалног притиска брзо је прерастао у општи Босанско-херцеговачки устанак, покренувши такозвану Велику источну кризу. Иако су Кнежевина Србија и Књажевина Црна Гора у почетку пружале само тајну финансијску и логистичку помоћ, огроман притисак јавног мњења и изражене национално-ослободилачке тежње приморале су оба српска двора да у јуну 1876. године званично објаве рат Османском царству и отворено ступе у борбу за независност.

Руски добровољци у Српско-турском рату (Моравски фронт) 150п|мини|десно|Михаил Черњајев у илустрованом календару „Орао“ (1877). У лето 1876. године генерал Михаил Черњајев долази у Србију са неколико хиљада добровољаца, где добија српско држављанство и постаје главнокомандујући српске војске на Моравском фронту. Пошто је Алексинац био важно чвориште на путу турске војске, у околини је и било јаче утврђење српске војске. Најзначајнија победа, битка на Шуматовцу, коју је предводио генерал Черњајев са српском војском (поред руских било је и италијанских и бугарских добровољаца), била је тешка али српске позиције су одлучно одбрањене. Губици српске војске су били око 9000 људи (35 руских официра) а турски од 15000 до 20000 људи.

Тих дана у биткама око Алексинца исказана је велика пожртвованост српских војника који су одбили небројене нападе турске војске, где су се истицали и пуковник Комаров, пуковник Протић, мајори Поповић и Глишић који су касније и унапређени. У бици код Адровца је погинуо и пуковник Рајевски (прототип Вронског у Толстојевом роману Ана Карењина).

Краљ Милан Обреновић је уз честитку и велику захвалност за добијену битку, главнокомандујућем Моравско-тимочке војске, генералу Черњајеву, доделио највиши степен Таковског крста (који је тада установљен). Композиција Словенски марш је инспирисана догађајима из Српско-турског рата, 1876. године, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Словенски марш или Српско-руски марш у Бе-молу, оп. 31. је музичка композиција руског композитора Петра Чајковског.

У овим биткама је учествовао и бригадни генерал Хенри Мекајвер који је такође добио Таковски крст.

Супротстављене снаге

Српска војска thumb|Копање српских редута на Дрини Српска војска, која је у основи била народна (милицијска), без потребне обуке, дисциплине и кохезије, састојала се од I, II и III класе (према старости обвезника). Попуњавана је по територијалном принципу. Сваки административни округ давао је по једну бригаду I и II класе и по батаљон III класе, а пожаревачки округ двоструко више, укупно 36 бригада и 18 батаљона, обједињених у 6 дивизија (Дунавска, Шумадијска, Јужноморавска, Дринска, Тимочка и Западноморавска). Свака дивизија имала је три бригаде I класе и три II класе, коњички пук, артиљеријски пук (три батерије по 8 топова), пионирски батаљон, болничку чету, 4 батерије и комору. Стајаћу војску чинила су два батаљона пешадије, два ескадрона коњице, два батаљона инжињерије, 8 пољских и 4 брдске батерије (укупно око 5.000 људи). До објаве рата 30. јуна 1876. мобилизација, концентрација и стратегијски развој српске војске били су завршени: укупно је мобилисано 124.000 људи (162 батаљона пешадије и 21 ескадрон коњице) и 160 топова, без тврђавске артиљерије и 18 батаљона III класе. Поред тога, пред рат је дошло око 5.000 добровољаца, највише Срба из Турске и Аустрије, затим Руса, Бугара и Италијана.Никола Гажевић, Војна енциклопедија 9, Војноиздавачки завод, Београд

Наоружање и опрема Наоружање српске војске било је застарело: пешадија I класе наоружана је острагушама Пибоди, II класе острагушама Грин, III класе старим руским и белгијским спредњачама, коњица сабљом и застарелим карабином (система Грин и Пибоди)Никола Гажевић, Војна енциклопедија 4, Војноиздавачки завод, Београд , а артиљерија застарелим топовима Ла Ит (). Официри народне војске и коњица стајаће војске имали су белгијске револвере Франкот модел 1871.Никола Гажевић, , Војноиздавачки завод, Београд

Од одела I класа добила је блузу, шињел, чакшире и шајкачу, II класа само шињел и шајкачу, а III класа је ратовала у свом оделу. Опанак је била обућа за целу војску. Комора је била на товарним коњима и колима с коњском и воловском вучом.

Турци Турска војска одређена за рат против Србије имала је 153 батаљона пешадије, 192 топа, 62 ескадрона коњице и 12 пионирских чета, укупно око 133.000 војника и 20.000 башибозука. У Босни је концентрисано 25.000 војника, Код Сјенице и Нове Вароши 15.000, Новог Пазара 18.000, Видина 15.000 и Ниша 35.000 војника, а очекивало се појачање од 25.000 војника из Бугарске и Тракије. Турски ратни план предвиђао је главним снагама офанзиву од Ниша правцем Алексинац-Параћин.

Наоружање и опрема Главнина турске војске била је стајаћа (професионална) и савремено опремљена за оно време. Пешадија је била наоружана британским острагушама Мартини-Хенри, а артиљерија немачким топовима Круп. Оделом и осталом опремом турска војска била је знатно боље снабдевена од српске.

Ратне операције мини|Српске војсковође 1876. thumb|Генерал Влајковић с добровољцима прелази Дрину

Први ред: Ђока Влајковић, Хорватовић, Фрања Зах, Коста С. Протић, А. Орешковић, Сава Грујић. Други ред: Тих. Николић, М. Г. Черњајев, Петар Вукотић, Илија Чолак-Антић. Средњи ред: Милан М. Обреновић IV., Никола I. Петровић-Његош.

Предзадњи ред: Милојко Лешјанин, Ранко Алимпић, Божо Петровић, Валдемар Бекер.

Задњи ред: Нићифор Дучић, К. Бучевић, Илија Пламенац, Машо Врбица, Гр. Мишковић, Паја Путник.

Разграничено војиште Непосредно пред почетак операције, у време концентрације и развоја војске, на захтев српске владе измењен је концепт ратног и операцијског плана. Уместо да се предузме одлучна офанзива са већином снага на Моравском војишту, одлучено је да се предузму нападна дејства на свим војиштима па је, ради тога, наређено прегруписавање трупа које су већ биле у покрету према раније усвојеном плану концентрације. Такав заокрет у примени већ усвојеног ратног плана сведочи не само о недопустивом мешању политичара као нестручних лица у вођењу ратних операција, већ и о неодмереним политичким амбицијама владе, с обзиром на ограничене могућности војске и земље, у којима се, истина, огледала општа тежња читавог српског народа да се ослободи Босна, Стара Србија и Рашка област, као и утицај схватања о великом стратегијском значају Рашке области и Старог влаха где се налазила турска војска која је Рашку област држала као тампон зону између Србије и Црне Горе. Дакле, идеја о ослобођењу Рашке области, које би омогућило одсецање Босне од Истанбула и источних области турског царства и омогућило спајање Србије и Црне Горе, толико је била снажна у Србији да су том циљу били подређени готово сви други циљеви рата. Та идеја била је присутна у мислима свих Срба.

На историјском Делиграду 30. јуна кнез Милан је пред војском у свечаној објави рата Турској прочитао војницима: '"На нас је из веома дугачке прокламације највише подејствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у савезу са братском нам Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под једном српском заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву. Нека је са срећом да Бог да!"'

Пишући о свечаној објави рата Турској, коју је кнез Милан прочитао пред војском на историјском Делиграду, 30. јуна, Сава Грујић је записао: "На нас је из веома дугачке прокламације највише подејствовао онај став где се објављује да Србија ступа у рат у савезу са братском нам Црном Гором. Дакле, од Косова раздвојени, ево нас опет да се под једном српском заставом боримо за слободу и уједињење свега српског народа на Балканском полуострву. нека је са срећом да Бог да!"

мини|десно|Кнез Милан Обреновић у униформи српске војске

Нажалост, извршена измена у ратном и операцијском плану пореметила је читав ратни концепт српског Генералштаба. То је био главни узрок неуспелих напада српске војске на нишком, дринском и ибарском правцу.

Архимандрит Нићифор Дучић, командант добровољаца на јаворском фронту