Петар I Карађорђевић (Београд, 11. јул 1844 — Београд, 16. август 1921) је био краљ Србије, од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године.
Петар Карађорђевић је био Карађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Карађорђевића, који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је основну школу и гимназију завршио у Београду, а даље школовање је наставио у Швајцарској, у женевском заводу Венел-Оливије. Потом се уписује у париски колеџ Сен-Барб и у чувену Војну академију Сен-Сир, коју завршава 1864. године. Карађорђевић у граду Мецу завршава Вишу војну академију и већ 1870. године, као млади француски официр, учествује у Француско-пруском рату, у коме бива и заробљен. Приликом опсаде Меца и битке код Седана, Бизмаркова војска је заробила око сто четири хиљаде француских војника, укључујући и самог Наполeона III. Петар Карађорђевић се из пруског заробљеништва спасао бекством, препливавши готово залеђену реку Лоару (последица оваквог бега је била реума, која га је мучила током целог живота). Током битке код Седана Петар је био рањен у руку, а метак којим је био рањен остао му је у шаци. За заслуге у овом рату Петар је одликован орденом Легије части.
Када је 1875. године букнуо устанак у Херцеговини и Босанској крајини, придружио се као добровољац под псеудонимом Петар Мркоњић Босанскохерцеговачком устанку против Османског царства. Из тог разлога и данас варош у југозападном делу Републике Српске, у знака сећања на Карађорђевића, носи име Мркоњић Град.
Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. Венчање Петра и Зорке обављено је у Цетињском манастиру уз чинодејствовање митрополита Висаријона Љубише. Венчани кум је, преко посредника грофа Орлов Денисова, био руски цар, док је други кум тј. стари сват био војвода Миљан Вуковић.
Петар и Зорка су имали петоро деце, од тога три сина: Ђорђа, Александра и Андрију, као и две ћерке: Јелену и Милену, која је живела само девет дана.
Након смрти оца Александра 1885. године, Петар је постао глава династије Карађорђевић, око чега је водио омањи спор са својим братанцем Алексом. После Мајског преврата и убиства краљице Драге и краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије. Као краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.
Краљ Петар је био врховни командант српске војске у Балканским ратовима. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина, престолонаследника Александра. У Првом светском рату повлачио се са војском преко Албаније. Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ).
Стварањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. постао је краљ Срба, Хрвата и Словенаца, што је остао до своје смрти 16. августа 1921.Peter I king of Serbia Поред деде Карађорђа једини је владар из династије који је и рођен и умро на територији Србије.
Младост Рођен је као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде (из чувене породице Ненадовићи) из Бранковине на Петровдан, 29. јуна/11. јула 1844. године. Његов први васпитач био је Чех, др Вилем Габлер, током 1852–1854. године."Политика", Београд 1922. године Основну школу и Гимназију београдску је завршио у Београду.
Пошто је Светоандрејска скупштина 1858. године збацила са престола кнеза Александра, он је напустио Србију. Млади Петар је даље школовање наставио у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеџ Сен-Барб, а 1862. на чувену Војну Академију Сен-Сир коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма и демократије. Почетком 1868, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила О слободи, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.
Наводи о усвајању од стране кнеза Михаила Обреновића
У време када је имао 20 година и када је похађао Сен Сир у Паризу, у аустријским и немачким новинама се 1864. појавио податак да, због тога што после вишегодишњег брака са кнегињом Јулијом нема наследника, кнез Михаило Обреновић жели да га усвоји и постави за престолонаследника. Међу првим објавама те намере је била вест из Tagespost-а од 24. (12) јуна 1864, у којој је наведено да је Михаило 20. (8) јуна изразио намеру да изведе то усвајање. По тој вести, осим Русије ниједна велика европска сила није имала ништа против тога, али да би уз посредовање Прусије то противљење могло да се премости.
Четири дана касније је Linzer Abendbote () пренео сличну вест из Келнских новина, уз наводе да, поред тога што би кнез Михаило решио питање наслеђа, тиме би била и решена завада између Обреновића и Карађорђевића, и тиме би се практично спојили. Према тим вестима, Русија је била једина европска велика сила која се противила усвајању Петра Карађорђевића, и уместо тога је предлагала да Михаило усвоји тада 23-годишњег кнеза Црне Горе Николу I Петровића Његоша.
Нешто касније је 6. јула (24. јуна) 1864. године Die Presse објавила вест из Беча да је кнез Михаило пре пар дана послао Димитрија Црнобарца, који је између осталих послова једно време био министар правде код Петровог оца кнеза Александра Карађорђевића, у дипломатску мисију у Париз на састанак са царом Наполеоном III. Према тим новинама, главни задатак Црнобарца је био да обезбеди Наполеонову подршку у случају немира у Босни, а друга је била да сазна мишљење Француске о усвајању Петра Карађорђевића, и да види какве су могућности за спајање Обреновића и Карађорђевића. У Gemeinde-Zeitung-у је 19. (7) јула 1864. јављено да су све велике силе осим Француске сложиле да се усвајање обави. Цар Наполеон III је навео да то питање треба да се уз друга европска питања реши на неком конгресу.
До овог усвајања напослетку није дошло, а кнез Михаило је на крају усвојио Милана Обреновића, сина свог брата од стрица Милоша.
Политичка делатност до ступања на престо лево|мини|150п|1875. Краљ Петар I је ратовао под псеудонимом Петар Мркоњић. мини|100п| Печат кнеза Петра Карађорђевића мини|Кнез Петар у емиграцији на Цетињу. Слика је настала нешто после 8. септембра 1887. године. Он стоји лево, поред њега стоји млађи брат Арсен, док су доле са лева на десно: сестричина Ида Николајевић, кнегиња Зорка са Ђорђем, Јелена Карађорђевић, и млађи брат Ђорђе После убиства кнеза Михаила у мају 1868, политички кругови блиски династији Обреновић прикључили су новом српском Уставу и одредбу којом се породици Карађорђевић забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.Петар Први Карађорђевић и Србија
Петар се, 1870, придружио Легији странаца француске војске и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован споменицом рата од 1870.
Током битке код Седана Петар је био рањен у руку, а метак којим је био рањен остао му је у шаци. Касније је за време владавине краља Петра доктор Никола П. Крстић направио рендгенски снимак шаке краља Петра на коме се види метак унутар шаке којим је краљ Петар био рањен.https://www.telegraf.rs/zanimljivosti/zabavnik/3239481-ovo-je-najstariji-rendgenski-snimak-u-srbiji-saka-cuvenog-kralja-petra-prvog
Године 1875, радио је на организовању и активно учествовао у босанскохерцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић да не би био откривен од стране Обреновића (наводно по једном глинском гостионичару коме је био сличан). Током Херцеговачког устанка Петар Карађорђевић је имао логор на Ћорковачи,https://srbiubih.com/gugcfuzfziguohi/ између Бужима и Босанског Новог, надомак турско-аустроугарске границе (ту је 1925. подигнут споменик„Свечаности на Ћорковачи”, Политика, 8. септ. 1925, ). Након неуспеле Тополске буне 1877, водио је живу политичку активност.
У лето 1883. године на Цетињу се оженио кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског кнеза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894, и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке и са Алексом Жујовићем, такође виђеним чланом Радикалне странке са којим је друговао и у избеглиштву у западној Србији и Босни и тако је створено пријатељство за сва времена.
Током 1897, кнежевић Петар одлази у Русију, и бива примљен код цара Николе II. Три године касније покушао је да се споразуме са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901, настојао је да ступи у ближе односе са Аустроугарском, нудећи јој свој политички програм.
Краљ Србије (1903—1918) мини|200п|Крунисање 21. септембра 1904.
Почетак владавине мини|десно|Долазак краља Петра Првог Карађорђевића у Србију, 12. јун (30. мај) 1903, усликао Франц Павлик. Фотографија се налази у Историјском музеју Србије. Након Мајског преврата, привремена влада Јована Авакумовића, формирана 11. јуна 1903. године, сазвала је распуштену Народну скупштину. Скупштина је прихватила устав из 1889. уз мање измене. Тако је настао устав из јуна 1903. Народна скупштина је средином јуна 1903. за краља изабрала Петра I Карађорђевића. После неколико дана у Београд је стигао нови краљ и положио заклетву у Народној скупштини на Устав из 1903.
Збацивање Обреновића омогућило је да се у Србији уведе парламентарни режим у коме је све важније одлуке доносила Народна скупштина. Захваљујући уставу и либералним законима после 1903. Србија је постала једна од држава са највећим процентом становника који имају право да гласају на изборима (око 70% одраслих мушкараца).
У септембру 1903. Радикална странка је на изборима за Народну скупштину добила већину. Нешто мање је било посланика Самосталне радикалне странке. Након пада заједничке владе Саве Грујића, Никола Пашић је саставио владу без представника Самосталне радикалне странке крајем 1904. Од тада до смрти (1926) Пашић је најчешће био председник владе или министар спољних послова. Пашићева влада се одржала до маја 1905. Од тада је председник владе био вођа самосталаца Љубомир Стојановић. Од избора 1906. Народна радикална странка је имала апсолутну већину у Народној скупштини и владала је самостално или у савезу са, другом по снази, Самосталном радикалном странком. Ипак, у политичком деловању у Србији постојао је и снажан утицај војске. Народна скупштина је „краљеубице” ослободила одговорности, а нови краљ Петар I њих је задржао у служби на двору. Захтев из Русије да се изврши истрага и казне убице нису уважени. Краљ Петар I је морао истакнуте заверенике удаљити са двора и дати им друге службе у мају 1904. Због тога на крунисању краља Петра I у Саборној цркви у септембру 1904. у Београду није било страних државника изузимајући црногорско посланство које је довео престолонаследник Данило.
Истовремено, у спољној политици Србија је поправљала своје односе са чланицама Антанте, а погоршавала са Централним силама. Ово поправљање односа Србије са Антантом било је отежано тражењем Велике Британије да се казне убице краља Александра Обреновића и удаље из војске и политике.