Дезидерије Еразмо Ротердамски (; Ротердам, 28. октобар око 1466 — Базел, 12. јул 1536), познат као Еразмо Ротердамски или једноставно Еразмо, био је холандски хуманиста, теолог, као и пионир филологије и педагогије. Својим списима и преводима постао је један од најутицајнијих научника северне ренесансе и велика фигура западне културе.. In: "The Catholic Encyclopedia". New York: Robert Appleton Company. Retrieved 10 August 2019 - via New Advent.
Еразмо је био једна од најзначајнијих личности ренесансног хуманизма. Писао је спонтаним и богатим, али пре свега природним и течним латинским језиком. Као католички свештеник који је развијао хуманистичке методе за рад на текстовима, приредио је револуционарна, нова научна издања Новог завета () на латинском и грчком језику, као и дела црквених отаца. Његове напомене и коментари одмах су извршили снажан и кључан утицај како на протестантску, тако и на католичку реформацију. Такође је аутор дела „О слободној вољи” (De libero arbitrio), „Похвала лудости”, „Жалба мира”, „Приручник хришћанског витеза”, „О пристојности дечијег морала”, „De utraque verborum ac rerum copia”, као и многих других академских, популарних и педагошких списа.
Еразмо је живео у време растућих европских верских реформација. Развио је библијску хуманистичку теологију у којој је заговарао верску и грађанску неопходност мирољубиве слоге, као и пасторалну толеранцију по питању „адијафоре” (споредних ствари које нису од суштинског значаја за спасење). Целог живота остао је члан Католичке цркве, предан реформи цркве изнутра, али се суочавао са опасним отпором појединих универзитетских теолога. Промовисао је оно што је сматрао традиционалном доктрином синергизма, коју су неки истакнути реформатори, попут Мартина Лутера и Жана Калвина, одбацивали у корист доктрине монергизма. Његов утицајни приступ „средњег пута” разочарао је, па чак и разбеснео присталице оба табора.
Дела Еразмо је био најпопуларнији, најиздаванији и вероватно најутицајнији аутор с почетка шеснаестог века; његова дела су се читала међу свим западним народима и често су се преводила. До тридесетих година 16. века, његови списи чинили су 10–20 процената укупне продаје књига у Европи.Galli, Mark, and Olsen, TED (conference). "131 Christians Everyone Should Know. Nashville: Holman Reference," 2000, 343. „Несумњиво је био најчитанији аутор свога доба.” Његов богат књижевни опус на латинском и грчком језику обухватао је преводе, парафразе, писма, уџбенике, драме за ђаке, коментаре, песме, литургије, сатире, проповеди и молитве. Велики број његових каснијих дела настала су као одбрана ранијих радова од напада католичких и протестантских теолошких и књижевних противника.
„Каталог Еразмових дела” (2023) броји 444 ставке (120 страница), од којих готово све потичу из друге половине његовог живота. Обично је писао књиге у оквиру одређених класичних књижевних жанрова, поштујући њихове различите реторичке конвенције: жалбу, дијатрибу, дијалог, енкомијум (похвални говор), посланицу, коментар, литургију, проповед итд. Његово писмо Улриху фон Хутену о домаћинству Томаса Мора названо је „првом правом биографијом у модерном смислу.”
Еразмо је још од младости био страствен писац. Писао је и до 40 писама дневно, или одговарао на њих. Обично би се будио рано ујутру и писао својеручно, док би после вечере престајао са радом. Његов метод писања (препоручен у делима De copia и De ratione studii) подразумевао је прављење белешки о свему што је читао, разврстаних по темама. Те белешке () носио је са собом у кутијама. Када би састављао нову књигу, пролазио би кроз теме и користио припремљене белешке. Овај каталог истраживачких белешки омогућавао му је да брзо ствара књиге, иако саткане од истих тема. Пред крај живота, како је губио спретност, запошљавао је секретаре или преписиваче који су обављали слагање или преписивање, преправљали његове рукописе, а у последњој деценији и записивали по његовом диктату. Писма су обично била писана његовом руком, осим ако нису била строго формална. Већи део каријере писао је стојећи за пултом, што се види и на Диреровом портрету.
Издања Новог завета thumb|200px|Прва страница предговора, Напомене уз Нови завет (1521), са карактеристичном Фробеновом декорацијом
У другој половини живота, Еразмо је радио на проучавању Новог завета. Тај пројекат је започео планираним детаљним Напоменама уз Нови завет (по узору на дело Лоренца Вале), да би на крају прерастао у потпуну ревизију Вулгате, његов сопствени нови превод на латински који прати грчки текст, есеје који оправдавају његов приступ, као и опсежне парафразе целог Новог завета осим „Откривења”.
Ова издања су прошла кроз више ревизија и штампања, постепено укључујући многе водеће научнике и уводећи неколико читања која су прихватили и протестантски и католички реформатори. Други издавачи, као што је Еразмов ранији сарадник штампарија Алдина у Венецији, одмах су штампали сопствена издања, понекад са сопственим исправкама, а понекад без Напомена, или пак без латинског или без грчког текста. Процењује се да је за време Еразмовог живота одштампано до 300.000 примерака различитих издања.
Овај опус чинио је основу за већину протестантских превода Новог завета заснованих на тзв. „Textus Receptus-у” од 16. до 19. века, укључујући преводе Мартина Лутера, Вилијама Тиндејла и Библију краља Џејмса.
Еразмо је порицао да прави критичко издање: „Свакако нисам преузео овај задатак [ревизије Новог завета] да бих поставио стандард од којег не би било могуће одступити, већ да бих дао значајан допринос како исправљању, тако и разумевању светих књига.” Касније је такође писао неколицини протестантских и католичких пријатеља и критичара, посебно свом пријатељу папи Хадријану „Искрено говорећи, да сам знао да ће се појавити оваква генерација, или не бих уопште написао неке ствари које сам написао, или бих их написао другачије.”
Значајни списи Еразмо је писао за образовану публику и то: о темама од хуманистичког интереса:. "A Companion to Erasmus". , 225-344. „Три области су заокупљале Еразма као писца: језичке вештине, образовање и библијске студије. [...] Сва његова дела служила су као модели стила. [...] Он је пионирски поставио принципе текстуалне критике.” и о пасторалним темама: „хришћанима у различитим животним фазама: [...] за младе, за брачне парове, за удовице,” за умируће, свештенство, теологе, монахе, принчеве, учеснике сакрамената итд.
Познат је по својим опсежним научним издањима Новог завета на латинском и грчком језику, као и по сабраним делима бројних црквених отаца. Ова дела чинила су основу „Textus Receptus” протестантских Библија. Његова издања грчких и римских моралиста и реторичара попут Плутарха, Овидија, Птолемеја, Лукијана, Сенеке и Цицерона поново су представила њихову ширу мисао Западу.
Једина дела са трајном популарношћу у модерном добу су његове сатире и полу-сатире: „Похвала лудости”, „Јулије искључен из раја” и „Жалба мира”. Међутим, његова друга дела, попут неколико хиљада писама, и даље су витални извор информација историчарима бројних дисциплина.
Живот и каријера Еразмов живот, који је трајао скоро 70 година, може се поделити у четири периода. Средњовековно холандско детињство које се завршило губитком родитеља и сиромаштвом; Тешке године које је провео као каноник (свештеник који живи по монашким правилима), писар, свештеник, неуспешан и болешљив студент, неостварени песник и тутор; Године процвата и путовања током високе ренесансе. Овај период обележен је све већим фокусом и књижевном продуктивношћу након контакта 1499. године са реформистичким енглеским кругом, посебно Џоном Колетом и Томасом Мором, затим са радикалним француским фрањевцем Жаном Витријеом (или Воаријеом), а касније и са Алдином „Новом академијом” у Венецији, где се говорило грчки. Тада се повезао са водећим интелектуалцима и црквеним људима Запада наклоњеним реформама; Финансијски сигурније године у доба реформације, прво у Базелу, а затим у Фрајбургу, где је живео као католичка верска избеглица. У овом периоду деловао је као главни креатор европске мисли кроз пројекте везане за Нови завет и све веће јавно противљење аспектима лутеранства, док је одржавао директну преписку са краљевима и папама.
Младост Дезидерије Еразмо је, према наводима, рођен у Ротердаму 27. или 28. октобра („уочи празника Светог Симона и Јуде“) крајем шездесетих година 15. века. Име је добио по Еразму Охридском, свецу којег је Еразмов отац Герард (Герардус Хелије) лично веома поштовао.Huizinga, "Erasmus", and 6 (верзија на холандском језику) Иако се чврсто везује за Ротердам, тамо је живео само четири године и након тога се више никада није вратио.
thumb|left|upright=.8| Еразмова статуа у Ротердаму. Позлаћена бронзана статуа коју је израдио Хендрик де Кејзер (1622), заменивши камену (1557) и дрвену (1549).
Година Еразмовог рођења није сасвим јасна. У каснијем добу рачунао је своје године као да је рођен 1466, али његово сећање на старост током важних догађаја често указује на 1469. годину. (Рођен је 1466. или 1469. године, због чега постоји неслагање у рачунању његове старости. Многи детаљи из његовог раног живота црпе се из фикционализованог извештаја у трећем лицу који је написао 1516. (објављеног 1529) у писму измишљеном папском секретару Ламбертусу Грунијусу („господин Грок“).
Еразмови родитељи нису могли законито да ступе у брак. Његов отац, Герард, био је католички свештеникCornelius Augustijn, "Erasmus: His life, work and influence", University of Toronto, 1991 за којег се верује да је током педесетих или шездесетих година 15. века провео шест година у Италији, радећи као писар и учењак. Његова мајка била је Маргарета Рогеријус (латинизовани облик холандског презимена Рутгерс), ћерка лекара из Зевенбергена. Могуће је да је била Герардова домаћица.Роман из 19. века „Манастир и огњиште“ (The Cloister and the Hearth), аутора Чарлса Рида, представља приказ живота Еразмових родитеља. Иако рођен ван брака, родитељи су о Еразму бринули у дому пуном љубави и пружили му најбоље образовање, све до њихове преране смрти од бубонске куге 1483. године. Његов једини брат Петер можда је рођен 1463, а неки аутори сугеришу да је Маргарета била удовица и да је Петер био Еразмов полубрат; с друге стране, Еразмо га је називао својим братом.
Еразмова сопствена прича, у могуће фалсификованом делу из 1524. („“), гласила је да су његови родитељи били верени, али да су званичан брак спречили његови рођаци (вероватно млада удовица или неудата мајка са дететом није била повољна прилика). Отац је наводно отишао у Италију да студира латински и грчки, а рођаци су лажно обавестили Герарда да је Маргарета умрла. Чувши те вести, ожалошћени Герард се из романтичних побуда заредио, да би по повратку открио да је Маргарета жива. Многи научници оспоравају овај извештај.
Године 1471. његов отац је постао помоћни свештеник у малом граду Вурдену (где је млади Еразмо можда похађао локалну народну школу како би научио да чита и пише), а 1476. године је унапређен у у Гауди.
Еразмо је стекао најбоље образовање доступно младићу тог времена, кроз низ приватних, манастирских или полуманастирских школа. 1476. године, када је имао око 9 година (или 6, зависно од године рођења), његова породица се преселила у Гауду и он је кренуо у школу Питера Винкела, који је касније постао његов старатељ (и, можда, проћердао наследство Еразма и Петера). Историчари који његово рођење датирају у 1466. годину сматрају да је Еразмо у овом периоду боравио у хорској школи у Утрехту.