Ненад Чанак (Панчево, 2. новембар 1959) српски је политичар и публициста. Оснивач је и бивши председник Лиге социјалдемократа Војводине. Између 2000. и 2004. био је председник Скупштине Војводине, а до 2020. био је народни посланик у Народној скупштини Републике Србије. Заговорник је аутономашког покрета у Војводини.

Биографија Порекло породице Чанак води из Зрмања тј. из Лике. Прадеда Ненада Чанка у Војводину је дошао након 1918. године. Док је отац, Милан професор универзитета (биолог) био је градоначелник Новог Сада и члан Председништва САП Војводине, а мајка Босиљка професор Универзитета у Новом Саду.

Гимназију „Јован Јовановић Змај” и Средњу музичку школу завршио је у Новом Саду, а Економски факултет у Суботици.

Почео је као професионални музичар – флаутиста, свирајући по кафанама. Касније се запослио у Нафтагас промету, у области спољне трговине, 80-их година 20. века. Поред редовних послова радног места, Чанак је био и члан Комисије за решавање стамбених питања у ОУР-у Спољне трговине. После тога, током деведесетих, радио је у -{YUTEL}--у. Специјализовао је на кратком курсу у Крању 1989. године микрорачунарске мреже и глобални маркетинг.

Политичка и јавна каријера Чанак је 1990. године основао Лигу социјалдемократа Војводине. Током рата у Хрватској, Чанак је био мобилисан у ЈНА и учествовао је у бици за Вуковар.

На парламентарним изборима 1997. године био је изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије на листи Коалиције Војводина. Доживео је тешку саобраћајну несрећу 13. маја 2000. године када је пао са мотора и задобио повреде кука и прелом бутне кости.

Током 1999. залагао се и промовисао је програм Република Војводина.Програм Војводина Република http://lsv.rs/o-nama/dokumenti/vojvodina-republika-put-mira-razvoja-i-stabilnosti-107/

У периоду од 2000. до 2004. године био је председник Скупштине АП Војводине. Пре тога је био посланик у Већу република Скупштине Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе. Незадовољан чињеницом да је Управни одбор Радио-телевизије Србије именовао кандидата ког нису предложиле војвођанске партије, Чанак је упао у регионално представништво РТС-а у Новом Саду и разбио таблу са њеним ознакама.

Чанак је 4. децембра 2002. године присуствовао концерту контроверзног назива „Сријем Хрватској” у дворани Ватрослав Лисински у Загребу, а Мато Јурић, председник „Удруге протјераних Хрвата из Сријема, Бачке и Баната”, затражио је од присутних да поздраве Ненада Чанка, јер је Чанак: „У оним тешким временима прогона Хрвата штитио хрватски народ у Војводини”. Назив ове манифестације је изазвао реакцију код одређених група људи, а Српска радикална странка је искористила овај догађај у предизборној кампањи за председника Србије 2008.Радикално на културу (Радио 021, 30. јануар 2008)

Током 2005. основао је покрет „5. октобар” са Весном Пешић, Владаном Батићем и Дејаном Булатовићем, а блиско сарађује и са Чедомиром Јовановићем. Са њима је водио кампању против усвајања новог устава Србије током октобра 2006. године.

На парламентарним изборима у Србији 2007. Лига социјалдемократа Војводине је била у коалицији са Либерално-демократском партијом и добила је 4 мандата, а Чанак је изабран за народног посланика.

Чанак и Јовановић су учествовали на маршу антифашиста 7. октобра 2007. у Новом Саду, који је био одговор на забрањени скуп неонацистичке организације Национални строј.

Учествовао у ријалити-емисији Велики Брат -{VIP All Stars}- 2009, који се емитовао на ТВ Пинк.

Често у својим изјавама говори о „неопходној денацификацији Србије”, као и да је Србија „клерикализована и фашизована”.Прича још није завршена („Данас“, 26-27. август 2006)

У Скупштини Војводине и Скупштини града Новог Сада био је у коалицији са Српском напредном странком од 2012. до 2022. године.

Године 2015. додељен му је Орден црногорске заставе првог реда.

Године 2020. и 2021. јавно је подржао Демократску партију социјалиста и Мила Ђукановића пред свеопште изборе у Црној Гори и локалне изборе у Никшићу. Он је такође потписао „Апел 88” против наводног мешања српских власти у црногорске изборе.

Судски процеси Критичари Чанку замерају сарадњу са Ненадом Опачићем, приликом организовања вишемесечних антирежимских демонстрација у Новом Саду 1999. године, који је осуђен као главни организатор продаје дроге у Новом Саду, повезан са Земунским кланом.Прљави капитал Чанак је те наводе демантовао, тврдећи да је Опачића познавао само у својству организатора обезбеђења опозиционих митинга 1999.Pisma Luciliju, Приступљено 5. 4. 2013.

Марија Васић, бивша супруга га је оптужила да јој је путем својих веза у органима власти отео сина.Press Online :: Marija Vasić, bivša supruga lidera LSV-a: Čanak mi oteo dete! , Приступљено 5. 4. 2013.Press Online :: Nenad Čanak: Novinaru Pressa, sklonite se odmah od mene! , Приступљено 5. 4. 2013.

Оптужен је 2012. године за наношење тешких телесних повреда Павлу Лешановићу у Новом Саду испред кафане „Тако је суђено”. На самом суђењу правио је инциденте, претио суду и реметио ток суђења. На крају, је ослобођен оптужби.Извор: Интернет новине "Еспресо", Изјава Павла ЛешановићаИзвор: Дневне новине "021", Чанак признао да је тукао ЛешановићаИзвор: Дневне новине "Блиц", Инцидент у судници, Чанак викао и ударао штапом, ускочила и судска стражаИзвор: Дневне новине "Дневник", Чанак ослобођен оптужби за тучу

Ставови Српска православна црква је повремено мета напада Ненада Чанка, па ју је оптужио за „нарушавање војвођанске културе, градњом цркава с куполама”, иако су Срби у Војводини у време владавине Аустроугарске морали градити цркве у барокном стилу, да би их се лакше касније поунијатило. Сматра да је „СПЦ у Црној Гори 1918. отела храмове Црногорској цркви” и да их „треба вратити држави Црној Гори”. Током 2020. године у јеку пандемије корона вируса оптужио је СПЦ да чини „акт биотероризма” и подрива стабилност његове земље. Представници цркве су му одговорили да он одражава два парадокса: антитеиста је заинтересован за деловање Цркве и сецесиониста забринут за стабилност своје земље.

Чанак сматра да су војвођански Срби „расно чистији” од Срба из централне Србије.

Дела „Ратови тек долазе“ (1993) „Пет година самоће“ (1995) „Године расплета“ (1996) „Луна“ (1998) „Као и сва равница“ (2002) ”Путници за Молусију (2025)”

Референце

Спољашње везе Биографија на сајту Лиге социјалдемократа Војводине

Категорија:Рођени 1959. Категорија:Политичари из Панчева Категорија:Српски политичари Категорија:Српски атеисти Категорија:Народни посланици Скупштине Србије Категорија:Личности Рата у Хрватској Категорија:Сепаратисти у Србији