Неузина

Неузина (; ) је насељено место у општини Сечањ, у Средњобанатском управном округу, у Србији. Према попису из 2022. било је 1.022 становника.

Овде се налази Српска православна црква у Неузини.

Историја Неузина је наводно име добила по локалном турском заповеднику Неузин-бегу. Насељена је око 1637. године.Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године Монаси манастира Пећке патријаршије су банули у Неузину 1660. године и записали више дародаваца: домаћин Михаил, поп Јанићије јеромонах, поп Цветан, старац Степан, а "сељани принесоше 1.000 аспри на благослов"."Гласник историјског друштва у Новом Саду", Сремски Карловци 1931. године Постоји живописна слика која објашњава ту легенду, а коју је наручио мештанин Петар Стајић 1836. године, од познатог сликара Павла Симића. Копија те занимљиве слике између два рата чувала се у Етнографском музеју, у Београду. На њој је приказан призор пред насељавање места Неузине. Стоји на десној страни Неузин-бег који држи чибук у руци, а пред њим лево стоје браћа Вукоман и Добрин са секирама у руци. Вукоману на раменима седи мали син Стаја, који у руци држи малу садницу дуда. Сви стоје поред Тамиша, иза њих су сељаци који се држе за дрво великог дуда. На том дуду у крошњи, је исписан родослов Стајића. Под сликом је опширан текст исписан: Браћа су побегла на другу дан Ускрса 27. марта 1637. године "от поља Бугарја села Пуовка", пренесу преко Дунава сина Стају, и ишчупају код Дунава стабло дуда. Дођу до воде Тамиша и наиђу на Неузин-агу темишварског "присједатеља" (становника) и умоле га да им дозволи да се ту населе и чувају му марву. Ага им дозволи, и њих тројица рукама својим посаде ту донети дуд. Од те фамилије поста село Неузина, а од Стаје породица Стајић."Правда", Београд 26. августа 1937. године По царском ревизору Ерлеру 1774. године место "Неузин" је насељено искључиво Србима и налази се у Тамишком округу.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године Село Неузина током своје историје више пута је мењала своје име: Године: 1116 — Неузина 1660 — Неузина 1801 — Српска Неузина () 1850 — Хрватска Неузина 1912 — () 1922 — Српска Неузина

Историјски гледано, биле су две Неузине, које су се касније спојиле у једну: Српска Неузина и Хрватска Неузина. Српска Неузина је неколико километара јужно од Сутјеске и неколико километара западно од Сечња, док је Хрватска Неузина у самом суседству, који се налази југозападно од Српске Неузина, неколико километара од Ботоша. Хрватска Неузина добила је име по хрватским досељеницима (племићима из Туропоља), да су се тамо населили 1788. године на поседе Загребачке надбискупије.

По ослобођењу од Турака (1699) ушла је Неузина у састав Великобечкеречког диштрикта (срез) и бројала је 1.717 становника и 25 кућа, који се 1721. г. повисио на 38 кућа. Неузина је 1764. године православна парохија у Боканском протопрезвитерату."Српски сион", Сремски Карловци 1905. У половини тога века доселили су се нови насељеници, те је 1773. г. било 181 кућа. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место "Неусин" припада Тамишком округу, Бечкеречког дистрикта. Становништво је било српско.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. Године 1776, уводе се матичне књиге. Године 1783, одселили су се многи становници, а на њихова места доселили су се други Срби. Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије у Неузини су три православна свештеника. Пароси, поп Антоније Димитријевић (рукоп. 1765), поп Максим Поповић (1780) и поп Живан Живић (1789)."Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.

Године 1905. Српска Неузина била је велика општина у Модошком срезу. Ту живи 2.269 становника у 466 домова, а Срби су у већини. Има их 1.518 православних душа (или 66%) са 290 кућа. Од српских јавних здања ту су православна црква и народна школа. Све ПТТ услуге могле су се добити у насељу.Мата Косовац, наведено дело

Српска Неузина У Неузини се некад налазила протопоповска столица, последњи прота био је наводно поп Захарије Поповић, који је умро при крају 18. века. Парохијско звање у Неузини је основано 1768. године, од када се воде и црквене матичне књиге крштених. Матица умрлих почиње од 1779. године, а венчаних од 1789. године. По подацима из 1846. године у Неузини има 2764 православних житеља, поред пароха Оберкнежевића и Телечког, ту је и капелан Грегорије Оберкнежевић.Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.

Неузина је страдала два пута током мађарске буне 1848-1849. јер је ту био намештен мађарски војни логор. Водиле су се ту борбе између Мађара и Срба, под командом Книћанина, из томашевачког српског војног логора први пут 7. августа 1848. године, а дефинитивно га уништава Србин крволок, а мађарски шовинист генерал Дамјанић, 15. децембра 1848. године. Убијен је по пресуди преког мађарског суда фебруара 1849. године у Сегедину, Адам Бенковић судија (кнез) из Неузине. Народ је страдао и осиромашио, па се или иселио или продао земљу. Велика организована сеоба 1859. године у Кнежевину Србију одвела је 159 породица, од којих се мало њих касније повратило у Банат."Србски дневник", Нови Сад 1862. године

У Неузини је било више спахија католика са земљишним поседом, код којих су неки надзорници били Срби, познати претплатници српске књиге. Тако је код барона Радошевића 1843. године био ишпан Александар Деметровић (то и 1847), а код барона Бедековића - ишпан Јован Субић. Непокретно "добро" Франца племенитог Новаковића, лицитирано је 1860. године.

Православна црква посвећена празнику Летњем Св. Николи је зидана 1807-1811. године. Освећење је лично обавио 1811. године темишварски епископ Стефан Авакумовић. Иконостас у храму је радио 1909. године сликар Лајош Хајдучки из Великог Бечкерека.Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године Иконе са старијег иконостаса осликане су 1770. године, од стране непознатог иконописца. Капела на Водици, посвећена празнику Преображењу грађена је 1932. године. Парохијски дом потиче из 1904. године, као дар бившег мештанина и пароха Паје, потом калуђера - архимандрита Платона Телечког из манастира Беочина. Године 1843, била су два духовна пастира, Михаил Оберкнежевић и Сава Телечки, на 2490 верних, а један учитељ са 54 ђака. Пред мађарску буну 1847. године, пописано је у Неузини 1802 становника, њихов број ће опасти до 1867. године за 76 особа."Гласник друштва српске словесности", Београд 1868. године Кнез сеоски тада је био Панта Лакичин, Јован Николић касир и црквени обертутор, а Василије Стаић "певац" у цркви. По митрополијском попису 1865. године, у Неузини има 1711 православаца, и ту је једна парохија треће класе."Српски летопис", Нови Сад 1866. године Године 1847. ту су поменути пароси Оберкнежевић и Телечки. Неузинска црквена општина је 1860-1861. била претплатник "Србског дневника" из Новог Сада. Године 1892-1907. у Српској Неузини је парох Јован Петанек, родом из Варадије. Он је саставио статистику становника за период 1882-1893. годину. Према приложеној табели, види се да је порастао број становника за 71, а назаренска секта се јавила од 1883. године, и има их само двоје. Свршени богослов Сава Стајић из Неузине, упућује се 1904. године за администратора у Српски Елемир. По подацима из 1905. године у месту је српска православна црквена општина, а црквеном скупштином председава Алекса Недељковић. Црквено-општински посед је износио 68 кј. земље. Храм је тада добар споља а у унутра се налазио у лошем стању. Постојала је уређена црквена порта, ограђена као и српско православно гробље, где је најстарији споменик из 1758. године. Православна парохија је треће платежне класе, са парохијском сесијом од 30 кј. земље.

Године 1843. један учитељ, Тома Туцаков у Српској Неузини, поучавао је 54 ђака. Године 1847. надзиратељ школе био је поп Михаил Оберкнежевић, а поп Сава Телечки катихета. Године 1867. парох у Српској Неузини Лука Дожудић, се упорно залагао да се женска школа заведе. Био је предлог да се уступи друга парохијска сесија да би се од њеног прихода устројила та школа. У месту је тада било 287 православних домова и школа је била потребнија од пароха. У месту су дотад била два свештеника, а само четири девојчице су школу похађале. Није ни било пожљељно да мушка и женка деца седе заједно јер су иначе тесне учионице. Године 1905. се каже да је школа у Неузини српска народна, са једним школским здањем из 1893. године. Учитељ је био Јован Давидовић родом из места, а учитељица Драгиња Велић родом из Вршца. Полазило је у основну школу, на редовну наставу - 148 ученика а у пофторну 75 ђака старијег узраста. Неузински учитељи су били: Цветко Данковић (1824), Тома Туцаков (1846—1848) - умро у Орловату (током Буне, у избеглиштву), Владимир Василијевић (1843—1847), Никола Јанковић (1859), Димитрије Давидовић (1860—1868), Максим Стојковић (1883—1889), Богдан Ђурђев (1894), Сава Николић (1895—1897), Васа Дрндарски (1897—1899), Душан Жикић (1898), Станков Сава (1900), Јован Дамовић (1900), Јован Давидовић (1998—1912),

Из Српске Неузине су познати учитељи у 20. веку у Краљевини Југославији: Анте Шимић (1923), Аница Шимић (1923), Гавра Ачански (-1927, 1931-), Јелена Токин (-1930), Јанош Балов (1931-), Сабађир Лидија (1932), Нешић Светолик (1932-), Нешић Мирослава (1933-), Гвозденовић Видосава (1934-), Киселички Михајло (-1938), Киселички Загорка (-1938), Перић Гојко (-1939), Перић Јованка (-1939), Вујић Славко (-1939), Петровић Георгије (1939-), Петровић Стојанка (1939—1940), Николић Јованка (1939-), Пантић Светислав (1940-), Пантић Аница (1940-),

У Неузини је била знаменита породица Телечки. Сава Телечки је почео као учитељ у Орловату, па се скрасио као свештеник у Неузини. Био је 1847. године парох, катихета народне школе и "асесор" Торонталске жупаније. Његов син поп Павле Паја Телечки (1844—1900) скупљао је и објавио народне песме под називом "Банатске песме" (1863), у неколико издања, П. Т. Банатске Песме приредио Љубиша Вечански Историјски архив Панчево 2008. Павле Телечки је био претплатник књига и часописа. Тако је 1864. године сарадник и претплатник шаљивог новосадског Змајевог листа "Комарац". Павле је рукоположен за свештеника 1867. године, био парох у родном селу, а касније као удовац се замонашује - као монах "Платон" и одлази у фрушкогорски манастир. Паја је био угледан пчелар, и на првој пчеларској скупштини у Српском Итебеју 1883. године, изабран је за председника "Српске пчеларске задруге".

Писањем се бавио пасионирано и други парох Стефан Болманац. Објавио 1876. године о пчеларству књигу: "Кратка теоретично-практична поука о пчеларству". А док је био ђакон у Старом Бечеју 1863. године издао је књигу "Торжество добродетељи деветнаест црквени слова" дело покојног владике Сергија Каћанског. Објавио је у "Беседи", црквеном часопису у Новом Саду, 1869. године расправу "О постанку цркве", у више наставака. Познат је широм Српства по обимном шематизму наше цркве: "Шематизам источно-православне митрополије српске у Аустро-Угарској 1878. године". Поп Стеван се 1880. године нашао на челу око 200 породица Срба исељеника из Баната. Парохијани - највише из Српске Неузине и Боке, прешли су организовано у Кнежевину Србију као колонисти у околини Ниша. Скрасио се поп Стеван у месту Александрову (Мерошини) 1881. године, где ће учествовати у јавном животу и бавити се писањем. Тако је 1894. године објавио у Нишу књигу "Спеви, беседе, поздрави и други књижевни радови"."Српски сион", Карловци 1894. године Пише и објављује 1895, 1896. и 1901. године збирке својих песама.