мини|Словенски ратници наоружани копљима и штитовима на илустрацији из 19. века. При проучавању раносредњовековног оружја код Јужних Словена најзначајније место имају археолошки налази, а писани и ликовни извори, због недовољне прецизности у опису, служе као допуна археолошким налазима.
Писани извори Карактеристично је код свих писаца, византијских и западних, да избегавају описност и да дају веома сажете, тачније оскудне податке о изгледу појединих врста оружја. Описи, ма колико били кратки, имају значај документа јер вести потичу од савременика, а често и од учесника у борбама које се описују.
По важности грађе која је у раду коришћена, писани извори се могу поделити у неколико категорија: војни списи, историјски списи, дела литерарног и литургијског карактера, животописи владара и светитеља, списи канцеларијског карактера (закони, уредбе, извештаји) и други писани документи.
Војни списи Једна од најзначајнијих категорија писаних извора за упознавање ратне вештине и тактике у раном средњем веку, дела војних писаца, не дају довољно података о изгледу и производњи оружја. Осим директних, често детаљних вести о појединим биткама и упутстава о начину борбе, у овим списима се наилази само на податке о врстама оружја које употребљавају ратници појединих народа.
Псеудо-Маврикије у делу »Стратегицон«, у поглављу »Како треба поступити са Словенима, Антима и сличнима«, писаном на основу личног искуства, наводи само врсте оружја, али не и његов изглед. Исти податак преноси цар Лав VI дајући ближе податке о штитовима »великим и дугим, попут тиреја« чиме бар указује на облик ове врсте оружја. Оскудност у описима оружја није само особеност војних писаца из рановизантијског периода већ и каснијих аутора. Такав метод излагања подржава, такође војсковођа по професији, Кекавмен Катакален у свим својим радовима. По обради војних питања његов »Стратегикон«, састављен, изгледа, за владе Михаила VII (1071—1078), не разликује се од претходних. Детаљно описује опсаде, лукавство непријатеља, даје савете читаоцу, али о изгледу оружја ни речи. Свакако су, у време постанка ових списа, подаци о оружју били сувишни јер су их састављали војници за војнике, па се тако може протумачити и ова оскудност.
Историјски списи По броју очуваних рукописа ова категорија писаних извора је најзначајнија. Политичке, црквене и локалне историје, хронике и хронологије, мада писане од аутора који нису по професији блиски рату, дају, за разлику од војних списа, шире и за проучавање словенског наоружања у раном средњем веку значајније податке. Већина аутора је доживела страхоте рата те су лични утисци, још јаки и непосредно примљени, одлучивали о простору датом опису битака, опсади градова и изгледу и врсти оружја. Заједничко за све ове изворе је с једне стране велики број описа из живота словенских племена са којима је Византија долазила у сукобе, а с друге мали број детаљних описа оружја.
Тацит у своме делу Germania, већ 98. године н. е. помиње Словене под именом »Венеди« као носиоце штита. Приск објашњава начин израде моноксила не упуштајући се у оружје. Најстарије и најзначајније Прокопијево дело De Bellis, нарочито томови V—VIII (Bellum Gothicum), обилује вестима о врстама оружја коришћеном на нашој територији током VI века. У Bellum Gothicum III први пут сазнајемо за »мале штитове и копља« које носи словенска пешадија, као и за Словене који су »одлични коњаници стрелци« за разлику од готских коњаника што се боре »само копљем и мачем«. Настављач Прокопија, писац дела Historia, Агатија, као и остали хроничари раног средњег века, не упуштају се у детаљније описе оружја. Посредно кроз описе историјских збивања сазнајемо о врстама употребљаваних оружја од стране Византинаца, Авара и Словена, као и појединим детаљима начина утврђивања и средствима за опсаду, одбрану и прелаз преко река и мора, а такође и о врстама војних јединица.
Дела литерарног и литургијског карактера У појединим раносредњовевековним списима литерарног и литургијског карактера (спевови теолошко-филозофског карактера, историјске поеме, теолошке беседе, проповеди и др.) наилазимо на екскурсе појединих аутора где, сем описа битака, набрајају оружје непријатеља. Ови подаци, корисни са становишта ратне историје, ретко дају шире описе појединих врста оружја.
Значајнији су радови Георгија Писиде (поема Bellum Avaricum.) и беседа Теодора Синкела одржана 627. године у којој се, као и у поеми, описује словенско-аварска опсада Цариграда из 626. године. Георгије Писида, говорећи о хагановој војсци, помиње врсте оружја:
...»Та војска је имала бојне трубе, стреле, мачеве, ватру, корњаче, бацаче камења, дрвене куле« ..."
Синкелова хомилија допуњава ове податке још детаљнијим описом и подацима о изради оружја:
...»хаган... Одмах почне да прикупља варваре, израђује оружје, хелеполе, чамце и врши све друге припреме како би напао град«.
...»На једног нашег војника долазило је по сто и више варварских, све обучених у оклопе, све заштићених шлемовима и са сваковрсним ратним справама«"
Oratio historica, анонимна беседа о опсади Цариграда, састављена између 815. и 860. године, мада је у целости компилација Т. Синкела и Теофана, даје исто податак о изради моноксила.
Родослови владара и житија светитеља Посебна врста литерарне делатности, релативно најобимнија по броју дела, хагиографије и састави о животима владара, не дају значајније податке о оружју. Врсте опсадних справа и, у неколико случајева, њихов шири опис најзначајнији су детаљи у вези са овим питањем. Јован, солунски митрополит, састављач Miracula S. Demetrii I, поред побожних тумачења, често исцепканих и једностраних, не пропушта да на неколико места детаљно опише ратне справе којих се, по свој прилици године 586, плашио опкољени Солун. Најинтересантнији је опис петробола који се због изузетно сликовитог описивања преноси у целини:
»Те справе су четвороуглог облика, прелазећи из ширих основа у уже кровове на којима су имале јако дебеле цилиндре, гвождем оковане на крајевима. За ово су биле приковане дрвене греде, попут оних на великим кућама, снабдевене направом за бацање. Подижући се у вис ове су непрекидно хитале огромно камење, тако да њихов погодак није могла издржати ни земља, а камоли људска кућа. Штовише, ови четвороугли бацачи били су ограђени са три стране даскама, тако да стреле бранилаца са бедема нису могле погодити чланове њихових посада. Међутим, чим је један, даскама обложени бацач, запаљен ватроносном стрелом и убрзо изгорео, варвари уклоне справе и повуку се. Сутрадан довуку поново оне исте, даскама оковане бацаче, али обложене сировим кожама, и привуку их сасвим близу градском бедему. Гађајући на нас хитали су читава брда и брежуљке. Како би друкчије могло да се назове оно огромно камење!«
Чуда св. Димитрија представљају користан изузетак у овој категорији извора. Непознати аутор Miracula S. Demetrii II приписујући, такође, све војне успехе св. Димитрију, за разлику од писца Miracula I, о варварима пише без мржње, али и оскудније, наводећи само врсте непријатељских војника (стрелце, штитоноше, лаке пешаке. копљанике, праћкаше, руковаоце справама и хоплите).
Списи канцеларијског и политичког карактера Из малог броја ових докумената очуваних до данас, а који потичу из средњег века, или се односе на наш терен у том периоду, ретко се могу користити подаци за добијање јасније представе о оружју. Из Капитуларија Карла Великог, издатих 779., 803., 805. и 811. године, не добијамо опширније податке о оружју. Забрана продаје мачева и оклопа Словенима (Диеденхоферски капитулар), говори само о извозу франачког оружја у »земље Словена и Авара« али не и о његовом изгледу у том периоду.
Од других писаних извора за упознавање ове проблематике најзначајнији су путописи. У својим извештајима појединци, најчешће из арапских земаља, поред општих података о земљи у којој су боравили, дају и податке о изгледу, ношњи и оружју појединих народа.
Археолошки извори Током VI и почетком VII века, у јеку борби са германским племенима, Византију нападају Словени и Авари. Њихови напади трају више од једног века и завршавају се словенском доминацијом на делу Балканског полуострва, у јужној Панонији и Источним Алпама. Вести о овим борбама су многобројне, међутим када је реч о словенском или аварском оружју, прилично су оскудне и недовољне да објасне његов изглед у периоду интензивних борби против Византије. Археолошки налази оружја из VI— VIII века, бројношћу ископаних примерака, дају врло јасну и документовану представу о наоружању тога периода. Посматрани одвојено, ни писани извори, ни археолошки материјал, сами за себе, не могу да одговоре на питање односа Словена и Авара у току борби са Византијом и о изгледу наоружања посебно сваког од ова два племена. Савремена историографија, заснивајући већину закључака на писаним изворима, прихватила је као историјску чињеницу заједничку борбу Словена и Авара против Византије, формулишући је као борбу аварско-словенског савеза у коме су Авари имали одлучујућу улогу, нарочито у ратним акцијама. Исти је метод примењен и у археологији где се у третману археолошких налаза из овог периода користи схематска подела на културне групе.
При томе су, за период за време аварско-словенског савеза, сви остаци материјалне културе сврстани у тзв. кестхељску културну групу, названу и аварско-словенска култура.
Систематизација оружја по културним групама онемогућује етничко опредељење носилаца наоружања тога периода за шта постоји довољно елемената (историјских и археолошких), као и хронолошко-типолошку поделу оружја.
Проучавајући археолошке налазе оружја са територије бивше Југославије и писане историјске изворе о Словенима и Аварима, дошло се до закључка да се мора одступити од овог у археологији већ уобичајеног метода и извршити одвојена систематизација словенског и аварског оружја.
Историјски писани извори су врло одређени у вестима о борбама Словена против Византије пре 558. године. За овај, предаварски, период постоје многобројни помени словенског оружја. Хронолошки преглед само ових извора од Псеудо-Цезарија који почетком V века први помиње Словене и употребу оружја, до Јована Малале који региструје 559. године прву заједничку борбу Авара и Словена против Византије, најбоље документује самосталност словенских упада преко Дунава, тј. постојање оружја и словенске војске. Теорију о урођеном фатализму и нератоборности старих Словена (Пеискер, Хауптман, Штајн), која се заснивала на једностраном тумачењу извора, одбацила је већина савремених историчара.
У прилог томе наводи се приказ самосталних борби Словена против Византије у VI веку: Псеудо-Цезарије", почетак V века: »... (Склавини) су слободни и без поглавара, пошто своје вође и старешине стално убијају...« Приск: 448. године помиње словенске чамце-моноксиле и сплавове којима се служе приликом савлађивања водених препрека Прокопије из Цезареје: 533. године описује битку против византијске војске и погибију стратега Хилвуда 533. до око 550. године: прелазак дунавске границе и упади на византијску територију око 540. године: антско-словенски рат средина VI века: » ... При ступању у борбу као пешадија наваљују (Словени) на непријатеља групно, носећи у рукама мале штитове и копља, а оклоп никада не облаче...« 540. године: описује борбену тактику Словена 545. године: разбијена група Словена у Тракији 548. године: »војска Словена« из Подунавља продире до Драча; осваја тврђаве 549. године: Словени се помињу као савезници и плаћеници лангобардског кнежевића Илдига 550. године: »војска Словена« (до 3.000) упада у Тракију, дели се на два одреда, разбија византијску елитну коњичку јединицу — посаду града Цурула; исте године Словени заузимају утврђени град Топер... »мноштво стрела, лествица ... убијали су ни мачем, ни копљем« ... 550—551. године:... на земљиште Ромеја провали толика маса Словена као никада пре... Словени, у пуној су слободи вршили походе по ромејском царству« ... јесен 551. године... «Велико мноштво Словена проваливши у Илирик, неописива зла тамо почини« ...