Прва интифада (), такође позната као Прва палестинска интифада, била је континуирани низ ненасилних протеста, чинова грађанске непослушности и нереда које су спроводили Палестинци на палестинским територијама које је окупирао Израел и у Израелу. Мотивисана је колективном палестинском фрустрацијом због израелске војне окупације Западне обале и Појаса Газе, која се приближавала двадесетогодишњици, након Арапско-израелског рата 1967. године.Lockman; Beinin (1989), p. 5. Устанак је трајао од децембра 1987. до Мадридске конференције 1991. године, иако неки датирају завршетак устанка 1993. године када су потписани споразуми из Осла.
Интифада је почела 9. децембра 1987. године у избегличком кампу Џабалија након што се израелски возач камиона сударио са паркираним цивилним возилима, усмртивши четири палестинска радника, од којих су тројица била из избегличког кампа. Палестинци су тврдили да је судар био намерни одговор на убиство Израелца у Гази неколико дана раније. Израел је негирао да је судар, који се догодио у време појачаних тензија, био намеран или координисан. Палестински одговор окарактерисали су протести, грађанска непослушност и штрајкови, са прекомерним насилним одговором израелских снага безбедности.. Lexington Books, 2004. Било је графита, барикада и широко распрострањеног бацања камења и Молотовљевих коктела на израелску војску и њену инфраструктуру на Западној обали и у Појасу Газе, што је било у супротности са цивилним напорима, који су укључивали генералне штрајкове, бојкоте израелских институција цивилне администрације у Појасу Газе и на Западној обали. Еекономски бојкот се састојао од одбијања рада у израелским насељима на израелским производима, одбијања плаћања пореза и одбијања вожње са израелским дозволама.
Израел је као одговор распоредио око 80.000 војника. Израелске контрамере, које су у почетку укључивале употребу бојеве муниције, често у случајевима нереда, критиковала је организација Human Rights Watch као несразмерне, поред прекомерне употребе смртоносне силе од стране Израела. У првих 13 месеци, убијено је 332 Палестинаца и 12 Израелаца. Слике израелских војника који туку адолесценте палицама заменили су испаљивањем полусмртоносних пластичних метака. Током целе шестогодишње интифаде, израелска војска је убила најмање 1.087 Палестинаца, од којих су најмање 240 била деца.
Међу Израелцима је убијено 100 цивила и 60 израелских војника,B'Tselem Statistics; Fatalities in the first Intifada. често од стране милитаната ван контроле УНЛУ-а Интифаде, а више од 1.400 израелских цивила и 1.700 војника је повређено. Палестинско насиље према Палестинцима такође је било истакнута карактеристика Интифаде, са широко распрострањеним погубљењима. Процењено је да је 822 Палестинаца погубљено због наводне колаборације са израелским властима (1988–април 1994).. (E) У то време, Израел је наводно добио информације од око 18.000 Палестинаца који су били компромитовани,. ABC-CLIO, 2011. иако је мање од половине имало доказан контакт са израелским властима.Lockman; Beinin (1989), p.
Друга интифада која је уследила одвијала се од септембра 2000. до 2005. године.
Позадина Према речима Мубарака Авада, палестинског америчког клиничког психолога, Интифада је била протест против израелске репресије која је укључивала „премлаћивања, пуцњаве, убиства, рушење кућа, чупање дрвећа, депортације, продужена затварања и притварања без суђења“.Ackerman; DuVall (2000), p 407. У годинама пре Интифаде, Авад је био „међу најватренијим заговорницима ненасилне борбе“, основавши Палестински центар за проучавање ненасиља.
Након што је Израел освојио Западну обалу, Јерусалим, Синајско полуострво и Појас Газе од Јордана и Египта у Шестодневном рату 1967. године, фрустрација међу Палестинцима на територијама које је окупирао Израел је расла. Израел је отворио своје тржиште рада Палестинцима на новоокупираним територијама, који су регрутовани углавном за обављање неквалификованих или полуквалификованих радних места које Израелци нису желели. До времена Интифаде, преко 40 процената палестинске радне снаге радило је свакодневно у Израелу. Поред тога, израелска експропријација палестинске земље, висока стопа наталитета на Западној обали и у Појасу Газе и ограничена додела земљишта за нову изградњу и пољопривреду створили су услове обележене растућом густином насељености и растућом незапосленошћу, чак и за оне са универзитетским дипломама. У време Интифаде, само један од осам Палестинаца са факултетским образовањем могао је да пронађе посао за који је био квалификован.Ackerman; DuVall (2000), p 401. Ово је било повезано са ширењем палестинског универзитетског система који је опслуживао људе из избегличких кампова, села и малих градова, стварајући нову палестинску елиту из нижих друштвених слојева која је била активнија и склонија сукобу са Израелом.. Third Edition, 2013.. Према израелском историчару и дипломати Шлому Бен-Амију у његовој књизи „Ожиљци рата, ране мира“, Интифада је такође била побуна против Палестинске ослободилачке организације (ПЛО). Бен-Ами описује ПЛО као бескомпромисну организацију која се ослања на међународни тероризам, за који каже да је погоршао палестинско незадовољство.
Израелски лабуристички лидер Јицак Рабин, тадашњи министар одбране, додао је депортације у августу 1985. израелској политици „гвоздене песнице“ против палестинског национализма. Уследило је 50 депортација у наредне 4 године, In the immediate aftermath of the 6 Day War in 1967, some 15,000 Gazans had been deported to Egypt. A further 1,150 were deported between September 1967 and May 1978. This pattern was drastically curtailed by the Likud governments under Menachem Begin between 1978 and 1984. праћено економском интеграцијом и повећањем броја израелских насеља, тако да се јеврејска популација насељеника само на Западној обали скоро удвостручила са 35.000 у 1984. на 64.000 у 1988. години, достигавши 130.000 до средине деведесетих. Осврћући се на овај развој догађаја, израелски министар економије и финансија, Гад Јакоби, изјавио је да „спори процес де факто анексије“ доприноси растућој милитантности у палестинском друштву.Lockman; Beinin (1989), p. 32.
Током 1980-их, бројни водећи израелски политичари позивали су се на политику пресељења палестинског становништва са територија, што је довело до страха међу Палестинцима да Израел планира да их исели. Јавне изјаве у којима се позива на пресељење палестинског становништва дали су, између осталих, заменик министра одбране Мајкл Декел, министар у кабинету Мордехај Ципори и министар у влади Јосеф Шапира. Описујући узроке Интифаде, Бени Морис помиње „свепрожимајући елемент понижења“, изазван дуготрајном окупацијом за коју каже да је „увек била брутално и понижавајуће искуство за окупиране“ и да је била „заснована на грубој сили, репресији и страху, сарадњи и издаји, премлаћивањима и мучењима, као и на свакодневном застрашивању, понижењу и манипулацији“.
Окидач за устанак мини|Протести у Појасу Газе на почетку Прве интифаде 1987. године.Иако се катализатор за Прву интифаду генерално датира од инцидента са камионом у којем је погинуло неколико Палестинаца на прелазу Ерез у децембру 1987. године, Мазин Кумсијех тврди, супротно Доналду Нефу, да је устанак почео са вишеструким омладинским демонстрацијама раније у претходном месецу.; New York Неки извори сматрају да је неуспех ИДФ-а крајем новембра 1987. да заустави палестинску герилску операцију, Ноћ једрилица, у којој је погинуло шест израелских војника, помогао да се локални Палестинци побуне.Shay (2005), p. 74.
Масовне демонстрације су се догодиле годину дана раније када су, након што су два студента из Газе на Универзитету Бирзеит упуцани од стране израелских војника на кампусу 4. децембра 1986. године. Израелци су одговорили оштрим казненим мерама према демонстрантима, укључујући хапшење, притварање и систематско премлаћивање палестинских младића са лисицама на рукама, бивших затвореника и активиста, од којих је око 250 било притворено у четири ћелије унутар преуређеног војног кампа, познатог у народу као Ансар 11, изван града Газе.. In: Lockman and Beinin 1989 pp. 43–55
Политика депортације је уведена ради застрашивања активиста у јануару 1987. године. Насиље се наставило и када су израелски војници убили дечака из Кан Јуниса, јурећи га џипом. Током лета, поручник ИДФ-а Рон Тал, који је био задужен за чување притвореника у Ансару 11, убијен је из непосредне близине док је био заглављен у саобраћајној гужви у Гази. Полицијски час којим је становницима Газе забрањено напуштање домова уведен је на три дана, током исламског празника Курбан-бајрама. У два инцидента 1. и 6. октобра 1987. године, ИДФ је из заседе напао и убио седам мушкараца из Газе, наводно повезаних са Исламским џихадом, који су побегли из затвора у мају. The first incident involved two unarmed men, one a well-known Gaza businessman, at a roadblock. The second occurred in a residential raid, where subsequently a small cache of weapons were found in the cars of four men. The army them bulldozed their homes. A general strike took place, and in response Israel arrested and ordered the deportation of Shaykh 'Abd al-'Aziz Awad, who was held responsible for the growth of popular support for Islamic Jihad, on 15 November. Неколико дана касније, седамнаестогодишња ученица, Интисар ел Атар, упуцана је у леђа док је била у свом школском дворишту у Деир ел Балаху од стране досељеника у Појасу Газе, који је тврдио да је девојчица бацала камење.. The settlers did not report the killing. An Israeli schoolteacher was arrested for the incident after a ballistics test was undertaken, but an Israel judge released him after a week, in the wake of Israeli settler protests. Settlers said she had been throwing stones. Арапски самит у Аману у новембру 1987. године фокусирао се на иранско-ирачки рат, а палестинско питање је први пут после много година гурнуто на сенку.Shalev (1991), .Nassar; Heacock (1990), p. 31.
Хронологија устанка Израелска окупација и палестински немири
Израелски продор на окупиране територије изазвао је спонтане акте отпора, али је администрација, спроводећи политику „гвоздене песнице“ колективног кажњавања, укључујући депортације, рушење кућа, полицијски час, колективно кажњавање и сузбијање политичких и образовних институција, била уверена да је палестински отпор исцрпљен. Процена да ће немири пропасти показала се погрешном., 1994. Дана 8. децембра 1987. године, израелски камион се на контролном пункту Ерез закуцао у низ аутомобила са Палестинцима који су се враћали са посла у Израелу. Четири Палестинца, од којих троје становници избегличког кампа Џабалија, највећег од осам избегличких кампова у Појасу Газе, су погинула, а седам је тешко повређено. Саобраћајном инциденту је сведочило стотине палестинских радника који су се враћали кући са посла. Сахране, којима је те вечери присуствовало 10.000 људи из кампа, брзо су довеле до великих демонстрација. Кампом су се прошириле гласине да је инцидент био чин намерне одмазде за убиство ножем израелског бизнисмена, убијеног док је куповао у Гази два дана раније.. Lexington Books, 2004.:'Although Palestinians rushed to aid the man, no one cooperated with military interrogators, who arrested scores of people and clamped a curfew on the area.' Следећег дана, 9. децембра, палестински тинејџери су бацали камење, а ИДФ је саопштио да су бачени и Молотовљеви коктели на војна возила. ИДФ је почео да пуца на демонстранте, убивши 17-годишњег Хатема ел-Сесија и ранивши 16 других.Israeli Troops Kill Arab in Gaza. The New York Times, 10 December .n.75.