Јанош Хуњади (, ; ; око 1406. — Земун, 11. август 1456) је био тамишки жупан, северински бан, војвода Ердеља (од 1441), капетан Београда (1444—1446) и намесник (1446—1453) Краљевине Угарске. Јанош Хуњади је био отац Матије Корвина, једног од најпознатијих мађарских краљева.
Порекло мини|десно|150п|Хуњади Јанош 1407—1456.
Јанко се родио у племићкој породици 1387. или 1407. године (различити извори дају ове податке), као син Војка (-{Vojk}-, -{Voyk}-, -{Vajk}-, -{Voicu}-)"Застава", Нови Сад 1901. године, унук Срб(ин)а (-{Serb}-, -{Sorb}-, -{Serbe}-), кнеза из Баната, у данашњем румунском округу Турну Северин (). Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки 18. октобра 1409. године Јанковом оцу Војку издаје повељу којом "Војку, сину Серба" (), додељује племство, грб и посед Вајда-Хуњад (данашња Хунедоара), по ком је породица и добила име Хуњади.
Према савременим изворима из 15. века, поред латинске повеље из 1409. године, неколико независних европских хроничара директно указује на српско порекло породице Хуњади. Савремени српски летописи током владавине деспота Ђурђа Бранковића као и каснији записи блиски круговима деспотовине наводе Јанка као властелина српског порекла, а традиција га повезује и са самом српском деспотском породицом.
У каталонским изворима, односно званичној дипломатској преписци на двору Алфонса V Арагонског у Напуљу, Јанко Хуњади се експлицитно и доследно назива „Србином” (кат. lo Serbo). Лаоник Халкокондил, грчки хроничар из 15. века, пишући о угарским и балканским сукобима са Османлијама, изричито наводи да је Јанко Хуњади српског етничког порекла и да су његови преци припадали српском племству које се интегрисало у угарски систем. Мађарски историчар Јанош Карачоњи у својој књизи заступа "српску тезу". По њему је Јанко само одгајан као римокатолик, јер је то био законски услов да буде влашки племић и кнез. По теорији из 19. века Јаношев деда Срб је био пореклом из Србије.Dr. Borovszky Samu, Magyarorszag varmegyei es varosai, Kiadta az országos monográfiai társaság, Budapest Зна се да је Срб имао три сина — Војка (-{Vojk}-), (Јаношев отац)лексикон (на мађарском језику), Магоша (-{Magos}-) и Радола (-{Radol}-). Постоје и извори по којима се тврди да је Јанош влашког/румунског порекла.Енциклопедија Британика, Приступљено 4. 5. 2013.
мини|Јанош Хуњади, слика из Туроцијеве хронике, 1488.
Јаношева мајка се звала Ержебет Моржинај (; ), и била је кћи влашког племића из Хуњада за кога се приповедало да је у сродству са познатом породицом Моржинај. Јаношева жена Ержебет Силађи (); или Маргарита Свилојевић, име по коме је позната у српској народној традицији, потицала је из угледне мађарске племићке породице чије се презиме поклапа са именом области Силађ у Угарској.
Мада веома популаран, Хуњади није имао довољно племенито порекло да би и сам могао постати краљ Мађарске.
Војк је своје презиме Хуњади узео када му је краљ Жигмунд поклонио 1409. године баштину и замак Вајда-Хуњад. Наслов Корвин је први користио биограф Јаношевог сина Матије.
Јанош Хуњади је имао старијег брата Јаноша, северинског бана (често је био замењиван с њим), који је умро негде око 1440.
Причало се у народу, а и сам Хуњади је гласине подстицао, да је он син Жигмунда Луксембуршког (-{Sigismund of Luxemburg}-)Католичка енциклопедија, Приступљено 4. 5. 2013.. Везу је представљао Јаношев отац, који је двадесет година верно служио краљу Жигмунду. Ово предање здушно су користили његови потомци у борбама за угарски престо.
Порекло Хуњадија по српским предањима Према српским и јужнословенским народним предањима, познатим у записима од 17. века па надаље ("Савински летопис", бугарштица из прве половине 18. века, "Српски рјечник" Вука Стефановића Караџића итд.), Јанош је био син деспота Стефана Лазаревића. Наиме, у различитим варијантама, будимска, сибињска односно грчка господа, задивљена племенитим деспотовим изгледом, пожелела су од њега порода, и као госту му подвела своје кћери. Тако су рођени Јанко и Јана, или Јанко и Руде, у другој варијанти. Јана или Руде су мајке Јанковог епског сестрића Секуле, историјског Јаноша Секеља, бана Славоније (отуда "Бановић" Секула), који је погинуо у другом боју на Косову 1448. године. Архаичан обичај гостинске обљубе, који је у основи ове теме, послужио је да се изведе легендарна веза између српске династије Немањића, угарске круне и Бранковића: Немањићи → кнез Лазар (преко Милице, потомкиње кнеза Вратка) → Високи Стефан → Јанко Сибињанин → краљ Матијаш → Змај Огњени Вук (тј. деспот Вук Гргуревић, унук Ђурђа Бранковића). Улцињски бискуп, Србин из 15. века, Мартин Сегон је написао да је Јанко био православац: "Преостаје само један примјер достојан памћења који треба да слави потомство, Јанка Хуњадија, који никада није допустио да Турци покрену поход против хришћана... Његове славне и најсветије подухвате за одбрану православне државе..." ("Књижевност Црне Горе од 12. до 19. вијека — писци средњовјековног латинитета" књига 1. (Обод, Цетиње 1996) на pp. 260.).
Успон Јаноша Хуњадија Своју војну каријеру Хуњади је започео у служби деспота Стефана Лазаревића, по неким изворима у тврђави Бешће, али је убрзо потом своје услуге понудио краљу Жигмунду.
Хуњади са краљем Жигмундом и борба за престо мини|Јанош Хуњади у хуситској кампањи, цртеж из Хронике Јована Туроца (-{Johannes de Thurocz Chronicle}-) Као веома способан војник, Хуњади се исказао у служби краља Жигмунда од 1432. године. Пошто је био имућан, новчано је помагао краља у његовим походима и пратио га на свечаност крунисања за светог римског владара у Франкфурт 1410. године. Учествовао је у хуситским ратовима 1420, у походу на Турке и ослобађању Смедерева. За своје услуге је добио у баштину доста земље и постао члан краљевског савета.
Године 1438, немачки краљ Албрехт II доделио је Хуњадију титулу бана Северина. Ову област на јужним границама Угарске су омеђивале три реке: Драва, Сава и Дунав, а како се граничила с Турском, била је у сталној опасности од турских упада. Ту је Хуњади побрао и највише симпатија хришћанског света, слављен као последња одбрана од турске најезде са Истока и ширења Османског царства.
После изненадне смрти краља Албрехта (1439), Хуњади, осећајући да је Угарској потребан краљ који има снаге да се бори против Османског царства, залагао се за младог Владислава III Јагелонца Варњенчика (; ); будућег краља Пољске и Угарске. Тиме се супротставио интересима моћног Улриха II Цељског, који је подржавао Албертову удовицу Елизабету и њеног малолетног сина, Ладислава V Посмрчета (), будућег владара Чешке (-{Ladislav I}-), Хрватске (-{Ladislav IV}-), Угарске (-{László V}-) и војводе Аустрије (-{Ladislaus, Herzog von Österreich}-).
После грађанског рата у коме је превагу однела странка Владислава III, Хуњади је за верну службу у повереним му областима награђен управом над Београдом (титула капетана Београда) и Ердељом (титула намесника Ердеља). Титулу намесника Ердеља је једно време делио с Николом Илочким ().
Јанош Хуњади и Балкан
лево|мини|Османски походи Јанош Хуњади, 1440–1456 Јанош Хуњади је активно учествовао у борбама против Турака. У јесен 1441. године упао је у Србију, а у повратку је савладао смедеревског санџакбега Исака. Следеће 1442. године потукао је у Ердељу Мезид-бега, а потом потиснуо Турке из Влашке, одневши победу над румелијским беглербегом Шехабедином на реци Јаломници.
Низ Хуњадијевих победа улио је наду у могућност коначног ослобођења од Турака. Почетком 1443. сабор у Будиму одобрио је покретање крсташког похода. После опсежних припрема, у јесен 1443. савезничка војска под командом краља Владислава, Јанка Хуњадија и деспота Ђурђа Бранковића прешла је преко Дунава у Србију, чиме је отпочела Дуга војна. У првом сукобу, између града Бовна код Алексинца и Ниша, потучен је румелијски беглербег Касим, а потом је продор настављен преко Ниша и Пирота све до Софије. Даље напредовање онемогућили су велика хладноћа, несташица хране и јак турски отпор, па се изнемогла војска повлачила преко Србије и тек у фебруару 1444. ушла у Будим.
Током пролећа и лета 1444. године вођени су мировни преговори с Турцима који су окончани крајем јула у Сегедину. Деспот Ђурађ Бранковић, да би подржао потписивање мировног споразума, поткупио је Хуњадија дарујући му град Вилагош. После овога Угарска је примила султанову понуду и Хуњади је прихватио, у краљево име, мировни уговор. Међутим, папин легат кардинал Ћезарини је подстицао младог краља на даљи рат све до истеривања Турака. По кардиналовом тумачењу мир склопљен са неверницима није пуноважан тако да је ослободио Владислава положене заклетве.
Битка код Варне мини|Битка код Варне, приказ у пољској хроници из 1564. године.
Два дана по потписивању примирја, краљ Владислав је одбацио уговор, у чему га је подржао Ћезарини под изговором да уговор ступа на снагу само ако га прихвати папа. Расположење за рат распламсало се у Угарској, хранећи се гласовима о томе како ће се венецијанска флота супротставити турској армади на Босфору. Ипак, скупљено је много мање војске и средстава него у претходном рату. Поред тога, деспот Ђурађ Бранковић је свесно одбио да се прикључи крсташима, процењујући да су поход из 1443. и склопљени уговор о миру представљали максималан успех.
У другој половини септембра 1444, краљ Владислав је пошао у рат прешавши преко Дунава код Оршаве и наставио кроз Бугарску према Варни. Из Азије, преко Једрена, ка Варни је хитао Мурат II, и 10. новембра је убедљиво потукао крсташе.
У бици су погинули млади краљ Владислав III и кардинал Јулијан Ћезарини. Према неким савременим изворима, Јанко је посредно крив за Владислављеву смрт јер га је подстицао да младалачки несмотрено доказује своје јунаштво. Наиме, краљ је с малом групом људи јурнуо у јаничарске редове где је, окружен непријатељима, пао с коња и потом одмах убијен. Противречне вести о Владислављевој погибији допринеле су да се убрзо потом исплету различите легенде.
Јанко се после Владислављеве смрти повукао према Влашкој, али га је приликом бекства ухватио влашки војвода Дракул и бацио у тамницу. Јанко се убрзо ослободио посредовањем угарских сталежа и енергично почео да припрема одговор за пораз на Варни.
Деспот Ђурађ Бранковић није учествовао у овој бици јер се Сегединским миром обавезао на верност. После победе на Варни, Мурат II повукао се у Анадолију предавши престо сину Мехмеду, касније названом Мехмед Освајач.
Хуњади као регент Мађарске Хуњади као владар
Фебруара 1445. године у Стоном Београду (-{Székesfehérvár}-), и потом крајем априла у Пешти, састао се сабор владара и црквених поглавара (Дијета) на коме је требало да се реши питање наследника престола, али и да се предузму мере за одбрану против Турака. Створена је привремена управа од пет капетана, међу којима је био и Хуњади као капетан Ердеља и четири округа (-{vármegye}-), ().
Током 1445. године Хуњади је наставио експедиције против Турака стигавши до Никопоља, потиснуо влашког војводу Дракула и на његово место поставио претендента Дана. У међувремену, услед снажних унутрашњих превирања, привремена управа је дала намесништво Хуњадију и 5. јуна 1446. године, у име Ладислава V Посмрчета, прогласила га за губернатора Угарске (-{Regni Gubernator}-).
Хуњадијев први потез као намесника је био да крене против немачког краља Фридриха III (-{Friedrich III}-), који је одбио да пусти Ладислава V. После пустошења Штајерске, Крањске и Корушке и претње Бечу, Хуњадија су проблеми са других страна натерали да склопи примирје са Фридрихом на две године.
мини|Хуњади у хроници — резбарија у дрвету