Појам људских права односи се на концепт који се базира на идеји да људска бића имају универзална природна права, или статус, независно од правне јурисдикције или других одређујућих фактора као што су етницитет, држављанство и пол. Као што је видљиво из Опште декларације о људским правима Уједињених нација, људска права (макар у периоду после Другог светског рата) су концептуално заснована на урођеном људском достојанству и задржавају свој универзални и неотуђиви карактер.
Постојање, валидност и садржај људских права је и даље предмет расправа у филозофији, правним и политичким наукама. Правно, људска права су дефинисана у међународном праву и у унутрашњем праву великог броја држава. Међутим, за велики број људи доктрина људских права има и ванправни карактер и чини фундаменталну моралну основу за регулисање савременог геополитичког поретка. Људска права се тако приказују као демократски идеали. Циљ концепта „права човека” је успостављање заједничких стандарда у положају људи који треба да постигну сви народи и све нације, како би сваки појединац и сваки грађанин друштва тежио да допринесе поштовању установљених права и слобода.
Идеја људских права развила се из идеје природних права; неки теоретичари не праве разлику између ова два појма, док их други раздвајају како би се избегло асоцирање на неке појмове који се традиционално повезују са доктрином природних права.Peter Jones. Rights. Palgrave Macmillan. Заштита људских права обезбеђује се ратификацијом међународних докумената, имплементацијом у домаће законодавство и постојањем институција домаћег и међународног права.Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
Правно регулисање људских права
Тамо где постоји, правна регулатива обично регулише: право на живот које штити људе од таквих злочина као што су убиство, масакр, мучење и силовање право на слободу које штити слободе у областима као што су религија, слобода удруживања, окупљања и кретања политичка права која штите слободу учествовања у политичким дешавањима кроз слободу изражавања, протестовања и учествовања у власти право на правичан кривични поступак који штити од злоупотреба као што су незаконито затварање, тајна суђења и неправичне санкције право на једнакост које гарантује једнака права свих грађана пред законом и недискриминацију економска и социјална права која обезбеђују образовање и заштиту од тешког сиромаштва и гладовања права колективитета која обезбеђују заштиту и права одређеним групама - етничким и другим
Види Међународни инструменти људских права.
Историја модерних људских права десно|мини|200п|"Ово није повеља... [У будућности] ће можда постати међународна Магна Карта."Еленор Рузвелт: Обраћање Генералној скупштини УН 9. децембар 1948. у Паризу Еленор Рузвелт са шпанским текстом Опште декларације 1949.
После стравичних варваризама Другог светског рата, Генерална скупштина УН усвојила је Општу декларацију о правима човека 1948. године. Иако није била правно обавезујућа, снажно је апеловала на чланице да направе напор у признавању људских, грађанских, економских и социјалних права, уз принцип да су ова права део „основе слободе, правде и мира у свету“. Декларација је била први међународни правни покушај да се ограничи понашање држава и да се изврши притисак на њих да прихвате обавезе према сопственим грађанима према корелативном моделу права и обавеза.
Многе државе желеле су да иду и даље од декларације права и да створе пактове и споразуме којима би извршили већи притисак на државе да прихвате норме људских права. С обзиром да је постојала несагласност око тога да ли би јединствена повеља требало да садржи и економска и социјална права (која обично захтевају већи напор за државе), припремљена су два пакта.
Године 1966. ступило је на снагу Међународни пакт о грађанским и политичким правима, а 1976. године Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима. Заједно са Општом декларацијом о правима човека ови документи чине оно што се данас назива Међународна повеља права.
Од тада је усвојено неколико значајних правних докумената на међународном нивоу: Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида (ступила на снагу: 1951)unhchr.ch Конвенција УН против мучења (ступила на снагу: 1984)unhchr.ch Конвенција о елиминисању свих облика расне дискриминације (ступила на снагу: 1969)unhchr.ch Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације жена (ступила на снагу: 1981) Римски статут Међународног кривичног суда (ступио на снагу: 2002)
Са изузетком недодирљивих људских права (од којих су најважнија право на живот, забрана ропства, забрана мучења и забрана ретроактивне примене кривичних закона), Уједињене нације прихватају да људска права могу бити ограничена или сасвим суспендована у време ванредних стања - али да узрок таквог стања мора бити стваран, да утиче на читаво становништво и да представља претњу самом постојању нације. Проглашење ванредног стања мора такође бити последње средство и привремена мера“. Понашање у рату регулише међународно хуманитарно право.
Међународна тела Међународни пакт о грађанским и политичким правима из 1966. године прописао је стварање агенције, Комитета за људска права, који би се старао о остваривању норми из пакта. Осамнаест чланова комитета изражавају мишљење да ли је одређени поступак кршење људских права, али њихов извештај није правно обавезујући.
Модерну интерпретацију оригиналне Декларације о правима човека садржи Бечка декларација и програм акције, усвојена од стране Светске конференције о људским правима 1993. године. Степен једногласности око ових конвенција, у смислу колико и које земље су их ратификовале варира, као и степен поштовања у одређеним земљама. Уједињене нације су установиле низ тела које надзиру и проучавају људска права, под вођством Високог комесара за људска права Уједињених нација (UNHCHR).
Регионално правно регулисање Постоји такође известан број регионалних споразума и организација које се баве темом људских права као што је Европски суд за људска права, који је једини међународни суд надлежан и за жалбе које подносе појединци (а не само државе), затим Афричка комисија за људска и грађанска права, Интер-америчка комисија о људским правима, Каирска декларација о људским правима у исламу, Интер-амерички суд за људска права и ирански Центар бранилаца људских права.
Општа историја људских права Види још: Историја демократије Ур-Наму, краљ Ура створио је нешто што се сматра првим правним кодексом око 2050. п. н. е. Неколико других кодекса створено је у Месопотамији, укључујући Хамурабијев законик (око 1780. п. н. е.) што је један од најбоље очуваних примерака овог типа документа. У овом законику постоје и правила и санкције за низ дела из области женских права, дечјих права и робовласничких односа.
Персијско царство (Иран) успоставило је дотада незабележене принципе људских права у 6. веку п. н. е. током владавине Кира Великог. После његовог освајања Вавилоније 539. п. н. е., краљ је издао тзв. Киров цилиндар, откривен 1879. године, који данас многи сматрају првим документом о људским правима. У цилиндру је декларисано да сви поданици у царству могу да слободно исповедају своју веру. Такође је прописано напуштање ропства, па су све палате краљева Персије градили најамни радници а не робови како је то било уобичајено у то време. Ове две реформе огледају се и у библијским књигама Хроника и Езре, које наводе да је Кир ослободио из ропства јудаистичке вернике и дозволио има да се врате у домовину. Цилиндар се данас налази у Британском музеју, а реплика се чува у седишту УН.
Три века касније, Маурјанско царство у древној Индији успоставило је прве принципе људских права у том подручју, у 3. веку пре нове ере за време владавине Ашоке Великог. После његовог бруталног освајања Калинге око 265. п. н. е. осетио је кајање и као резултат тога прихватио будизам. Од тада, Ашока, познати као окрутни Ашока, постао је познат богоугодни Ашока. Током његове власти, спроводио је званичну политику ненасиља (ахимса). Ашока је показивао милост и према заробљенима, дозвољавајући им дан слободе сваке године, и омогућавао је обичним грађанима бесплатно образовање на универзитетима. Третирао је поданике као једнаке независно од религије, политике или касте и правио бесплатне болнице и за људе и за животиње. Ашока је дефинисао главне принципе ненасиља, толеранције према сектама и мишљењима, послушност према родитељима, поштовање према учитељима и свештеницима, хуман третман слуга (ропство није ни постојало у Индији у то време) и дарежљивост према свима. Ове реформе описане су Ашокиним едиктима. У једном од својих едиката уклесаних у стени, чији се оригинал може још и данас читати, цар објављује:
Другде, зачеци људских права налазе се у религијским документима. Веде, Библија, Куран и Конфучијеви Аналекти су неки од најстаријих извора који се баве питањима људских дужности, права и одговорности.
Године 1215. енглески краљ Јован без Земље издао је Магна Карту, документ који су му наметнули папа и енглески барони, којим му је наметнуто одрицање од одређених права, поштовање одређене правне процедуре и прихватање да воља краља може бити ограничена законом. Иако документ у средњем веку није лимитирао власт краља, каснија реинтерпретација у елизабетанско и доба Стјуарта учинила је овај документ моћним документом на коме је засновано уставно право у Уједињеном Краљевству и другде.
Године 1222, издата је Манденска повеља у Малију, која је била декларација суштинских људских права, као што је право на живот и била усмерена против робовласништва.
Неколико европских филозофа 17. и 18. века, од којих је најзначајнији Џон Лок, развили су концепт „природних права“, по коме људи поседују извесна права само на основу тога што су људи. Иако је Лок веровао да су људска права изведена из божанског јер су људи творевина Бога, његове идеје су биле значајне у развоју модерног схватања права. Локовска природна права нису се заснивала на грађанству или било каквом закону државе, нити су била ограничена на неку посебну етничку, културну или религијску групу.
десно|мини|200п|Декларација независности САД коју је ратификовао Континентални Конгрес 4. јула 1776. Током 18. века, десиле су се две велике револуције, у САД (1776) и Француској (1789). Декларација независности САД садржи концепте природних права и наводи да су сви људи створени једнаки, да их је њихов творац обдарио одређеним неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и трагање за срећом. лево|мини|200п|Декларација права човека и грађанина одобрена од стране Народне скупштине Француске 26. августа 1789. године
Слично томе, Декларација права човека и грађанина дефинише скуп индивидуалних и колективних права народа. Ова права се сматрају универзалним - поред француских грађана ова права су призната „свим људима без изузетка."
Филозофи као што су Томас Пејн, Џон Стјуарт Мил и Хегел даље су развијали тему универзалности током 18. и 19. века. Вилијам Лојд Герисон је 1831. написао у новинама под називом Ослободилац да покушава да врбује своје читаоце за „велику ствар људских права“. тако да је термин људска права вероватно ушао у употребу између Пејновог дела „Права човека“ и Герисонове публикације. Хенри Дејвид Торо је 1849. године писао о људским правима у свом трактату „О дужности грађанске непослушности“ који је имао утицај на људска права и мислиоце о људским правима. Судија Врховног суда САД Дејвид Дејвис написао је 1867. године у свом мишљењу заштитом закона, обезбеђују се људска права;без те заштите она се налазе у милости извитоперених владара или узбуђеној светини."Ex Parte Milligan, 71 U.S. 2, 119.