Лазар Лаза Костић (Ковиљ, 31. јануар / 12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) био је српски ерудита и академик. Бавио се књижевношћу (поезијом и прозом), правним наукама, новинарством и естетиком. По образовању је био доктор правних наука.
Биографија Рођен је 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Отац му се звао Петар Костић, а мајка Христина Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију.
Петар Костић, Лазаров отац, преминуо је 1877. године. Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша Каћански.Учитељ Глиша Лазара Костића научио слова („Вечерње новости“, 20. април 2016) Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права 1866. на Пештанском универзитету.Заоставштина др Лазе Костића у Музеју Војводине (Б92, 2. фебруар 2016)Откривена докторска диплома Лазе Костића („Политика”, 27. децембар 2017)Мистерија Лазиног доктората („Политика”, 29. децембар 2017) Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана.
Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.
У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.Зашто је Тесла одбио лепу Ленку („Блиц“, 12. мај 2014)
Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.
Књижевни рад мини|Лаза Костић (1841–1910), српски писац. По времену у којем је живео и стварао, Костић је романтичар, али је многим својим остварењима претеча модернизма 20. века. Његова природа се потпуно одражава у његовим песмама. Био је поносан, самоуверен, оштрог ума, пркосан и отворен. Стално је одступао од свакодневног и уобичајеног. Живео је као пример бизарног, ексцентричног, разбарушеног романтичара који у свему што је радио био другачији од других, издвојен, оригиналан. Често је жестио своје савременике својим понашањем и изгледом. О атмосфери која је владала око песника довољно говори често употребљавана констатација „Луди Лаза”. Песник је још више пркосио јер је био свестан свог песничког генија и сиромаштва духа света који га окружује.
Лаза Костић, као песник, филозоф и естетичар, развио је и теоријски образложио своју оригиналну поезију. Основни принцип је укрштање супротности (тема, мотива, форми, песничких слика, ритмова, звукова). У остварењу овог принципа значајну улогу имају две појаве: симетрија и хармонија.
Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати. мини|Хенрика Дернбурга Пандекте у преводу Лазе Костића (1900) Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је стао у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма.
Превео је уџбеник римског права „Пандекта” са немачког језика 1900. године,Костић преводио „Пандекте” за Свеучилиште у Загребу („Политика”, 8. јануар 2018) Право није трпело Лазин поетски језик („Политика”, 9. јануар 2018) у то време велики део времена је проводио у манастиру Крушедолу.Костићеве стваралачке године у манастиру Крушедол („Политика”, 10. јануар 2018)Свођење животних рачуна Лазе Костића („Политика”, 11. јануар 2018)
Костић се у својој поезији често дотакао универзалних тема и људских брига, посебно односа између човека и Бога, друштва и ближњих. Допринео је стилским и језичким иновацијама, слободно експериментишући, често науштрб јасноће. Његово дело је ближе европском романтизму него било ком другом српском песнику његовог доба. Костић је у бројним, непотпуним теоријским есејима неуспешно покушао да комбинује елементе народне песме са елементима европског романтизма. Недостатак успеха може се приписати напредној природи његове поезије, идејама његовог времена и његовој ексцентричности.
Костићева драма Максим Црнојевић (1863) представља први покушај драматизације епске песме. Пера Сегединац (1875) се бави борбом Срба за своја права у Аустро-Угарској и његова представа Гордана (1890) није добила пуно похвала.
Први је у драму поезије увео јамбски стих и први је преводио Шекспирова дела на српски језик. На једном европском ауторском конгресу с почетка 20. века покушао је да објасни однос између културе Србије и западноевропских култура.
И сâм преводилац Шекспира, Лаза Костић свесно је уносио шекспировске елементе адаптирајући српску историју и епику за театар, али је и поред тога стварао један оригиналан и препознатљив стил. И песнички таленат, али и добро познавање антике и ренесансе, учинили су да Костић створи трагедије чији заплети одскачу од књижевно-историјских узора, а сама радња, што је и типично за дела романтизма, у први план истиче љубавни и национални занос.
Приватни живот Лаза Костић је био познат по томе што је пркосио одевањем, ставовима, критикама и поезијом због чега су га звали „Луди Лаза”. Лаза Костић може се окарактерисати као ексцентрик.
Око 1900. је велики део времена је проводио у манастиру Крушедолу.
Ленка Дунђерски мини|Јелена Ленка Дунђерски, највећа љубав Лазе Костића, који јој је посветио песму Santa Maria della Salute. Костић је био пријатељ са Лазаром Дунђерским, патријархом једне од најважнијих српских племићких породица у Аустроугарској. Био је заљубљен у Јелену Ленку Дунђерски, Лазарову млађу ћерку, која је била 29 година млађа од њега. Песника није очарала само Ленкина лепота, већ и њено образовање, занимање за уметност, познавање језика (немачки, француски, мађарски). До сусрета са Костићем већ је одбила неколико брачних понуда, а потом није хтела ни чути за друге. Зато су Софија, њена мајка, и брат Гедеон говорили да остарели и сиромашни песник растерује просце. Али Ленкин отац Лазар, који је песника, свог пријатеља и кума, изузетно ценио и у то време га материјално издржавао, имао је дипломатскији став. Ни девојка није била равнодушна према Костићу, тридесет година старијем од ње, о чему сведочи и њен дневник, чији су фрагменти објављени 120 година након њене смрти:
мини|Лаза Костић у црногорској народној ношњи. Песник је све теже прихватао Ленкину љубав. Често се повлачио у самовање у манастиру Крушедол. Чак је и сам покушавао да Ленки нађе мужа. Иако му је Ленка узвратила љубав, Лазар Дунђерски није одобравао њихову везу и није им дозволио да се венчају. Уговорио је брак између Костића и Јулијане Паланачки. Костић је покушао да договори брак између Ленке и српско-америчког научника Николе Тесле, али је Тесла одбио понуду.
Ленкин отац саветује песнику да се коначно ожени Јулијом Паланачки, богатом сомборском миражџиком. У борби између мозга и срца, у песнику је побиједио разум. Тако је и учинио па ће са Јулијом 1895. отићи на брачно путовање у Венецију и посетити цркву Санта Марија дела Салуте. Ленка је ћутала скривајући своје емоције. Те исте године, два месеца после Костићевог венчања, изненадно је умрла у Бечу, на свој 25. рођендан. Њена смрт, према мишљењу лекара узрокована тифусном грозницом, остала је под велом тајне. Многи аутори говоре да је починила самоубиство, или да је умрла од туге. Пре Костићевог венчања записала је у свој тајни дневник:
После њене смрти, Костић је написао Санта Марија дела Салуте, једно од његових најважнијих дела и, како се каже, једну од најлепших љубавних песама написаних на српском језику.
Песма је објављена 1909. године, а песник је умро годину дана касније. На основу ове љубавне приче је снимљен филм „Санта Марија дела Салуте“ који је премијерно приказан у децембру 2016. године.
Наслеђе Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу. Основна школа у Ковиљу, родном месту Лазе Костића, такође носи његово име. Од 2000. године у Новом Саду постоји гимназија која носи име по Лази Костићу и вероватно је једина средња школа у Србији која поседује праву школску позоришну салу са 215 седишта и модерном пратећом опремом за професионалан рад.
Њему у част установљене су Награда Лаза Костић и Награда Венац Лазе Костића, а у част песме „Санта Марија дела Салуте” организована је у Сомбору манифестација Дан Лазе Костића, на којој се сваког 3. јуна одабраном песнику додељује Венац Лазе Костића. Први добитник је Перо Зубац, а 2016. године Душко Новаковић и Стојан Бербер. Награду је 2017. године добио новосадски песник Јован Зивлак.Венац Лазе Костића Јовану Зивлаку
О њему је 1985. снимљен филм Случај Лазе Костића. По њему се зове Библиотека „Лаза Костић“ Чукарица. По њему је названа Улица Лазе Костића (Сомбор).
Лаза Костић је уврштен у 100 најистакнутијих Срба.
Један је од оснивача добровољног ватрогасног друштва у Новом Саду, које данас по њему носи име: ДВД "др Лаза Костић".
Српски новинар и публициста Иван Калаузовић Иванус написао је марта 2017. године лирску, елегичну песму „Реквијем Лазе Костића”, замишљену као наставак поеме „Santa Maria della Salute” и омаж Лази Костићу. Стихове „Реквијема...” јавност је први пут чула у Чикагу, пре пројекције филма „Santa Maria della Salute” Здравка Шотре у биоскопу „Century Centre”. Пред пуном салом, говорила их је новинарка некадашњег Радио Сарајева Милка Фигурић.„Реквијем Лазе Костића” премијерно изведен у Чикагу (Радио-телевизија Србије, 10. април 2017) Вокално извођење „Реквијема Лазе Костића” емитовано је у оквиру емисије „Вечерас заједно” Првог програма Радио Београда априла 2017.Вечерас заједно (Радио Београд, 14. април 2017) У улози оратора поново је била Милка Фигурић, чији се глас тада чуо на таласима Радио Београда први пут након распада ЈРТ система.
Дела мини|Биста Лазе Костића у Кулпину мини|Скулптура Лазе Костића у пешачкој зони у центру Сомбора
Поезија Око 150 лирских и двадесетак епских песама, балада и романси. Међу јавом и мед сном -{Santa Maria della Salute}-
Драме Максим Црнојевић, (написана 1863, објављена 1866) Пера Сегединац (1882) Ускокова љуба или Гордана (1890)
Одабране приповетке Чедо вилино Махараџа Мученица
Друга дела Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме, естетичка расправа (1880) Основно начело, Критички увод у општу философију, филозофски трактат (1884) О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу, монографија (1902)
Преводи Хамлет Ромео и Јулија Ричард III Пандекта, уџбеник римског права, превод са немачког језика 1900.
Галерија
Референце
Литература
Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929. P. Петрович
Спољашње везе
Биографија на сајту САНУ