Арденска офанзива (коју је немачка армијска група Б називала -{Unternehmen: Wacht am Rhein}-, Стража на Рајни), коју у САД називају Арденска битка (у јавности позната као Битка за избочину) почела је 16. децембра 1944. Wacht am Rhein је била подржана подређеним операцијама познатим као -{Herman}-, -{Grif}- и -{Varung}-. Циљ ових операција, како су Немци планирали, је био да се британска и америчка (савезничка) линија подели, чиме би се заузео Антверпен а затим наставило са опкољавањем и уништењем четири савезничке армије, што би приморало западне савезнике да склопе примирје које би ишло у прилог Осовини.
Напад на Ардене је био планиран у апсолутној тајности и скоро потпуној радио тишини. Чак ни Ултра (савезнички систем за читање тајни немачких радио-порука) није ништа открила о надолазећем груписању и офанзиви. Шта више, степен изненађења који је постигнут, био је узрокован и превеликим самопоуздањем савезника, преокупираношћу сопственим плановима за офанзиву, лошим ваздушним извиђањем и релативним недостатком борбеног искуства америчке Прве армије. Савезничка обавештајна служба је у потпуности пропустила да открије долазећу офанзиву и скоро потпуно изненађење је постигнуто против слабијих делова савезничке линије за време велике облачности, када су изузетно јаке савезничке ваздушне снаге биле приземљене.
Битка је последња немачка офанзива на Западном фронту, неуспели покушај да се савезничке снаге поделе и спречи инвазија на Немачку.
Американци су претрпели највеће губитке у току прва три дана битке, када су два од укупно три пука 106. дивизије била приморана да се предају. Битка за избочину је била најкрвавија битка коју су америчке снаге водиле у Другом светском рату, са 19.000 погинулих, што је више губитака него што су имали у некој другој бици за време рата. За војску Сједињених Америчких Држава, Арденска битка је била битка у којој је учествовало више америчких војника који су се борили са више непријатељских војника од било ког сукоба пре Другог светског рата.
Премда Немци на крају нису остварили свој циљ, савезници су неколико месеци каснили са сопственим временским распоредом за офанзиву. На крају, многе искусне немачке јединице су имале велике губитке у људству и опреми, мада су се преживели са немачке стране повукли на одбрамбену линију Зигфрид.
Назив Битка за клин односи се на клин који су Немци забили у савезничке редове. Историјат Пробој из Нормандије крајем августа 1944. године, заједно са десантима у јужној Француској је довео до тога да савезници напредују према Немачкој брже него што је предвиђеноОперација Оверлорд је планирала напредовање до линије Сене до (дана) D+90 и напредовање до немачке границе негде после D+120.. Ово брзо напредовање, у комбинацији са чињеницом да савезници нису у својим рукама држали ни једну поморску луку способну да прими велике транспортне бродове је за савезнике представљало огроман проблем везан за снабдевање. Осим привремене луке Малбери успостављене у Нормандији и директних искрцавања из десантних бродова на плаже, једина дубока лука коју су савезници држали у својим рукама била је Шербур, у близини места где је извршена првобитна инвазија (види: Битка за Нормандију). Лука Антверпен у Белгији је освојена знатно касније него што је то било планирано и била је оштећена приликом освајања. Немачке снаге су задржале контролу над неколико важних лука на обали Ламанша све до маја 1945. године. Оне луке које су пале у руке савезничких снага током 1944. године су биле саботиране да би савезницима било онемогућено да их одмах користе. Обимно уништавање француских пруга пре дана Д, које је спровео Француски покрет отпора са намером да се Немцима онемогући кретање, се сада показало једнако штетним за савезнике, зато што је било потребно време да се поправе пруге и мостови. Систем камионског транспорта, познат као -{Red Ball Express}- је био успостављен да би се залихе допремале до јединица на линији фронта; међутим, за сваки литар горива који је допреман на линију фронта у близини границе са Белгијом, било је трошено пет литра горива. До краја октобра ова ситуација са снабдевањем је зауставила веће савезничке офанзиве, јер је требало времена да се створе залихе.
Бредли, Патон и Монтгомери су сваки понаособ вршили притисак за приоритетну испоруку залиха за своје армије, како би могли да наставе са напредовањем и одржавањем притиска на Немце док се не разреши ситуација са снабдевањем. Ајзенхауер је, међутим давао предност стратегији широког фронта, мада са приоритетом за Монтгомеријеве северне снаге, јер је њихов краткорочни циљ садржао отварање хитно потребне луке Антверпен, док је њихов дугорочни циљ био освајање Рурске области - индустријског срца Немачке. За време док су савезници били заустављени услед недостатка залиха, Герд фон Рундштет је био у могућности да реорганизује растурене немачке армије у полу-организовану одбрану.
Операција Бернарда Монтгомерија Маркет гарден - септембарска офанзива осмишљена да се пређе Рајна и заобиђе линија Зигфрид, је била неуспешна и савезници су после ње имали незнатно бољи положај него раније. У октобру се канадска прва армија борила у бици за Шелд, чистећи холандску покрајну западни Шелд, освојивши Валхенер и отворивши луку Антверпен за бродове. До краја овог месеца ситуација са снабдевањем се побољшала. Савезничко освајање велике француске луке Марсељ на југу, такође је поправило ситуацију са снабдевањем.
Упркос паузи дуж фронта после битке за Шелд, Немци су и даље били у шкрипцу. Премда су дејства настављена на јесен - битка за Лорену, битка за Ахен и борба у Хуртгенској шуми, стратешка ситуација на западу се мало променила. На истоку је, током лета, у операцији Багратион уништен већи део армијске групе Центар - совјетско напредовање је било тако брзо да је офанзива завршена тек када су снаге Црвене армије одмакле од својих линија за снабдевање. До новембра је постало јасно да се совјетске снаге припремају за зимску офанзиву, највероватније у децембру.
У међувремену, савезничка ваздушна офанзива од почетка 1944. године, ефикасно је приземљила Луфтвафе, остављајући их са врло мало обавештајних података са фронта онемогућивши је да дејствује по савезничком систему снабдевања. Са друге стране, савезничке ваздушне снаге су готово истовремено уочавале кретање немачких снага по дану, па је блокирање дотурања залиха у комбинацији са бомбардовањем румунских нафтних поља оставило Немачку готово без нафте и бензина.
Једина предност која је у новембру 1944. године остала немачким снагама је била та што више нису бранили целу западну Европу. Линије фронта на западу су биле знатно краће и ближе Немачкој, што је драматично побољшало њихову ситуацију са снабдевањем, без обзира што су савезници контролисали ваздушни простор. Уз то, пошто су имали разгранату телефонску и телеграфску мрежу, Немци више нису морали да користе радио везу за комуникацију, што је савезнике лишило њиховог веома јаког оружја - УЛТРА пресретања.
Израда нацрта офанзиве Адолф Хитлер је мислио да би његове армије још увек биле у стању да успешно бране Немачку у дужем периоду када би некако успеле да неутралишу западни фронт у краћем року. Даље, Хитлер је веровао да би могао да подели савезнике и натера Американце и Британце да затраже склапање сепаратног примирја, независно од Совјетског Савеза. Успех на западу би Немцима дао времена да конструишу и произведу напреднија оружја (нове млазне авионе, ракете и супер тешке тенкове) и дозволи концентрацију снага на истоку. Ова процена је генерално сматрана као нереална, имајући у виду надмоћ савезника у ваздуху широм Европе и могућност да у значајној мери интервенише у немачким офанзивним операцијама.
Неколико немачких виших саветника је изразило своју забринутост да би повољни временски услови дозволили савезничким снагама да ефикасно зауставе било коју предузету офанзивну акцију. Хитлер је игнорисао или није размишљао о овим упозорењима, иако је офанзива била намерно заказана за касну јесен, када је северозападна Европа често прекривена тешком маглом и ниским облацима, како би се онемогућила дејства савезничких ваздушних снага.
Када је савезничка офанзива у Холандији (Операција Маркет гарден) попустила у септембру 1944. године, отприлике у исто време као и Операција Багратион, стратешка иницијатива је накратко прешла на страну Немаца. Имајући у виду смањен број људства у немачким копненим снагама у то време, веровало се да би најбољи начин да се ова иницијатива искористи био напад на западу, на мање савезничке снаге које су тамо ангажоване, уместо на огромне совјетске снаге. Чак би и нереално опкољавање и уништење тих совјетских армија још увек оставило Совјете у великој бројчаној предности. Такође, на истоку, највећи број природних дефанзивних линија је остао под немачком контролом.
На западу, проблеми у снабдевању су почињали озбиљно да успоравају савезничке операције, упркос томе што је отварање луке у Антверпену у новембру 1944. године поправило ситуацију. Распоред савезничких армија је био превише развучен - њихови положаји су ишли од јужне Француске до Холандије. Немачко планирање се вртело око премисе да би успешан ударац на ову слабо попуњену линију зауставио напредовање савезника на целом западном фронту.
Представљено је неколико планова за велике офанзиве на западу, али се немачка виша команда брзо концентрисала на два. Први план за маневар опкољавања захтевао је напад у виду виљушке са два зупца, дуж граница америчких армија, у нади да се опколе 9. и 3. америчка армија, што би немачким снагама повратило контролу над изврсним дефанзивним територијама, где су раније те године зауставили Американце. Други план за блицкриг маневар је захтевао класични блицкриг напад кроз слабо брањене Ардене, на споју између америчких и британских снага и освојио Антверпен. Блицкриг напад је назван -{Wacht am Rhein}-, у преводу Стража на Рајни. Овај назив је могао лако заварати савезничке обавештајне структуре јер је више сугерисао на дефанзивну него на офанзивну операцију. (једна немачка народна песма је такође имала назив као и ова офанзива).
Адолф Хитлер је изабрао други план, верујући да би успешно опкољавање имало мало утицаја на целокупну ситуацију и сматрајући изгледе раздвајања англо-америчких армија привлачнијим. Неслагања између Монтгомерија и Патона је било добро познато и Хитлер се надао да ће моћи да искористи ово нејединство. Уколико би напад успео, освајањем луке Антверпен би четири савезничке армије биле ухваћене у клопку без залиха, иза немачких линија. Постојала је нада да би ово чак могло довести до поновљене евакуације савезника као код Денкерка.
Оба плана су била усмерена на нападе на америчке снаге, углавном због Хитлеровог става о Американцима као неспособним да се боре ефикасно и његовог веровања да ће се амерички домаћи фронт највероватније разбити када се буде чуло о великим америчким губицима. Не постоје докази да је Хитлер увидео, или да је неко од његовог војног особља истакао, да су од свих већих учесника у рату, Сједињене Америчке Државе биле оне које су до тог тренутка у рату имале најмање губитке и да су имале највише снаге за обнављање.
Планирање Немачка виша команда је до средине септембра на Хитлерово инсистирање одлучила да се офанзива покрене у Арденима, као што је то учињено у Француској 1940. године. Док су у тој бици немачке снаге прошле кроз Ардене пре напада на своје непријатеље, план из 1944. године је захтевао да се битка одвија у самим шумама. Главне снаге је требало да напредују ка западу све док не дођу до реке Мезе, а затим да се окрену на северозапад ка Антверпену и Бриселу. Затворени терен у Арденима би отежао брзо кретање, премда је отворен терен иза реке Мезе нудио изгледе за успешан јуриш ка обали Ламанша. Западни фронт пре Арденске битке 1944. године|мини Четири армије су изабране за ову операцију: