мини|десно|200п|Топ ЗИС-3, Други свјетски рат. Топ је артиљеријско оруђе велике дужине цијеви, велике брзине пројектила, високе прецизности, које обично гађа циљ директном путањом. За разлику од хаубице, минобацача и мерзера, полазни углови (између циља и цијеви) су испод 45 степени. У ширем смислу топом се понекад сматра и свако друго артиљеријско оруђе, поготово у популарној литератури.
Оружје које се по особинама налази између топа и хаубице се понекад зове топ-хаубица.
Топови у земаљској артиљерији Користе се за директну подршку пјешадије и оклопних јединица. У њихове задатке спадају контрабатирање, противтенковска одбрана, рушење објеката директном ватром и друго.
Топови глатке цијеви мини|десно|200п|Најранији топови су израђени у Кини.
мини|десно|200п|Најранија европска илустрација топа из 1326.
мини|десно|200п|Разни европски топови 16. вијека.
мини|десно|200п|Топови завршног периода глатке цијеви, из средине 19. вијека.
Топови глатке цијеви јављају се у Европи крајем 14. вијека као допуна мерзерима и бомбардама, који су имали мали домет и нису били погодни за директно гађање. Честа намјена им је уништавање кула на тврђавама и противничке артиљерије. Различите варијанте добијају и називе фокон, кулеврина и друге.
У Дубровнику се канони први пут помињу 1504. Израђује их ливница основана 1410. У Енглеској у 16. вијеку постоји више врста топова: полутоп од 32 фунте, бастардни топ и топ-серпентин, оба од 42 фунте, топ од 60, и краљевски или дупли топ са масом пројектила од 74 фунте.
Прве пољске топове, погодне за кретање са трупама на бојишту, уводе Швеђани током Тридесетогодишњег рата. Имају пољске топове од 3, 4, 6 и 12 фунти и опсадни топ масе пројектила 24 фунте. Топови од 3 и 4 фунте су у саставу пјешадије. Претходили су им још лакши, али слабо употребљиви кожни топови.
Средином 17. вијека долази до напуштања топова врло дугих цијеви, због увођења барута бољих особина. Од тада подјела се врши на топове, хаубице и мерзере.
Средином 18. вијека долази до даљих промјена. Пруски цар Фридрих Велики одваја пољску артиљерију (са покретљивим оруђима мањег калибра и често, знатно краће цијеви) од опсадне. Пољски топови су од 3, 6 и 12 фунти. У скраћивању цијеви Руси одлазе најдаље, па у суштини праве топ-хаубице (назване једнорози) под Петром Шуваловом 1758.
мини|200п|Цар-топ у московском Кремљу. Пољски топови прве половине 19. вијека су често само усавршене варијанте претходних. Већина земаља смањује број калибара на два, ради логистичке једнообразности. Уведен је и шрапнел за дејство против пјешадије.
Србија У току Првог српског устанка израђују се трешњеви топови, а од 1808. бронзани се лију у Београду. Тако године 1813. Срби имају 287 позицијских, 91 пољских и 2 брдска топа.
1835. из Цариграда је поручено седам топова од 7 фунти. Године 1838. у Бечу је купљено 15 топова, 3 од 3 фунте, 8 од 6 и 4 од 12 фунти.
У Крагујевачкој тополивници почиње ливење топова 1853. До 1860. израђено је више од 60 топова два калибра, 6 фунти и 120 -{mm}-.
Спорометни топови са олученом цијеви Уводе се средином 19. вијека са жељом да се повећа домет топова. Првобитно се пуне сприједа, као и раније врсте, али ускоро долази до увођења острагпунећих оруђа. Руси уводе острагане 1867, Французи 1873, Аустријанци 1875. и Британци 1890. Захваљујући побољшањима, која укључују и барут, пројектил и друго, домет је повећан и преко два пута.
Тако њемачки топ М 96 калибра 77 -{mm}- има домет 8.000 -{m}-, а француски М 1877 80 и 90 -{mm}- 7.000 -{m}-. Међутим брзина гађања све до краја 19. вијека остаје око 2 гранате у минути. Основна врста зрна пољских топова је шрапнел за уништавање пјешадије ван заклона.
Србија Од 1865 до 1885 користи се систем Ла Ит калибра 4 и 12 фунти, израђиван у Крагујевцу. Касније се уводе оруђа пољске и брдске артиљерије Де Банж (-{De Bange}-) калибра 80 -{mm}- М.85.
Брзометни топови До Првог свјетског рата Мала брзина гађања топова претходне генерације је била посљедица тога што је оруђе послије сваког опаљења требало поново враћати у полазну позицију и нишанити. Са системом амортизације удара при опаљењу, увођењем хидрауличке кочнице и ваздушног повратника овај проблем је скоро елиминисан и топовима се повећала брзина паљбе на чак до 20 зрна у минути.
Први топ ове конструкције је био француски М.1897 калибра 75 -{mm}-. У погрешном увјерењу да ће будући ратови бити маневарски, занемарују осталу артиљерију све до Првог свјетског рата, што им се тада освећује. Нијемци уводе већи број топова, али не занемарују хаубице и мерзере, којима правилно придају значај у борби са укопаним противником. Аустроугарска пред Први свјетски рат има пољски топ 80 -{mm}- М.5 а В. Британија од 18 фунти (83 -{mm}-).
Лаки пољски топови пред Први свјетски рат имају калибре 75-80 -{mm}-, домет око 8 -{km}-.
Србија Из Француске се 1909. набављају пољски топови 75 -{mm}- М.1907 Шнајдер и брдски топови 70 -{mm}- М.1907 Шнајдер. Уз то 1914. године се набављају и спорометни т. калибра 120 -{mm}- М.1897 Шнајдер.
Први свјетски рат мини|десно|200п|Њемачки пољски топ 77 -{mm}-, Први свјетски рат.
Повећава се домет оруђа, а покретљивост се повећава увођењем моторне вуче и монтирањем на жељезничке платформе. Повећава се поље дејства у хоризонтали и вертикали са увођењем двокраког лафета и више барутних пуњења. Јављају се лаки топови за праћење пјешадије 37 -{mm}-, и противавионски топови.
Србија има и неке заробљене аустроугарске топове до повлачења војске на Солунски фронт.
Између Првог и Другог светског рата Уводе се нови модели и побољшавају постојећи, с циљем даљег повећања домета, покретљивости и хоризонталног и вертикалног поља дејства. Цијев се продужује и до 50 калибара код неких топова. Покушава се увести и универзални топ, који би био ефикасан за гађање циљева на копну, ваздуху и против тенкова. Такав је топ 80 -{mm}- Шкода М.28 уведен у наоружање Краљевине Југославије, али се показао неефикасан против ваздушних циљева.
Уводе се нови бестрзајни топови (за ваздушно-десантне јединице) и противтенковски т. калибра 20-40 -{mm}-, пробојности оклопа до 40 -{mm}-. Топови за пратњу пјешадије калибра 37-75 -{mm}-, пољски топови 75-90 -{mm}- и брдски топови 65-77 -{mm}- постају честа оруђа у пјешадијским јединицама.
Краљевина Југославија мини|десно|200п|Топ Шнајдер калибра 105 -{mm}- у наоружању војске Краљевине Југославије.
Послије 1. СР располаже са више од 20 модела топова. Касније има: пјешадијске топове 37 -{mm}- (М.1916 Пито и М.1915 Шкода) брдске 65 -{mm}- М.1906, 75 -{mm}- М.1915 и М.28 Шкода пољске 75 -{mm}- М.1907, М.1907а, М.1912 Шнајдер, М.5.8 и М.1928 Шкода дугачке 105 -{mm}- М.1915-26 Шкода (домет 16 -{km}-, маса 3,3 тоне), М.1913 Шнајдер (домет 12 -{km}-, масе 2,5 тона) и 150 -{mm}- М.1928 Шкода (домет 24 -{km}-)
Други свјетски рат мини|десно|200п|Њемачки противтенковски топ 88 -{mm}-.
мини|десно|200п|Совјетски самоходни топ-хаубица ИСУ-152.
Главни правац развоја је на противтенковским топовима. Показује се да су модели са којима се ушло у рат преслабе пробојности, а како је оклоп тенкова постајао све дебљи, калибри топова се стално повећавају. Тако су калибри ПТ топова 1939. обично 25, 37, 40, 45 и 47 -{mm}-. Око 1943. су већ 50, 57, 75 и 76 -{mm}-, а крајем рата већ и 85, 88, 100, па и 128 -{mm}-.
Повећање пробојности се постиже и увођењем кумулативних и поткалибарских граната, и повећањем дужине цијеви да се постигне већа почетна брзина зрна. Покретљивост оруђа се повећава моторном вучом и монтирањем на возила, углавном шасије застарјелих тенкова, чиме се добијају самоходни топови (самохотке).
У СССР се хаубице и топ-хаубице 122 и 152 -{mm}- монтирају на тенковске шасије и добијају се самоходна пратећа оруђа СУ-122 и СУ-152. САД имају самоходни топ М.2 калибра 155 -{mm}-. Њемачка има Веспе и Хамел за артиљеријску подршку, а Штурмгешуц (-{Sturmgeschütz}-) за директну ватрену подршку и касније ПТ одбрану, у недостатку тенкова.
Југославија Југославенски партизани користе топове заплијењене од непријатеља (Италијана, Нијемаца, „НДХ“) све до 1944. Пјешадијски топови 37 -{mm}-, брдски 65 и 75 -{mm}- и ПТ топови 75 -{mm}- се највише користе. Касније се добијају разни калибри топова од СССР и западних савезника.
Послије Другог свјетског рата мини|десно|200п|Модерни самоходни топ њемачке производње.
Тежи се даљем побољшању особина као покретљивости, већем хор. и верт. пољу дејства, домета (увођењем граната са ракетним погоном), могућности испаљивања нуклеарне муниције (код већих калибара) и проширењу асортимана муниције (експлозивне, мине, БОТ, итд.).
Долази до масовног увођења бестрзајних топова, поготово за јединице којима је висока мобилност нужна. Почетком 1950-их година бестрзајни топови имају калибар 57-107 -{mm}-, домет 3-8 -{km}-, масу 20-400 -{kg}-.
Пољски топови имају калибар 75-88 -{mm}-, домет 12-15 -{km}-, масу 1100-1600 -{kg}-. Тешки т. имају калибар 100-220 -{mm}-, домет 16-30 -{km}-, масу 3000 - 40000 -{kg}-.
Због развоја нуклеарног и ракетног оружја, улога класичних топова се донекле смањује. Тако се противтенковски топови замјењују противтенковским (ПТ) ракетама и бестрзајним топовима, а за ватрену подршку хаубицама. Далекометни топови се замјењују ракетама земља-земља.
СФР Југославија Поред кориштења совјетских и америчких топова, развијен је и југословенски брдски топ М.48 Б-1, који има и ПТ способности. Калибра је 76 -{mm}-.
Топ М.54 совјетске производње у наоружању СФРЈ је калибра 130 -{mm}-, има домет 25 -{km}- а масу око 8 тона.
Топови на тенковима Први свјетски рат мини|десно|200п|Топ 57 -{mm}- монтиран у бочним спонзонима британског тенка Марк -{IV}-.
У току Првог СР, користе се обични пољски топови уграђени у оклопљена лежишта на тенку (са чим је ограничено поље дејства на 50 (њем. тенк А7В) до 110 степени (британски тенкови Марк I-5)). Топови су калибра 37 до 75 -{mm}-.
Код британских тенкова Марк 1-5 могло се гађати само у страну са бочних спонзона (избочина) гдје су топови били смјештени. Топ тенка Шнајдер ЦА1 могао је гађати само напријед и десно од смјера кретања тенка, због фиксне инсталације у предњем зиду тенка.
У каснијем периоду рата топ се уграђује и у куполу (фра. тенк Рено ФТ-17), чиме је омогућено кружно поље дејства од 360 степени.
На тенковима није било посебних справа за нишањење. То је значило да је гађање из покрета било непрецизно, па се углавном изводило само са застанка.
Између Првог и Другог свјетског рата Прешло се свуда на топ монтиран у обртној куполи. Обично су калибра 20-47 -{mm}- и ограничене пробојне моћи, јер се погрешно сматрало да ће борба тенка против тенка бити ријетка. Боље нишанске справе омогућују гађање из покрета и са застанка. Топови су обично полуаутоматски, са ручним пуњењем, спрегнути са митраљезом за борбу против пјешадије.
Тенк Панцер 4 има кратки топ од 75 -{mm}- за подршку пјешадије експлозивним зрнима, док Панцер 3 има топ од 37 -{mm}-. Једино совјетски тенкови Т-34 и КВ-1 који се уводе у наоружање тек 1940. и 1941. имају дуже топове 76 -{mm}- који се могу ефикасно употријебити за ПТ борбу.
Други свјетски рат мини|десно|200п|Топ тенка Тигар II, завршни период Другог светског рата.
Чеони оклоп тенкова се појачава неколико пута (од 20-30 -{mm}- на 100-150 -{mm}-), па се на тенкове уграђују ПТ топови велике почетне брзине зрна и све већих калибара.
Тако СССР повећава калибре са 45 и 76 на 85, 100, 122 и чак 152 -{mm}- (топ-хаубица на СУ-152), Њемачка са 37 на 50, 75, 88, 128 -{mm}- (Панцерјагер Кенигстигер), САД од 37 на 75, 76 и 90 -{mm}-, Велика Британија од 40 на 57 и 76 -{mm}-.
Тенковским ПТ топовима се пробојна моћ повећава са гранатама које укључују: гранате са кумулативним дејством и поткалибарске.
Тенк Шерман САД добија и стабилизатор цијеви, са којим се цијев топа одржава под истим елевационим углом независно од кретања тенка.
Послије Другог свјетског рата