350п|десно|мини|Коришћење смртне казне широм света:

Иако се закони разликују међу савезним државама САД, смртна казна се и даље активно користи на савезном нивоу и стога се САД сматрају ретенционистичкомРетенционистичка земља је земља у којој се примењује смртна казна. земљом. десно|мини|Вешање ратног злочинца 1946

Смртна казна је правна санкција чије извршење за последицу има смрт осуђеника. За смртну казну се сматра да је једна од најстаријих институција кривичног права, односно да је дуго времена била једино средство које су древна људска друштва имала на располагању у сврси очувања реда и закона. Касније, с развојем држава и њених институција, развиле су се и алтернативе смртној казни, попут прогонства у прекоморске кажњеничке колоније или институције државног затвора.

Смртна казна представља крајњу и најстрожу казну која је данас предвиђена у одређеним правним системима. Према подацима Амнести интернашонала у 2002. години више је од 3248 особа осуђено на смрт у 67 земаља, а од те бројке извршењем смртне казне убијено је више од 1526 особа у 31 земљи света. У Кини је забележено 1060, у Ирану 113, а у САД 71 извршење смртне казне, што је 81% свих смакнућа смртном казном у прошлој години (ови се бројеви односе искључиво на податке АИ-а, док су стварни бројеви вероватно и већи). Смртна казна је изричито укинута од стране Већа Европе протоколом бр. 6. уз Конвенцију за заштиту људских права и темељних слобода.

У развијеним земљама преовладавају затворске казне као најстроже прописане казне (најчешће казна доживотног затвора).

Смртна казна данас је извршавана бројним методама. САД је донедавно електрична столица била најчешће кориштена метода, а од 2000. године чешће се користи тзв. смртоносна инјекција. Већином су земље са смртном казном оне које следе исламске шеријатске теократске законе. Ту су методе вешање, јавног бичевање, каменовање и друге болније методе.

Дефиниција

Смртна казна је законом предвиђено усмрћивање особе, која се изриче након што је особа проглашена кривом за почињење казненог дела. Данас, према европском правном схватању, смртна казна може бити резултат само законом утврђеног и строго контролисаног правног поступка. По правилу она се изриче после спровођења судског поступка који резултира извршењем смртне пресуде. Постојање смртне казне претпоставља постојање закона који тачно дефинише у којим случајевима и за која казнена дела ју је могуће изрећи. У Европској унији је забрањена тако да нити једна чланица ЕУ нема смртну казну као могућу пресуду. ЕУ је једна од водећих у свету која се активно и снажно бори за укидање смртне казне зато што је реч о нехуманим поступцима које ЕУ не толерише. Према међународном праву смртна казна је забрањена за особе које су у тренутку почињења казненог дјела биле млађе од осамнаест година.

Историја

Смртна казна развила се из тзв. крвне освете. Крвна освета било је неписано правило у заједницама и племенима које су живеле прије неколико хиљада година. Она је допуштала и омогућавала родбини убијене жртве да се освете починитељу и његовом племену. То је често водило до бесконачних свађа између племена и чак истребљења читавих племенских заједница. У најстаријим правним изворима као што је Кодекс Ур-Наму (око 2100. п. н. е.) предвиђена је смртна казна за убиство и прељубу. У Хамурабијевом Законику спомиње се Талионско начело које означава ситуацију Око за око, зуб за зуб. То начело је ограничавало освету само на онога тко је починио казнено дело. Ово начело је још више ограничено у Тори која наводи да накнада штете треба бити сразмерна почињеној штети. Она дакле захтева накнаду штете од починитеља, а не освету од породице жртве. У Тори се наводи низ верских, друштвених и сексуалних прекршаја за које се одређује смртна казна, а који су сматрани као претња егзистенцији читавом народу: физичко злостављање родитеља, врачање, богослужење и придавање жртве другим боговима, прељуба, хомосексуалност, инцест, полни однос током менструације. Такође прави разлику између убиства с намером и убиства у одбрани. За правоваљану смртну пресуду захтевала су се најмање два непристрана сведока и темељно проверавање њихових исказа од стране судије како би се избегле нетачне пресуде. Многа старовековна царства примењивала су поред смртне казне и новчане казне те ропство. У то доба била су популарна јавна смакнућа и то са двојаком сврхом: да би забавила гледаоце, а истовремено да би их престрашили. мини|лево|220px|Начин смртне казне у Старом Риму (Колосеум)

У Римском царству су хришћани током триста година дугог периода били систематски прогањани. У то време су хришћани одбијали било какав облик насиља који је резултирао усмрћивањем. Али, након што је Константин I 313. године службено допустио хришћанство и оно је 380. године постало државном религијом, спровођење смртне казне од стране царства није опадало, већ је напротив расло, а црква је у томе сада активно суделовала. Римокатоличка црква је оправдавала смртну казну против пагана. Источно римско царство од осмог века поступно је редуковало спровођење смртне казне и замењивало казнама попут одсецања носева и ушију да би на тај начин спровели једну врсту педагошког утицаја на популацију. У каснијем средњем веку, када су поступно све више били угрожени моћ, положај и монопол папе, царева и племства расла је и учесталост смакнућа и њихова окрутност. Томе су највише допринели лов на вештице, те инквизиција. Тек у 18. веку развила се опозиција смртној казни, а томе је знатно допринео и италијански књижевник Цесаре Бецарија са својим делом О злочинима и казнама у којем је истицао да је важно спречити злочине путем делотворног правног система те добрих закона. Француска револуција је такође увелико допринела развоју људских права и слобода. У 19. и 20. веку све више филозофа и књижевника залаже се за укидање смртне казне. Формирају се различите међународне организације као Уједињени народи за одржавање мира и сигурности у свету, ширење толеранције и промицање поштивања људских права и основних слобода човека те многе невладине организације које обављају делатности од јавног интереса односно делује за опште добро. У последњих хиљаду година, људско друштво је јако напредовало на подручју технологије али је на психолошком профилу остало готово једнако. И данас људи спроводе исте навике, организације друштва су идентичне, забављају се на идентичан начин, а нити начин размишљања није се много променио. До касног средњег века то су била појединачна погубљења: разапињања, набијања на колац, гиљотинирања, спаљивања на ломачи све док се у последњих тристотинак година није прибегло масовним погубљењима читавих народа, познатим под називом – геноцид, који је био резултат идеолошке пресуде разних политика. Двадесети век ће по томе бити посебно запамћен.

Методе егзекуције мини|мини|250px|Електрична столица Током дуге историје смртне казне појављивали су се многи облици егзекуције. Разне су методе којима се убијају затвореници, но упитно је говорити о томе која је врста егзекуције хуманија. Најчешће методе су одрубљивање главе у Саудијској Арабији и Ираку, електрична столица у САД, вешање у Египту, Ирану, Јапану, Пакистану, Сингапуру и другим земљама, стрељање у Бјелорусији, Кини, Сомалији, Тајвану, Узбекистану, Вијетнаму и осталим земљама, а у Авганистану и Судану жртве каменују. На Блиском истоку је током историје најчешћа метода била каменовање, коју је спроводила заједница, а први камен је обично бацао тужилац. У Старом Риму су користили изузетно понижавајућу и окрутну методу разапињања на крст одбеглих робова, криминалаца без римског држављанства те побуњеника. Разапињање потиче из древног Ирана у којем су осуђени на смрт убијани и змијама или црвима. Током средњег века у Европи није задржана метода разапињања због великог утицаја католицизма, али су зато у то време осмишљене многе нове методе егзекуције. За посебно тешка казнена дела били су уобичајени вешање и спаљивање на ломачи где се чешће умирало од гушења димом пре него што су изгорели. Ова метода се јако често употребљавала током шпанске инквизиције те пред крај 15. века за време лова на вештице. Одрубљивање главе мачем била је често повластица привилегованих појединаца и племства. Током историје је смртну казну спроводила обично једна, само за тај посао, одређена особа тзв. џелат. Он и његова породица су у многим културама били омражени, избјегавао се контакт са њима и постављани су ниско на друштвеној лествици упркос чињеници да је извршавање смртне казне у већини култура било слављено као јавни призор. Из тог разлога су најчешће носили маске преко лица и њихов прави идентитет је био познат само малом броју људи. Развојем технологије и модернизацијом уследиле су и нове методе егзекуције. Године 1792. године у Француској је уведена гиљотина, те се од тамо проширила у остале делове Европе. Такође је уз развој ватреног оружја стрељање постало учестала метода егзекуције. У двадесетом веку су се још развиле и гасне коморе, електрична столица, те смртоносне инјекције. Различите методе егзекуције се у друштву различито процењују и одобравају. Док неке методе служе изричито понижавању оптуженика, друге се сматрају часнима, као нпр. стрељање у војсци.

Распрострањеност Актуелна ситуација у свету