Устанак у Херцеговини 1941. или Јунски устанак су уопштени називи за устанак Срба у источној Херцеговини против власти Независне Државе Хрватске (НДХ), осовинске марионетске државе која је основана током Другог свјетског рата на територији окупиране и распарчане Краљевине Југославије. Док је НДХ наметала своју власт, припадници владајућег фашистичког усташког покрета започели су кампању прогона Срба широм земље. У источној Херцеговини, усташе су починиле низ покоља и напада на већинско српско становништво, почевши од прве седмице јуна 1941. године. Између 6. и 22. јуна 1941, одвијали су се спонтани сукоби између власти НДХ и српског становништва у региону.

Њемачка инвазија на Совјетски Савез почела је 22. јуна. У наредна два дана, спорадичне побуне Срба против НДХ у источној Херцеговини прерасле су у масовни устанак, који су изазвали усташки прогони, српска солидарност са руским народом, мржња према и страх од власти НДХ, као и других фактора. Српски устаници, под народним вођством, напали су полицију, Оружништво, Усташку војницу и Хрватско домобранство у источној Херцеговини. У првих неколико дана, устаници су заузели оружничке испоставе у неколико села, поставили барикаде на главним путевима и поставили засједу за неколико војних возила. У ноћи 26. јуна, устаници су покренули напад на Невесиње у покушају да га заузму, али гарнизон у граду се одржао до јутра 28. јуна, када су хрватске снаге пробиле устаничке барикаде.

Устаници су 28. јуна поставили засједу камиону који је превозио припаднике Италијанске краљевске војске, што је навело заповједнике италијанске војске у НДХ да упозоре хрватске власти да ће предузети једностране мјере за осигуравање комуникацијских путева. Устаници су уништили још један положај Оружништва, а увече су заузели село Автовац, затим га опљачкали и спалили, а убијено је десетина несрпских цивила. Сљедећег дана, једна италијанска колона је истјерала устанике из села и спасила усташки гарнизон у Гацком који се налазио у окружењу. Од 3. јула, хрватске снаге од преко 2.000 људи рашириле су се из Невесиња, чистећи вароши, села и путеве од устаника. Устаници се нису значајно супротставили операцији чишћења терена и повукли су се у оближњу Црну Гору или су сакрили своје оружје у планинама и отишли кућама. До 7. јула, хрватске снаге су успоставиле пуну контролу над свим варошима и главним путним правцима у источној Херцеговини.

Позадина

Независна Држава Хрватска (НДХ) основана је 10. априла 1941, током осовинске инвазије на Југославију. НДХ је обухватала већи дио данашње Хрватске и Босне и Херцеговине, заједно са дијелом данашње Србије. То је у суштини био њемачко-италијански квазипротекторат, јер је своје постојање дуговао силама Осовине, које су одржавале окупационе снаге унутар марионетске државе током цјелокупног постојања. Непосредно након потписивања примирја и безусловне предаје југословенских снага 17. априла, бивши припадници Југословенске војске (ЈВ) вратили су се својим домовима у источној Херцеговини са личним оружјем. Та чињеница је представљала озбиљну безбједносну пријетњу новонасталој НДХ због близине границе са Црном Гором, блиских односа народна источне Херцеговине и Црне Горе и раширеног разбојништва у регији. Дан након предаје, заповједник оружаних снага НДХ војсковођа Славко Кватерник издао је проглас којим захтијева да се хрватским властима преда све оружје до 24. априла.

НДХ је 24. априла образовала пет војних дивизијских подручја, укључујући Босанско и Јадранско дивизијско подручје, од којих су оба првобитно имала сједиште у Сарајеву. Свако од пет дивизијских подручја обухватало је неколико окружних команди. Јадранско дивизијско подручје обухватало је округе Книн и Сињ у Далматинској загори и Мостар и Требиње у источној Херцеговини. НДХ је почела мобилизацију војника за Домобранство, са шест батаљона одређених за придруживање Јадранском дивизијском подручју. Батаљони су мобилисани са подручја изван источне Херцеговине и требали су бити спремни до 20. маја. Агресивна дејства усташке пете колоне током осовинске инвазије изазвала су забринутост код српских цивилних вођа у источној Херцеговини због НДХ и покушали су да добију италијанску заштиту и тражили су да Краљевина Италија припоји источну Херцеговину сусједној Црној Гори која је била под италијанском окупацијом. Колаборационистички Привремени управни одбор црногорских сепаратиста залагао се за успостављање „независне” Црне Горе, а сличан одбор образовали су Срби у источној Херцеговини. Делегација тог одбора стигла је на Цетиње 6. маја да тражи италијанску заштиту. Слично томе, делегација муслимана из источне Херцеговине отпутовала је у Сарајево, тражећи од власти НДХ да повежу источну Херцеговину с тим градом.

Због слабог одзива на позив за предају оружја, рок је неколико пута продужаван до 8. јула. Војни суд за суђење онима који су ухапшени због посједовања оружја основан је 17. маја, а осуђени су одмах стријељани. Преседан за ову бруталну репресивну мјеру према Србима већ су успоставили Нијемци. Од самог почетка било је јасно да се закони о оружју НДХ не спроводе тако строго према Хрватима као против Срба. Осигурање границе између источне Херцеговине и Црне Горе сматрано је високим приоритетом због забринутости да је Црногорска федералистичка странка оживјела црногорска потраживања на дијелове НДХ која су обећана Краљевини Црној Гори Лондонским споразумом из 1915. године.

Италијани су предали управу над источном Херцеговином хрватским властима 20. маја 1941, након потписивања Римских уговора, којима је некадашња југословенска територија дуж јадранске обале уступљена Италији. Италијани нису одмах повукле све своје трупе из регије. НДХ је брзо кренула ка успостављању своје власти у градовима и срезовима источне Херцеговине, што је укључивало именовање начелника општина и жупана, стварање мјесних јединица Усташке војнице и распоређивање стотина оружничких, домобранских и усташких јединица поријеклом изван источне Херцеговине. Сврха ових јединица била је одржавање реда. За усташког повјереника за источну Херцеговину именован је академик професор Алија Шуљак.

300px|мини|лево|Карта НДХ подијељена на срезове и округе. Источна Херцеговина је била подијељена на велику жупу Хум и Дубраву. Нека приобална подручја и острва су уступљена Италији према Римским уговорима.

Недавно образовани домобрански батаљони почели су 20. маја да се размјештају у Јадранско дивизијско подручје. Шест официра и 300 оружника сарајевског 4. оружничког пука распоређено је 27. маја у дијелове источне Херцеговине. Основали су испоставе водова у Невесињу, Требињу, Гацку и Билећи, са штабом у Билећи. Дубровачки 2. оружнички пук успоставио је испоставе у Стоцу и Берковићима. Сједиште Јадранског дивизијског подручја премјештено је у Мостар крајем маја, а за команданта постављен је генерал Иван Прпић.

Батаљони Јадранског дивизијског подручја су до 29. маја били у својим гарнизонима: 6. батаљон у Мостару, 7. батаљон у Требињу и 10. батаљон у Дубровнику. Друга два батаљона Јадранског дивизијског подручја распоређена су у Книн и Сињ, далеко на западу. 18. батаљон је распоређен у резерву и налазио се у гарнизону у Мостару. Главни усташки штаб добио је задатак да регрутује један батаљон за дужности у Јадранском дивизијском подручју. Домобрански батаљони су имали стандардну структуру коју су чинили штабна чета, три пјешадијске чете, митраљески вод и одсјек везе, док су батаљони Усташке војнице. И након успостављања хрватских власти у источној Херцеговини, италијанске снаге су задржале своје присуство у регији. 55. пук 33. пјешадијске дивизије Марке Италијанске војске остао је у гарнизону у Требињу, са 56. пуком са сједиштем у Мостару. У Билећи је била стационирана и 49. јуришна легија Сан Марко Црнокошуљаша. Италијани су задржали трупе у Невесињу до 17. јуна и готово свакодневно вршили моторизоване патроле широм источне Херцеговине.

Хрватске власти су успоставиле нове административне подјеле, организујући земљу у велике жупе, а затим срезове (котаре). Источну Херцеговину су обухватале велике жупе Хум и Дубрава. Од источнохерцеговачких срезова велика жупа Хум обухватала је срезове Мостар и Невесиње, а велика жупа Дубрава је обухватала срезове Билећа, Гацко, Столац, Равно и Требиње. Велики жупан Хума био је Јосип Трајер са сједиштем у Мостару, а велики жупан Дубраве био је Анте Бућ са сједиштем у Дубровнику.

Према попису становништва Југославије из 1931, становништво источне Херцеговине чинило је 68% православаца, 28% муслимана и 4% римокатолика. Према професору Јози Томашевићу, процијењена популације срезова Билећа, Гацко и Невесиње била је само око 1,1% Хрвата, тако да су на све дужности које је вршила хрватска влада и мјесне усташке јединице именовани муслимани, који су чинили око 23,7% мјесног становништва. Муслимански сељаци источне Херцеговине углавном су пришли усташама. Хрватска влада је одмах покушала да ојача свој положај оцрњивањем Срба, који су према Томашевићу чинили око 75% становништва.

Увод

Усташе су почеле да намећу нове законе Србима у НДХ. Група од десет младих усташких студената са Свеучилишта у Загребу стигла је у Требиње 28. маја и започела уклањање натписа написаних ћирилицом. У неколико градова и села у источној Херцеговини 1. јуна стрељани су Срби, а предузећа која су припадала српским трговцима и осталим су заплијењена. Тог дана усташки студенти у Требињу стријељали су девет Срба и ухапсили још петнаест, због њихове наводне везе са међуратним четничким удружењем. Почеле су се појављивати разлике између бруталног поступања усташа према Србима и пажљивијег приступа других власти НДХ као што су Домобрани, који су били свјесни потенцијалне опасности коју стварају усташке методе. Почетком јуна, власти НДХ започеле су операције заплијене од становништва, што је наишло на непосредни отпор. Мјештани села Доњи Дрежањ, код Невесиња одбили су 1. јуна сарадњу са сакупљачима оружја. Као одговор, усташе су убиле већи број Срба и спалили њихове домове.

Услиједило је неколико инцидената 3. јуна приликом којих су се наоружани сељаци спонтано светили усташким властима. Тог поподнева 20 усташа дошло је у Доњи Дрежањ да би одузело ватрено оружје када их је напала група наоружаних сељана. Сељани су се повукли након краћег ватреног окршаја, при чему је одређени број њихових припадника заробљен. Убрзо је стигло Домобранство и Оружништво као појачање, који су заједно са још усташа спалили још 20 кућа и убили једну жену. У ноћи са 4. на 5. јун, група под командом усташког повјереника за срез Гацко Хермана Тоногала, убила је 140 Срба у селу Корита код Билеће и њихова тијела бацила у јаме. Између овог покоља и 9. јуна убијено је још 27 Срба из села, а преко 5.000 грла стоке је украдено и подијељено у муслиманским селима на подручју Гацка за искључиву употребу усташа. Процијењени број Срба убијених у Коритима варира од 133 до 180.