Сурдулица је градско насеље у Србији и седиште истоимене општине у Пчињском управном округу. Према попису из 2022. било је 9.242 становника. Налази се у јужној Србији.
Сурдулица датира још од 1530. године. Турци су у њој живели до 1888. године. Налази се на надморској висини од 475 метара. Смештена је у котлини окружена планинама: Чемерник, Варденик и Кукавица. Пут који вијуга између планина Чемерник и Варденик стиже се на Власинско језеро које је на надморској висини од 1230 метара. Кроз Сурдулицу протичу две реке и то Врла и Романовска река.
Историја Праисторија Локација Сурдулице у праисторијско доба налазила се на подручју данашњег градског насеља (градска периферија покрај фудбалског игралишта). У доба антике Сурдулица мења своју локацију, заузимајући подножје Варденика. Локација Сурдулице као сеоског насеља у средњовековно феудално доба, знатно је пространија од оне претходног периода. Она се налазила на простору који је заузимала и у новом веку.
Први писани трагови Први писани траг о Сурдулици оставио је путописац Бенедикт Курипешић 1530. године. У средњем веку Сурдулица је била у саставу српске средњовековне државе којом су владали Немањићи. Цесар Угљеша држао је Сурдулицу од 1402. до 1423. године. У средњовековној Србији у време турске владавине Сурдулица је рударско село, пошто су у близини били рудници гвожђа.
Најстарији помен планине Чемерник налазимо у делу Константина Филозофа, Живот Стефана Лазаревића, где помиње велику планину Чемерник којом је прошао са војском Султан Муса 1412. године у походу на Ново Брдо.
Врло детаљан приказ Сурдулице и околине, донедавно неоправдано сматран првим писаним трагом о Сурдулици оставио нам је Бенедикт Курипешић, аустријски тумач латинског језика у царској делегацији која је по налогу цара Фердинанда аустријског путовала у Цариград да закључи мир или макар примирје са Султаном Сулејманом и на тај начин покуша да отклони опасност од турског освајања Беча. Делегација је 22. августа 1530. кренула је на путовање из Љубљане преко Сарајева, Новог Пазара, Звечана, Приштине, Новог Брда, Врања, Сурдулице, Чемерника, Стрезимировца, Софије стигла до Цариграда. Вративши се 9. фебруара 1531,
Бенедикт Курипешић је са тог путовања објавио путопис у коме помиње Сурдулицу на следећи начин: »У уторак, 27. септембра, кренусмо из Катуна према Врању, тврђави и вароши која лежи с леве стране. Затим пређосмо Мораву па испод високог брда што је лежало на десној страни дођосмо у Сурдулицу (Сурдулитза) и ту преноћисмо.
У среду, 28 септембра, кренусмо из Сурдулице па после сат хода, преко врло високе, дуге, велике планине Чемерник (Цзинерницк), преко које смо путовали пуних 6 сати, сиђосмо у долину и дођосмо у село које је лежало на левој страни пута и звало се Стрезимировци и ту преноћисмо«.
Насеље или село Сурдулица помиње се, врло детаљно, у врло занимљивом контексту као село у саставу Дервен Кола. Наиме, године 1842, Врањски пашалук је постао Кајмакамлук, а нахија Виногош (наслеђена од средњовековне Србије у границама бивше жупе Иногоште) преименована у Виногош Кол који је подељен на два дела (величине среза): Дервен Кол и Виногош Кол. Граница између два Кола ишла је Јужном Моравом. Колови нису имали своја седишта као и раније Нахије, нису имали ни органе власти јер је сва власт била сконцентрисана у Кајмакамлуку у Врању. Овај текст наводи на помисао да би се дубљом анализом и озбиљнијим истраживачким радом могла и потврдити хипотеза господина Сандета Трајковића да је Сурдулица била средиште жупе Иногоште (Виногош).
Под влашћу Арнаута у Османском царству У другој половини 18 и 19 веку све до ослобођења 1878. године власт у Сурдулици и околини била је у рукама новодосељених Арнаута чије је седиште било у селу Масурици и Доњем Романовцу одакле је и чувени Сулејман-бег трајно забележен кроз истоимени чочек који чувени сурдулички трубачи и данас често изводе. Уочи историјски преломне 1877-1878. године у јужним крајевима Србије испољава се јаче родољубље и нестрпљиво очекује слобода са севера. Све је то одјекнуло у усменим стиховима, који су певани не само у овчарским колибама и воденицама већ и на црквеним славама и саборима.
У доба турске владавине, крајем -{XVIII}- и у -{XIX}- веку, Сурдулица је имала четири махалска стратума: Српски насеобински стратум налазио се на месту где се раван Масуричке котлине и плавина додирују с планинским ободом Варденика. Турски махалски насеобински стратум заузимао је нешто нижи положај од српског, гранајући се с обе стране реке Врле ка масуричкој котлини, као и данашњу кутинску (купинска) махалу (данашња Француска улица). Албански насеобински стратум налазио се у подножју планинског обода Варденика и припадао је растуреном или разбацаном махалском типу. Последњи је Ромски насеобински стратум, који се налазио на ставама планинског подножја Варденика и плавине.
У саставу Србије Овакав положај Сурдулица је имала све до ослобођења од Турака 1877. године, када је из основа изменила своју насеобинску слику досељавањем бројног српског становништва, а расељавањем турског и албанског становништва. Та слика се поготово мења кад Сурдулица од сеоског насеља постаје варошица и седиште среза Масуричког у саставу врањског округа. За време турске владавине становништво је било измешано, од Срба и Арнаута. Арнаути су се по ослобођењу одмах махом одселили. У Сурдулици је 1882. године било 33 насељеничке куће Срба, поред неколико преосталих арнаутских. Куће су ту као и у другим околним местима "сашорене"."Тежак", Београд 1882. године
Рат за ослобођење југоисточне Србије (Пирота, Ниша, Прокупља, Лесковца, Сурдулице, Врања, Бујановца и Пчиње) почео је 3. децембра 1877. године. Српске јединице после битке за Грделицу, пробиле су се по снежним наносима преко Лебета и Мачкатице помогнуте добровољцима и устаницима из овог краја, и већ 23. јануара ослободиле Сурдулицу и приближиле се главном циљу рата, Врању. Чувени вођа устанка био је прота Тома Михајловић са Власине.
У Сурдулици је у 19. веку постојала основна школа. До првог српско-турског рата ту је радила турска мушка школа. Српска мушка троразредна школа је почела рад 1879. године, и тада је у њу пошло 43 ђака."Просветни гласник", Београд 1880. године Постављен је 1882. године за учитељског приправника Стојан Пешић. Учитељ Алекса Ђорђевић је 1887. године био управитељ школе у Сурдулици. Био је месни учитељ 1889. године Коста Вељковић. Године 1896. учитељ је био Младен Т. Николић."Просветни гласник", Београд 1896. године
Народ одушевљен ослобођењем, у великом броју поново насељава Сурдулицу откупљујући куће и имања од Турака и Арнаута који одлазе. Сурдулица добија статус варошице указом краља од 13. јула 1886. године. Седам година касније, 1893. године, Сурдулица добија план који је урадио инжењер Ринер из Лесковца. Он је урадио један од занимљивијих планова овог времена. Састављен из два прилога и данас може да послужи као пример јасног графичко–инжењерског језика. План у себи спаја два принципа тадашњег планирања и поштовања наслеђених траса, односно чаршије и развијање новог поља правоугаоних блокова уз обавезну регулацију водотока. Трансформација вароши везује се управо за период од 1890. до 1930. године, када је изграђен велики број објеката, како стамбених тако и за друге намене. Варошица се састојала од четири махале. Једна од најважнијих била је Чаршија, коју су насељавали богатији становници. Они су ту отварали занатске, трговинске и угоститељске радње и градили своје стамбене објекте. Центар места је био поплочан, а остале улице су биле макадамске. Обриси тадашње вароши могу се и данас видети, а поједини објекти опстали су до данас.
Године 1894. године долази у посету Сурдулици и околини краљ Србије Александар Обреновић. Тада је одушевљени народ на улазу у варош био поставио славолук са великим натписом „Добро дошао мили господару, веселе се Иногоштани стари”. Јован Хаџи Васиљевић истиче да је ова поновна појава историјског имена Иногоште за Сурдулицу употребљена по наговору Нишког епископа Нестора али и због још увек живе легенде овог народа о постојању старе средњовековне Српске жупе и града Иногоште на овим просторима.
У Врањском округу је 1890. године се налазио Масурички срез. По попису од 31. децембра 1890. године у Сурдулици је било 170 кућа са 961 душом."Службени војни лист", Београд 27. јул 1891. године Године 1901. Сурдулица је постала по административној подели седиште Масуричког среза. А саму општину Сурдуличку чинили су тада Сурдулица и Топли до."Полицијски гласник", Београд 1901. године
Четничка акција у Македонији и на Косову и Метохији Силно родољубље подстакнуто успешним ратом од 1878. године и очајничким вапајем српског становништва из старе Србије (Македоније) и са Косова које је и даље трпело зулуме ага и бегова утицало је да велики број младића, интелектуалаца, официра и државних чиновника одушевљено учествује од 1903. године, под руководством чувеног Извршног одбора Српске четничке акције из Врања које предводи официр и песник Жика Рафајловић, у дуго оспораваној од коминтерне и њених експонената, али више него оправданој, родољубивој и јуначкој акцији Српских четника у Македонији и на Косову и Метохији која је као просветна и ослободилачка, интензивно трајала од 1903. до 1912. Многи Сурдуличани подстакнути жељом да ослободе српски историјски и културни простор, који се 500 година налазио под влашћу Османског царства, прелазе границу код Буштрања и као припадници српских чета ослобађају и штите српски народ од турског зулума и све израженије бугаризације коју од Берлинског конгреса спроводи Бугарска егзархијска црква и Македонско-Едренски комитет, односно ВМРО. Међу најпознатијим Сурдуличанима комитама је Милан Чекватинац који је још као дечак од 16 година отишао у чету и четовао све до 1918. године. Идеолог српске четничке акције у Сурдулици био је Петар Ристић учитељ.
Балкански ратови и Први светски рат У ратовима од 1912-1913. и 1915. подручје Сурдулице и Власине поприште је великих и одсудних битака за одбрану Србије од »бугарског удара у леђа«. Чувени Власински одред под командом пуковника Михајла Плазине успешно је заштитио бок српске војске спречио бугарску армију да заокружи српску војску на Косову и омогућио јој безбедно повлачење преко Албаније о чему сведоче многа војничка гробља на Власини.
мини|250п|лево|Посмртни остаци 3000 Срба Током Првог светског рата Сурдулица је постала чувена као «Сурдулица српска костурница« због невиђеног масакра цивилног становништва, родољуба и интелектуалаца Србије од стране Бугара. У Сурдулици је тада зверски убијено око 20.000 највиђенијих Срба.
Краљ Александар Карађорђевић и српска влада подигли су 1924. године у Сурдулици спомен гимназију и костурницу капелу да сведоче о тим догађајима."Време", Београд 9. август 1924. године
1943. године костурницу су срушили бугарски окупатори а кости расули у долинама Врле и Романовске реке. Костурница је обновљена током 2009. године, али на старом Сурдуличком гробљу постоји мали споменик » Сурдуличким мученицима «, који је подигла Општина 1998. године.
Двадесети век У Сурдулици је 27. септембра 1922. године од Више основне школе постала, четвороразредна Нижа реална гимназија."Просветни гласник", Београд 1922. године Касније се јављају и Реална гимназија и Грађанска школа у месту.
Још 1923. године Сурдуличани Баинци су подигли прву хидроцентралу па је Сурдулица ушла у ред првих електрифицираних места у Србији.