Лерин ( [-{Flórina}-] — Флорина) је град и седиште истоимене општине и округа, на северу периферије Западна Македонија, у Грчкој. Према попису из 2021. године било је 17.188 становника. statistics.gr
Име Данашње име града „Флорина“ – „Лерин“ везано је за име овог насеља из византијског времена, када се ово место звало Χλέρινον (Chlérinon – Хлерин), у преводу „место пуно зеленила“. Постепено се ово име променило у облик „Флорина“, док је код месних Срба задржан други словенски облик „Лерин“, ближи првобитном.
Природни услови Лерин се налази на крајњем западном делу историјске покрајине Македонија, на знатној надморској висини (663 м). Град се налази на јужном ободу равнице Пелагоније, на месту где из ове равнице одваја пут ка Преспанском језеру. У Пелагонији се северније налазе и Битољ и Прилеп, данас градови у Северној Македонији. Јужно од града уздиже се планина Баба (Варнундас) и Нередска планина (Верно). Кроз Лерин протиче Јелашка река (Сакулевас, Сакулева).
Клима у Лерину је због надморске висине града и затворености овог подручја континентална, за коју су особене изузетно жарна лета и хладније и кишовите зиме са честим снегом.
Историја Иако је околина Лерина била насељена током праисторије и антике, први помен града Лерина везује се за средњовековну Србију, која је овим просторима владала неколико деценија (1331–1385). Цар Душан се 1334. године обратио месном Грку, надзорнику тврђаве Хлеренон.
Подручје Лерина је пало под отоманску власт 1385. године и остало следећих пет векова. Током овог периода у граду су живели Турци и Словени, а мање је било Цинцара, Рома и Арнаута, а у околним селима највише је било Словена.
У месту је 1868. године започела рад српска народна школа."Цариградски гласник", Цариград 1904. године
мини|лево|200п|Мапа Балкана пре и после Балканских ратова, на којој се може видети да је Лерин првобитно заузела српска војска
Вековну владавину Турске над Лерином окончала је српска војска 1912, која је прва ушла у град приликом гоњења разбијене турске војске према југу (након Битољске битке); тада је у град ушла српска коњица генерала Петра Бојовића, која га је пак убрзо напустила, продуживши ка Баници, а у граду је остала Дринска дивизија. После извесног времена, у Лерин је дошао грчки престолонаследник и главни командант грчке војске Константин I. Он је одмах упутио молбу команданту српске 1. армије, престолонаследнику Александру, који је био у Битољу, да српска војска за два дана напусти Лерин, да би се у исти сместили Грци и одморили се од напорног марша ка Битољу, обећавши да ће га након одмора напустити. Не консултовавши се с Врховном командом, престолонаследник Александар му је изашао у сусрет, али грчка војска на крају није напустила Лерин. Тако је овај град припао савременој Грчкој.
мини|десно|200п|Некадашњи хотел Диетнес (срп. Интернационал), данас фолклорни музеј
После Првог светског рата и Грчко-турског рата исељено је турско становништво.
Дана 16. октобра 1925. године, припадник ВМРО-а Петар Трајков, без сагласности те организације, извршио је . Грчка држава одговорила је хапшењем великог броја тамошњих словенских становника и њиховом осудом на смрт, затвор или интернацију на егејска острва, као и репресијом над осталим словенским живљем, због чега је у децембру исте године организован протест у Битољу.
Током Другог светског рата у логорима нестало је јеврејско, да би током Грчког грађанског рата, у коме је град био јако комунистичко упориште, било исељено и доста Словена. Последњих деценија град је осавремењен, али је и поред тога остао место ван главних токова живота у Грчкој, што је условило исељавање становништва, нарочито из околних села.
Становништво мини|десно|200п|Леринка у народној ношњи почетком 20. века
Према бугарском географу и историчару, Василу Канчову, у Лерину је 1900. године живело 5.000 Турака, 2.820 Словена хришћана, 1.600 Рома, 200 Албанаца муслимана, 100 Албанаца хришћана, 84 Аромуна и 20 Јевреја.Кънчов, Васил. Македония. Етнография и статистика, София, 1900, стр. 249. Српски историчар Спиридон Гопчевић, 1890. године бележи да је већина турског становништва словенског порекла.
Током Првог светског рата из Битоља и околних села (Магарево, Нижеполе, Трново и друга) у Лерин су избегле претежно аромунске породице, којих је после рата остало 300. Године 1924. турско и друго муслиманско становништво је принудно исељено у Турску а на њихово место је насељено 3.612 избеглица, 730 из Краљевине СХС (околина Битоља), 484 из Албаније а остало су грчке избеглице из Турске. На попису из 1928. године Лерин је имао 10.585 становника.
Македонски историчар Тодор Симовски, 1998. године наводи да је Лерин већински насељен словенским становништвом, а да остало становништво чине грчки досељеници из Турске и Албанци хришћани из оближњих албанских села (Бел Камен, Лехово и друга).
Према попису из 2021. године у граду живи 17.188 становника. Кретање становништва по годинама било је следеће:
Година1951196119711981199120012011Становништво 12.270 11.933 11.164 12.562 12.355 14 279 17.686
Привреда Привреда Лерина се највише ослања на природна богатства околине (сточарство, воћарство, шумарство), па су развијени дрвопрерада, планински туризам, прехрамбена индустрија. Савремена привреда је новијег датума. Пре тога подручје је било јако неразвијено, а током 50-их и 60-их година много месног становништва се иселило у веће градове Грчке или иностранство.
Галерија
Познате личности Спасоје Хаџи Поповић, српски новинар, добротвор, просветни и национални радник Кочи Дзодзе, албански комуниста и политичар Елпида Караманди, југословенска партизанка и народни херој Југославије Сократ Мојсов, бивши југословенски фудбалер Алексис Алексудис, бивши грчки фудбалер
Види још Општина Лерин Лерин (округ) Македонија (Грчка)
Референце
Литература
Спољашње везе The houses of Florina Δήμος Φλώρινας
Категорија:Општина Лерин Категорија:Насељена места у округу Лерин Категорија:Градови у Грчкој Категорија:Википројект географија/Насеља у Грчкој