300п|мини|Деколонизација Африке 300п|мини|Политичка карта Африке Деколонизација Африке је историјски процес који се одиграо у већем делу афричког континента након Другог светског рата. Он подразумева осамостаљивање великог броја европских поседа (британских, португалских, француских и белгијских) и формирање афричких држава.Напомена:Пре Другог светског рата у Африци су биле независне Етиопија (коју је окупирала Италија 1936) и Либерија (од 1847. године)

Осамостаљење европских колонија у прекоморским земљама није било ограничено на Африку. Оно је обухватало све континенте, баш као што је и европско освајање прекоморских поседа обухватало све континенте. Други светски рат био је свакако катализатор али корени промена су у даљој прошлости. Закон о управљању Индијом, који је донео Британски парламент 1935. године, предвиђао је независност индијског потконтинента, мада не у оном облику у којем је дошло до независности. Међутим, последице рата утицале су да европске силе сагледају нову перспективу света и свог места у њему, укључујући и њихове односе према Африци.

Политичка позадина мини|250|Чехословачки плакат који приказује антиколонијално расположење у социјалистичким земљама Када су колонијалне силе превазишле шок победе и разарања након 1945. године, оне су благонаклоно гледале на афричке колоније због њихове подршке у рату и доприноса савезничкој победи. Желеле су и даље да рачунају на сталну лојалност, као и на афричка природна богатства у Хладном рату који су управо предузимале против Совјетског Савеза и његових савезника. Европско јавно мњење било је увелико против колонијализма. Британија је врло брзо, 1947. године прихватила независност Индије и Пакистана. Француска и Холандија су у међувремену одлучиле да се боре за опстанак у југоисточној Азији, али без успеха. Холандски неуспех да поново освоји Индонезију био је очигледан 1950. године, док је француска армија доживела спектакуларни пораз у Индокини код Дијен Бијен Фуа 1954. године. Нови распоред светских сила постао је очигледан, мада је то било наговештено још двадесетих година 20. века у Рифском рату. Чак и тада европске силе нису постале свесне новог поретка. Французи су морали поново да науче лекцију у Алжиру током педесетих година 20. века, а САД су то поновиле у Вијетнаму (иако Јужни Вијетнам није био америчка колонија) током шездесетих година 20. века.

Посматрано из дуге историјске перспективе европско освајање и деколонизација Африке одиграли су се великом брзином. Само у три деценије од 1880. до 1910. године извршена су главна освајања а само је две деценије, од 1955. до 1975. године требало да се оконча империја. Многи основни узроци освајања сада су се преокренули. После 1945. године колонијална територија није више имала значајну улогу у међусобном европском супарништву. Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе бацили су европске силе у засенак а они нису имале афричке колоније.The Cambridge History of Africa, Volume 8, поглавље The Second World War: prelude to decolonization in Africa</ref> Идеолошко оправдање колонијалне владавине ослабило је опадањем расизма и културног шовинизма који су били изузетно јаки покрети крајем 19. века. Више се није сматрало моралним чином да се „цивилизују примитивни народи на другим континентима“.<ref name="kurten">Филип Куртен, Историја Африке, Клио, Београд 2005. година, страница 770 Чак супротно, држање колонија против њихове воље изазивало је противљење у светском јавном мњењу. Такође број чланица Уједињених нација из Африке растао је сваке године.

Ово су, међутим, били само споредни чиниоци у поређењу са померањем равнотеже војних расхода. Крајем 19. века позната корист од афричке империје коју је имала европска сила није била тако велика, али су трошкови освајања били неупоредиво мањи. У трећој четвртини 20. века корист од европских поседа у Африци била је боље позната али је и даље била мала, а трошкови борбе против организованог ослободилачког покрета били су веома велики. Европске империје и неевропске секундарне империје имале су огромну предност од локалног монопола на савремено наоружање. Током педесетих година 20. века предност се померила у корист герилског ратовања где је и мали број герилских побуњеника могао да се бори против многоструко јаче конвенционалне војске. Примери Индонезије, Индокине и Алжира уследили су кратко један за другим. Ниједна европска земља није могла дуго да поднесе толике расходе мада је требало доста времена да се та чињеница призна.

Облици и извори афричког отпора

Примарни отпор Неки облик афричког отпора колонијалној владавини постојао је од самог почетка. Тај отпор пружале су претколонијалне државне творевине и он је углавном био слаб и краткотрајан.The Cambridge History of Africa, Volume 6, From 1870 to 1905, поглавље The European partition of Africa: origins and dynamics Примарни отпор је обухватао и један подтип отпора стварању државе, где је вођство требало да изгради нову политичку структуру. Очигледни примери ових подтипова су Абдел Кадир у Алжиру, устанак Мау-Мау устанак у Кенији и, у каснијем периоду, побуне народа Шона и Ндебеле у Родезији. Коначна победа у борби за афричку независност имала је свакако корене у савременом национализму - облику политичке организације преузетог са запада или прилагођеног другим неевропским земљама (као што је Индија) са циљем да се преузме колонијална држава као оквир за обновљени и независни афрички политички живот.

Примарни отпор је престао у већем делу Африке пре Првог светског рата и савремени национализам је почео да бележи победе тек после Другог светског рата. Једна неприкладна трећа категорија владала је у току међуратног периода али је била толико разноврсна да је тешко назвати категоријом. Неку врсту отпора организовале су елитне политичке партије као што су Западноафрички национални конгрес или Афрички национални конгрес у Јужној Африци. Остале врсте протеста су биле различите штрајкови, побуне, верски покрети или мирни отпор колонијалној владавини изражен преко штампе или политичких процеса. И поред велике разноврсности они се не могу сврстати ни у примарни отпор ни у савремени национализам.

Религија као покретач отпора

мини|лево|150п|Емир Абдел Кадир, религијски вођа у Алжиру Заједничка религија била је један извор јединства много обухватнији од било ког друштвеног груписања. Без сумње то је један од разлога што су најуспешнија настојања за стварање државе — од Абдел Кадера у Алжиру, преко Санусија до Мухамеда Абделхасана у Сомалији — била заснована на религији са универзалним захтевима.

Колонијални званичници су стога обраћали велику пажњу на ислам као на могућу уједињујућу силу. У северној Африци су Французи били посебно активни у верској политици спречавајући неке вође, али помажући друге који су се чинили наклоњени европској владавини.

Позив у име ислама могао је бити претња и муслиманским управама. Низ верских побуна у 19. веку у читавом Судану јасно показују да религија може да уједини народ без обзира на различитост притужби и циљева. Слични покрети нису се претворили у општу верску побуну у току колонијалног периода али покрети какви су били Хамалија у француском Судану (касније Малију) и муслиманска братства у Египту од четрдесетих година 20. века илуструју почетну снагу која је у одговарајућим условима могла да се претвори у општу побуну.

Хришћанске секте, које су се одвојиле од европских мисионара и европске верзије хришћанског правоверја могле су да се окрену против режима. Баш пред Први светски рат у Њасаленду (сада Малави), Елиот Камвана организовао је Осматрачки покрет по угледу на америчку секту Јеховиних сведока. Као прво основано друштво, Камвана је проповедао други Христов долазак. Покрет се пренео и на друге колоније. Међутим, претворио се у антиевропски када је Камвана наговестио дуги долазак за 1914. годину када ће повратак Христа довести до одласка Европљана, краја опорезивања и враћања афричке самоуправе. Управа Њасаленда је протерала Камвану и покушала да разбије његове присталице, међутим без успеха. Осматрачки покрет је проповедао по читавој централној Африци и задржао је јако антиевропско расположење све до краја колонијалног периода.

Даље ка северу, у доњем Конгу, око 1920. године други хришћански вођа Симон Кимбангу добио је прве присталице због своје исцелитељске моћи. Међутим, 1921. године неке његове присталице су наговестиле да ће небеска врата истребити Европљане. Други су тврдили да ће се Афроамериканци вратити и ослободити своју браћу и сестре. Белгијске власти су осудиле Кимбангу на доживотну робију, али је покрет настављен уз повремено исказивање антиевропског осећања. Чак су и православне хришћанске цркве могле да допринесу отпору. Године 1915. свештеник Џон Чилембве из Њасаленда користио је своју паству као језгро отворене побуне коју је управа убрзо угушила.

Женски покрет

Чак је и пол понекад могао да има значаја у окупљању народа у протесту против колонијалне владавине. Најчувенији је пример из 1929/1930. године био је низ побуна у југоисточној Нигерији познатих као рат жена из племена Аба. Многе су жене, ако не и већина учествовале. Засебна акција жена била је могућа јер је народ Ибо имао посебне организације жена. Неке од притужби жена биле су против Ибо мушкараца, посебно оних који су прихватили положај овлашћеног поглавице под колонијалном управом. Жене су осећале претњу као према женском бићу, поготово у погледу њихове плодности и опстанка њихове деце. Биле су уверене да колонијалне трупе неће пуцати у њих што би учиниле побуњеним мушкарцима. На тај начин жене су се осетиле сигурним од врсте силе која је пре две деценије поразила мушкарце.

Покрет се ослањао на притужбе које су биле старе колико и освајање, и на јасно сећање масовне смртности у току послератне епидемије грипа (1919. године). Продирање западне културе преко хришћанских мисија или наметање овлашћених поглавица били су знаци даљег узнемиравања. Прве акције жена уследиле су 1925. године када су групе жена у знак протеста почеле да играју и певају пред пребивалиштем овлашћених поглавица. Оне су говориле народу да се врати старом начину живота, да одбаци западни начин одевања и новац колонизатора. Неке су обећавале да ће одбацивање западне културе натерати Британце да се повуку. Британци су затим, 1928. године први пут увели опорезивање мушкараца. Следеће године почели су да пребројавају и мушкарце и жене ради пописа. Жене су сматрале да то значи да ће и оне бити опорезоване. Још више их је узнемиравало то што је локални обичај дозвољавао само пописивање робља. У најгорем случају то је значило да су и мушкарци и жене робови. Штавише, бројање слободних људи било је изазивање духова, искушавање да убијају живе као што су то очигледно радили за време епидемије 1919. године.

Године 1929. жене су организовале низ побуна уништавајући домородачке судове које су Британци основали и пљачкајући локалне радње британских фирми. На врхунцу побуне у једном месту се окупило 10.000 жена са лицима обојеним плавом бојом и штаповима обавијеним папратом у рукама, представљајући јединство и опасност. У овом случају војници су пуцали и убили више од педесет жена. Тада је управа предузела неке мере да ублажи неке од њихових притужби и покрет се угасио, иако је остала дубока огорченост жена све до дубоко у следећу деценију.

Економски покрети

Заједнички економски интерес био је још један разлог за солидарност и заједничку акцију. Потрошачи су могли да се уједине против високих цена или ниског квалитета а произвођачи су могли то да учине из најмање два разлога. С једне стране, власници фарми какаоа, радници на фармама и поседници могли су да се уједине против ниске цене какаоа. Или једна група - надничари, могли су да се уједине тражећи више наднице.