Telenovela ( -{[ˌtelenoˈβela]}- – „teleroman“, , u pojedinim državama i -{teleseria}-) je specijalizovana forma televizijske serije, koja potiče iz Latinske Amerike. Od osamdesetih godina 20. veka postale su popularne i u drugim delovima sveta – posebno u Istočnoj Evropi, na Balkanu, Severnoj Africi, Kini i Americi.
Istorija Telenovele potiču sa predrevolucionarne Kube, još pre početka radio ere. Tamo su radnice u fabrikama cigara tokom posla slušale čitanje romana. Nastavci su se nizali od jednog radnog dana, do sledećeg. Romane je radnicama čitala nadzornica. Ta tradicija se i danas neguje. Na Kubi je 1930. prvi put jedan roman prerađen u radionovelu i emitovan na istom.
U 19. veku su epizodni romani bili poznati i popularni i među čitaocima u Evropi. Dela Aleksandra Dime (Tri musketara) i Čarlsa Dikensa (Oliver Tvist) su prvobitno izašli u dnevnim novinama i časopisima. Za svaki novi broj je napisan jedan nastavak. Ako bi roman oduševio čitaoce, onda bi ga pisac mogao produžiti i time zaraditi veći honorar.
U pedesetim godinama 20. veka otkriven je epizodni roman za televiziju u južnoameričkim državama – telenovela. Prva datira iz 1950. godine. To je serija -{Sua vida me pertence}- (Tvoj život meni pripada) u brazilsko-kubansko-meksičkoj koprodukciji, emitovana je dva puta nedeljno. -{Senderos de amor}- (Putevi ljubavi, Kuba, 1951) i -{Ángeles de la calle}- (Anđeli sa ulice, Meksiko, 1951), su usledile i emitovane jednom nedeljno. -{Senda prohibida}- (Zabranjeni put), scenaristkinje Fernande Viljeli, su bile prve telenovele koje su emitovana tokom cele nedelje (1957–1958). Prva telenovela koja se prikazivala u velikom broju zemalja је -{Simplemente María}- (Jednostavna Marija, Peru, 1969).
Najuspešnije telenovele se proizvode u Meksiku i Brazilu, gde se emituju u najboljim terminima. U nešto manjem obimu telenovele se proizvode i u Argentini, Venecueli, Kolumbiji i Čileu.
Telenovele su iz Južne Amerike prvo stigle u Španiju, Portugaliju i Italiju, onda u države bivšeg Sovjetskog Saveza, republike bivše Jugoslavije, Severnu Afriku, pa do daleke Kine. Zvanične studije su potvrdile da su telenovele iz produkcijskih kuća Televisa (Meksiko) i Rede Globo (Brazil) u svetu uspešnije od sapunica iz Sjedinjenih Američkih Država, Australije i Ujedinjenog Kraljevstva zajedno. Neretko se na jednom kanalu emituju i po šest različitih telenovela dnevno.
Najuspešnija telenovela svih vremena je Robinja Isaura, koja je izvezena u 95 država sveta. To je bila prva televizijska emisija na kineskoj televiziji u kojoj je glavni lik bila strankinja: 450 miliona Kineza su pratili svakodnevno muke bele robinje Isaure. Za glavnu ulogu je Luselija Santos nagrađena Zlatnim orlom u Kini. U Poljskoj je do dana današnjeg najgledanija emisija svih vremena ikada emitovana na televiziji. Prosečna gledanost je bila 81%, povremeno je dostigla čak 92%. To je ujedno i prva telenovela emitovana u bivšoj Jugoslaviji.
Nakon pada gvozdene zavese, ruska televizija je emitovala meksičku telenovelu I bogati plaču. Seriju je pratilo 110 miliona gledalaca.
Venecuelanska telenovela Kasandra je dospela i do Ginisove knjige rekorda kao proizvod na španskom jeziku izvezen u rekordnih 128 država sveta. Bila je to prva telenovela emitovana u Japanu i proslavila je glumicu Koraimu Tores u svetu.
Sedište TV stanice Televisa u San Anhelu (Meksiko) je 19. septembra 1985. pogodio jak zemljotres. Mnogi original zapisi telenovela su tada uništeni.
Razlike između telenovele i sapunice Često se mešaju termini telenovela i sapunica, iako se zapravo radi o dva različita formata.
Telenovela Dešavanja klasične telenovele se prikazuju iz perspektive (najčešće ženskog) glavnog lika (protagoniste). Sve češće se proizvode telenovele sa muškim glavnim likom, ili sa tinejdžerskim glavnim junacima i temama, koje privlače šire gledalište.
Kod telenovela se kao i kod sapunica, dnevno emituje jedna epizoda. Takođe se koristi koncept (), pa se epizode obično završavaju sa dramatičnim događajem, čiji ishod ostaje nejasan. To služi da bi se gledaoci motivisali da i sledećeg dana ponovo gledaju seriju, kako bi saznali šta se dalje desilo. Za razliku od sapunice, telenovela ima definisan kraj: obično traje između četiri meseca do najduže godinu dana (u proseku 80–250 epizoda). Zavisno od radnje, i uspeha kod publike.
Telenovele se zasnivaju na zaokruženoj radnji. Svaki sporedni lik je na ovaj ili onaj način spojen sa jednim od glavnih likova – samim tim i sporedne radnje sa glavnom radnjom. Tako se omogućava takozvani multiplot, to znači da se može konstruisati i pratiti više priča paralelno. Glavni likovi ostaju blago u centralizovani. Pošto pojedini likovi imaju poneku „tajnu“, ima dovoljno prostora za dramaturgiju, suze, smeh i iščekivanje.
Sapunica Sapunica prati niz potpuno nezavisnih sudbina istom pažnjom na neodređeno vreme. Zbog neograničenosti trajanja glumačka postava se neprestano menja. Sapunica traje od jedne radnje do sledeće. Radnja se često ponavlja kroz nove likove u intervalima od dve godine. Jedino što može zaustaviti sapunicu je pad gledanosti. U takvim slučajevima se često, zarad uštede troškova, radnja prekida i ako priča nije zaokružena (npr. -{Models Inc.}-, -{The Colbys}-, -{Central Park West}-, -{Paper Dolls'}-, itd).
Karakteristike telenovele Za telenovele je takozvani „melos u drami“ jako karakterističan. Pored izgovorenog, adekvatna mimika i gestikulacija, potkrepljuje dramatične situacije. Duboke emocije, koje mimika ne može izjasniti, se pojačavaju kroz prateću muziku (melos u drami).
Najindividualnije kod telenovela: Misli likova – najčešće ženskog glavnog lika – se u seriji mogu čuti putem glasa u pozadini. To treba da pojača žanrovsku povezanost sa pisanim romanima.
Tematike u telenovelama Telenovele se rado služe motivima iz bajki. Jedan od najomiljeniji motiva je Snežana (zla maćeha ili svekrva zagorčava život dragoj devojci) ili varijacije Pepeljuge (siromašna devojka u potrazi za srećom kraj nekog dobrostojećeg muškarca). Podjednako se proizvode telenovele sa savremenim sadržajem, koji iz kritične perspektive prikazuje moderno društvo i položaj karijeristkinje u istom. Rado korišćen motiv je poigravanje razlikama između bogatih i siromašnih. Rasni konflikti se na primer obrađuju u telenoveli Ciganke, gde su Cigani glavni likovi. Brazilska telenovela Zabranjena ljubav se bavi ljubavlju između muslimanke Žade i hrišćanina Lukasa. Zloupotreba droge i kloniranje su takođe deo radnje. Sujeverje i okultizam su glavni delovi radnje serije -{La Chacala}-. U telenoveli Porodične spletke, junakinje boluju od srčane bolesti i leukemije. Dok su glavni likovi u Zagrli me čvrsto i Esmeralda slepe, u seriji -{Cristal}- obrađuje se tematika raka dojke. Jedna potpuno neatraktivna, ružna devojka u telenoveli Ružna Beti izbacuje lepše konkurentkinje znanjem i umećem iz igre. -{Los hijos de nadie}- (Ničija deca) proučava težak život dece sa ulice. Serija -{Nada personal}- (Ništa lično) tematizuje jako visok stepen kriminala u Meksiku. Ponekad glavni glumac tumači i ulogu blizanaca, a obično je radnja takva da je jedan dobar, a drugi loš. Takav je slučaj u telenovelama Izdaja, Zlobnica i Kasandra. Zavodnici kao glavne likove ima muškarce iz jedne porodice, sa različitim pogledima na život i različitim ciljevima. Poslednju epizodu te serije je na televiziji -{Canal 13}- u Čileu pratilo 60% gledaoca. Argentinska telenovela Buntovnici sa tinejdžerima junacima je takođe postigla ogroman uspeh i mnogo zemalja je otkupilo pravo da snimi lokalnu verziju. Isto se dogodilo sa -{Graduados}-, produkcijske kuće Telefe.
Dok većina latinoameričkih produkcija i dalje forsira stereotipne tematike (Televisa), brazilske produkcije se znatno razlikuju. Oni su uneli inovacije i često se bave škakljivim temama. Na kanalu Rede Globo se utemeljio sledeći obrazac: 18:00 sati – priče iz vremena kolonijalizma, ropstva, vreme imigracije... (po običaju malo romantizovano). 19:00 sati – savremene priče, ponekad sa humorističkom notom, urote, osveta i intrige. 21:00 sat – glavna telenovela (-{Novela das nove}- – Novela u devet), od koje se očekuje najbolja gledanost. Spektar tematika je širok i menja se od serije do serije. Sociološki kritične teme kao abortus, hendikepiranost, korupcija, zloupotreba droge, kriminal, prostitucija, diskriminacije zbog polnog opredeljenja, boje kože ili porekla.
Telenovele se obično završavaju srećnim krajem.
Produkcija telenovela
Pristupanja snimanju, tehnike Produkciji telenovela se pristupa na dva moguća načina: Prvi je uveo Meksikanac Valentin Pimštajn. On radi sa „otvorenim scenarijem“. Prvobitno se snimi u proseku 30–50 epizoda, pa se tokom emitovanja sprovode ankete među gledaocima. Tako autori mogu da utiču na želje gledaoca, da uvedu nove likove ili prizovu nove zaplete. Druga metoda je takođe ideja jednog Meksikanca – Ernesta Alonsa. Telenovela se snimi u celini. Pri dobroj reakciji publike mogu se naknadno dosnimiti epizode, koje se ubace u sredinu serije. Telenovela Salome je sa planiranih 150 produžena na 180 epizoda. Serija sa lošom prihvaćenošću kod publike mogu se skratiti kako ne bi blokirale atraktivne termine.
Latinoameričke telenovele su često visokobudžetne, pa se izdvaja velika svota novca za scenografiju, kostime, šminku i stajling glumaca. Takođe se često snima na spoljašnjim lokacijama i pridaje pažnja na kadrove sa prirodnim lepotama. Glavne uloge se poveravaju poznatim i uglednim glumcima, ne početnicima, ali se to postepeno menja. Fernando Kolunga, Viktorija Rufo, Sesar Evora, Elena Roho, Talija, Gabrijela Spanik i Luselija Santos su samo neki od njih. Dodatni razlog za takvo postupanje je da se investicije brzo povrate (jer telenovele imaju kraj). Kod sapunica bi ovakva produkcija dalekoročno bila neprofitabilna (zbog neograničenog trajanja i stalnih investicija).
Telenovele moraju držati korak sa paralelnim, svakodnevnim emitovanjem. To zahteva drugačije metode nego kod običnih serija. Kuće sa izuzetno visokom produkcijom koriste suflere. Glumci i glumice imaju bubicu u uhu, preko koje im sufleri došaptavaju tekst, mimiku i gestikulaciju. Akteri su tako pošteđeni uvežbavanja teksta i čestog ponavljanja neuspelih scena. U drugom uhu se nalazi mikrofon. To sprečava dugotrajne naknadne sinhronizacije, u slučaju problema sa tonskim zapisom. U proseku se kod latinoameričkih telenovela na dan mora snimiti 43–50 minuta gotovog materijala za televizijsko emitovanje. Kod sapunica, koje se proizvode u SAD i zapadnoj Evropi, apsolutni je maksimum 25 minuta na dan. Epizoda dramske serije od 40–60 minuta, koja se emituje jednom nedeljno, snima oko pet dana (10–12 minuta gotovog materijala na dan).
U većini slučajeva je tim autora zadužen za scenario. Obično jedan autor zamisli osnovnu liniju radnje, dok ostali pisci raznorazne spletke dodaju iz epizode u epizodu. Manje produkcije koriste konvencionalne metode i naruče scenario kod samo jednog autora. U pisanju nekih scenarija za telenovele su učestvovali i čuveni brazilski pisci (Žorž Amado), koji su pomogli da se njihova književna ostvarenja prenesu na TV ekran.
Mnoštvo reditelja učestvuje u snimanju telenovela. Tako se paralelno snima na različitim setovima, što vodi do znatne uštede vremena.
Danas se telenovele često snimaju na prenosivom hard disku, umesto na video traci, jer ide u prilog brzom tempu rada i nema čekanja zbog naknadnog digitalizovanja i dorađivanja u studiju. U istom koraku se za dobijanje romantizovane slike, koju poneke produkcije preferiraju, preko snimljenog materijala stavlja -{Avid-Plug-in}-.
Televisa (Meksiko), koja je pored Rede Globo-a (Brazil) vodeća u ovom biznisu, godišnje proizvede između 7 i 9 telenovela. 80% njihovih telenovela se izvozi.
Važne produkcijske kuće Meksiko: Televisa i -{TV Azteca}- Brazil: Rede Globo, -{Rede Record}- i -{SBT}- Venecuela: -{RCTV}- i -{Venevisión}- Kolumbija: -{RTI Producciones}-, -{RCN}- i -{Caracol}-