Амелија Мери Ерхарт () је била америчка пилоткиња, прва жена која је авионом прелетела Атлантски океан.
Рођена је и одрасла у Ачисону, Канзас, а касније у Дес Мојну, Ајова. Ерхарт је у младости развила авантуристички дух. Постепено је стицала искуство у летењу, од својих двадесетих година. Током 1928, Ерхарт је постала прва путница која је прешла Атлантик авионом (у пратњи пилота Вилмера Штулца), због чега је стекла статус славне личности. Године 1932, као пилог Локид Вега, Ерхарт је извршила непрекидни соло трансатлантски лет, поставши прва жена која је остварила такав подвиг. За ово достигнуће добила је одликовање United States Distinguished Flying Cross. Године 1935. Ерхарт је постала гостујући предавач факултета на Универзитету Пурдуе као саветник за аеронаутичко инжењерство и саветник за каријеру студентима. Такође је била члан Националне женске партије и рана присталица Амандмана о једнаким правима..... Позната као једна од најинспиративнијих америчких личности у авијацији са краја 1920-их и током 1930-их. Њена заоставштина се често упоређује са раном аеронаутичком каријером пионирског авијатичара Чарлса Линдберга, као и са личностима попут прве даме Елеонор Рузвелт, због њиховог блиског пријатељског односа и трајног утицаја на женско питање у том периоду историје.
Током покушаја да постане прва жена која је завршила обилазак планете 1937. са авионом Локид Електра, она и навигатор Фред Нунан нестали су изнад централног Тихог океана у близини острва Хауланд. Последњи пут су виђени у Лаеу, Нова Гвинеја, 2. јула 1937. године, на последњој станици пре острва Хауланд и једне од последњих деоница лета. Уопштено се претпоставља да су она и Нунан умрле негде у Пацифику током обиласка, само три недеље пре њеног четрдесетог рођендана. Скоро годину и шест месеци након што су она и Нунан нестали, Ерхартова је званично проглашена мртвим. Истраге и значајан интерес јавности за њихов нестанак и даље се настављају више од 80 година касније.
Деценијама након њене претпостављене смрти, Ерхартова је уврштена у Националну кућу славних ваздухопловства 1968. и Националну кућу славних жена 1973. године. Данас постоји неколико комеморативних споменика постављених или названих у њену част широм Сједињених Америчких Држава, укључујући урбани парк, аеродром, резиденцијалну салу, музеј, истраживачку фондацију, мост, теретни брод, брану, четири школе, хотел, играоницу, библиотеку, више путева и друго. По њој је такође именована мала планета, планетарна корону и новооткривени Месечев кратер. Рангирана је на деветом месту на листи Flying 51 хероја авијације.. September 2013.
Биографија
Детињство мини|Амелија Ерхарт као дете Ерхарт је била ћерка Самјуела "Едвина" Стантона Ерхарта (1867–1930) и Амелије "Ами" (Отис; 1869–1962).. (archived).. Рођена је у Ачисону, у држави Кансас, у дому њеног деде по мајци Алфреда Гидеона Отиса (1827–1912), који је био бивши савезни судија, председник Ачисон штедионице и истакнута личност у свом месту. Она је била друго дете у браку, након што је прво дете мртворођено, у августу 1896. године. Делом је била немачког порекла. Алфред Отис у почетку није фаворизовао брак и није био задовољан Едвиновим напретком у адвокатури.
Према породичним обичајима, Ерхарт је име добила по две баке, Амелији Џозефини Харес и Мери Велс Патон. Амелија је од малих ногу била лидер, док је њена сестра Грејс Муријел Ерхарт (1899–1998), две године млађа, деловала као послушна следбеница... Амелији је надимак „Мели“ (понекад и „Мили“), а Грејс су звали „Пиџ“; обе девојчице су наставиле да одговарају на своје надимке из детињства и у старијим годинама. Њихово васпитање било је неконвенционално, јер Ејми Ерхарт није веровала у одгајање деце да буду „лепе девојчице“. Али њихова бака по мајци није одобравала „блузе“ које су носили, и иако се Ерхартовој свидела слобода кретања, била је осетљива на чињеницу да девојке из суседства носе хаљине.
Рани утицаји Као дете, Ерхарт је проводила дуге сате играјући се са сестром Пиџ, пењала се по дрвећу, ловила пацове пушком... Иако је љубав према природи и игрицама била уобичајена за многе младе, неки биографи су Ерхарт окарактерисали као личност налик дечаку. Девојке су држале „црве, мољце, коњице и жабу крастачу“ у све већој колекцији сакупљеној у њиховим изласцима. Током 1904. уз помоћ свог ујака, Ерхарт је поплочала рампу домаће израде, направљену по узору на тобоган који је видела на путовању у Сент Луис. Њен први документован први лет завршио се драматично. Изашла је из разбијене дрвене кутије која је служила као санке са натученом усном, поцепаном хаљином и „осећајем усхићења“. Она је узвикнула: Ох, Пиџ, то је као летење!
Иако је до тог тренутка било неких грешака у каријери Едвина Ерхарта, 1907. године његов посао службеника за потраживања за Железницу Рок Ајленд довео је до преласка у Де Мојн, Ајова. Следеће године, са 10 година,.. Ерхартова је први пут видела авион на сајму државе Ајова у Де Мојну. Њен отац је покушао да заинтересује ћерке за летење. Један поглед на климави фливер био је довољан за Ерхарт. Касније је описала двокрилац као „ствар од зарђале жице и дрвета, нимало занимљиву“.
Образовање Сестре Амелија и Мјуријел (које су од тинејџерских година носиле средње име) остале су код бабе и деде у Ачисону, док су се њихови родитељи преселили у нову, мању четврт у Де Мојну. Током овог периода, девојчице су биле школоване код куће од стране своје мајке и гувернанте. Амелија је касније испричала да је „изузетно волела да чита“ и да је провела безброј сати у великој породичној библиотеци. Године 1909, када се породица коначно поново окупила у Де Мојну, деца Ерхарт су по први пут уписана у јавну школу и Амелија је тада имала 12 година и кренула је у седми разред.
Породично богатство Док су се финансије породице наизглед побољшале куповином нове куће, чак су и запослили двоје слугу, убрзо је постало очигледно да је Едвин алкохоличар. Пет година касније, 1914, био је приморан да се повуче и иако је покушао да се излечи, никада није враћен на посао на Железници Рок Ајленд. Отприлике у то време, Ерхартова бака Амелија Отис је изненада умрла, остављајући значајно наследство и део вредности наследства је стављен у фонд, због страха да ће Едвинов алкохолизам исцрпити финансијска средства. Кућа Отис је била на аукцији заједно са свим садржајем; Ерхарт је била сломљена срца и касније је то описала као крај свог детињства.
Године 1915, након дуге потраге за послом, Ерхартов отац је добио посао као чиновник на Великој северној железници у Сент Полу у Минесоти, где је Ерхарт као млађи уписао Централну средњу школу. Едвин је поднео захтев за премештај у Спрингфилд, Мисури, 1915. године, али је тадашњи службеник за потраживања преиспитао своју пензију и захтевао да му се врати посао, остављајући старијег Ерхарта без посла. Суочена са још једним катастрофалним потезом, Ејми Ерхарт је одвела своју децу у Чикаго, где су живела са пријатељима. Ерхартова је поставила необичан услов у избору наставка школовања; претражила је оближње средње школе у Чикагу да пронађе најбољи научни програм. Одбила је средњу школу најближу њеном дому када се пожалила да је хемијска лабораторија неадекватна. На крају је уписала средњу школу у Хајд парку, али је провела јадан семестар где је натпис у школском годишњаку приказао суштину њене несреће, „А. Е. – девојка у браон која хода сама“.
Ерхарт је завршила средњу школу у Хајд парку у Чикагу 1916. Током тешког детињства, наставила је да тежи будућој каријери; држала је албум исечака из новина о успешним женама у претежно мушким областима, укључујући филмску режију и продукцију, право, оглашавање, менаџмент и машинство. Започела је млађи колеџ у школи Огонц у Рајдалу, Пенсилванија, али није дипломирала.
Током божићних празника 1917, Ерхарт је посетила своју сестру у Торонту. Први светски рат је беснео и Ерхарт је видела како се враћају рањени војници. Након школовања за медицинску сестру помоћника у Црвеном крсту, почела је да ради у Одреду добровољне помоћи у Војној болници Шпадина. Њене дужности су биле припремање хране у кухињи за пацијенте на посебној дијети и дељење прописаних лекова у болничкој амбуланти... Radcliffe Institute for Advanced Study.. Тамо је Ерхарт чула приче војних пилота и развила интересовање за летење.. Electronic Theses and Dissertations. 262...
Пандемија шпанског грипа 1918 Када је пандемија шпанског грипа из 1918. стигла у Торонто, Ерхарт је била ангажован на тешким дужностима сестара које су укључивале ноћне смене у војној болници Спадина. И сама је постала пацијент, имала је упалу плућа и упалу синису. Била је хоспитализована због упале плућа почетком новембра 1918, а отпуштена је у децембру 1918, отприлике два месеца након што је болест почела. Њени симптоми повезани са синусима били су бол и притисак око једног ока и обилна дренажа слузи кроз ноздрве и грло. Док је боравила у болници током пре-антибиотске ере, имала је болне мање операције за испирање захваћеног максиларног синуса, али ове процедуре нису биле успешне и Ерхартова је наставила да има све горе главобоље. Опоравак је трајао скоро годину дана, које је провела у кући своје сестре у Нортхемптону у Масачусетсу. Ерхарт је проводила време читајући поезију, учећи да свира бенџо и студирајући механику. Хронични синуситис је значајно утицао на њено летење и активности у каснијој животној доби, а понекад је чак и на аеродрому била приморана да носи завој на образу да покрије малу дренажну цев.
Рана искуства летења Отприлике у то време, Ерхарт је са младом пријатељицом посетили сајам ваздуха који је одржан у вези са Канадском националном изложбом у Торонту, где је била веома инспирисана и узбуђена садржајем изложбе. Један од врхунаца дана била је тачка коју је приредио ас из Првог светског рата. Пилот је приметио Ерхарт и њену пријатељицу, које су посматрале са изоловане чистине, и усмерио се на њих. „Сигурна сам да је рекао себи: 'Гледај како ћу да их натерам да беже'", изјавила је. Ерхарт је стајала на свом месту док се летелица приближавала. „Тада то нисам разумела“, рекла је, „али верујем да ми је тај мали црвени авион рекао нешто док је пролетео.
До 1919. године, Ерхарт се спремала да почне школовање на Смит колеџу, где је њена сестра била студент. Међутим, предомислила се и уписала је студије медицине на Универзитету Колумбија. Дала је отказ годину дана касније да би била са својим родитељима, који су се поново окупили у Калифорнији.
Двадесет и осмог децембра 1920. Ерхарт и њен отац присуствовали су „састанку из ваздуха“ на Дагерти Филду у Лонг Бичу у Калифорнији Замолила је свог оца Едвина да пита о путничким летовима и часовима летења. Букирала је путнички лет следећег дана у Емори Роџер'с Филд, на углу Вилшир Булевара и Ферфакс авеније. Цена лета од 10 минута са Френком Хоксом је била 10 долара (који је касније стекао славу). Хокс у је провозао и то јој је заувек променило живот. „До тренутка када сам прешала две или три стотине стопа [60–90 м] од земље“, рекла је, „знала сам да морам да летим.“
Следећег месеца Ерхарт је ангажовала Нету Снук за инструктора летења. Првобитни уговор је био за 12 сати наставе, за 500 долара. Радећи на разним пословима, укључујући послове фотографа, возача камиона и стенографа у локалној телефонској компанији, успела је да уштеди 1.000 долара за часове летења. Ерхартова је своју прву лекцију имала 3. јануара 1921. у Кинер Филду на западној страни Булевара Лонг Бич и Твиди Роуда, сада у граду Саут Гејт. Снук је за обуку користио Кертис ЈН-4 „Канук“, који је раније рестаурирао. Да би стигла до аеродрома, Ерхартова је морала да иде аутобусом до краја линије, а затим да пешачи шест километара. Њена мајка је такође обезбедила део улога од 1.000 долара, иако није давала подршку...
мини|Нета Снук и Амалија Ерхарт испред авиона Кинер 1921.