Мигел Анхел Астуријас (; Гватемала, 10. октобар 1899 — Мадрид, 9. јун 1974) био је гватемалски књижевник и добитник Нобелове награде за књижевност 1967. године.
Романописац и приповедач магичног реализма, био је под утицајем надреализма. Међутим, убрзо показује велико интересовање за индијанску митологију, сопствену домовину, живот сељака под колонијалним јармом, што се може видети још у самим насловима његових дела.
Биографија Рођен је у доба диктатуре Естраде Кабрере (), у чије време у Гватемалу долази -{United Fruit Company}-. Био је сведок прогона, чак и у сопственој породици, што је оставило дубок и неизбрисив траг који се огледа од самог почетка његове књижевне каријере у аверзији према апсолутној моћи.
Преселио се у Париз 1923. године. Студирао је на Сорбони, у Паризу, старе религије америчког континента. Под утицајем тих студија, као и сопствених истраживања Попол Вухa (), свете књига Маја Киче, 1930. године написао је Гватемалске легенде (), дело које реконструише живот и културу Маја.
У току свог првог боравка у Паризу, почиње да пише роман Господин председник () на основу једне кратке приче под насловом „Политички просјаци“ () коју никад није објавио и која је била директна алузија на то доба диктатуре.
Када се вратио у Гватемалу, друга диктатура, диктатура Хорхеа Убика () утиче на Астуријасово књижевно дело које је једно време искључиво лирске природе. Из тог периода су „Емуло Липолидон“ ; 1935), „Сонети“ (; 1937), и други.
Одлази у Мексико, где коначно 1946. године објављује роман „Господин председник“, оштар напад на све врсте америчких „каудиљизама“.
Одлази у Буенос Ајрес где започиње дипломатску каријеру. Године 1951. објављује Јак ветар (), први роман у „Трилогији банана“ (), романима у којима обрађује беспоштедну експлоатацију Индијанаца и гватемалских природних богатстава компаније Јунајтид Фрутс. Следеће године објављује роман Људи од кукуруза () (1952). Други део трилогије, Зелени папа, објављен је 1954. године. Године 1960. објављује и трећи део ове трилогије, „Очи покојника“ ().
Доласком на власт пуковника Хакоба Арбенза долази до политичке промене у Гватемали. Пуковник национализује земљу која је припадала северноамеричкој компанији Јунајтид Фрутс. Међутим, Арбенс ће убрзо бити збачен с власти о чему ће Астуријас писати у „Викенду у Гватемали“ (; 1956).
Следе године изгнанства од којих неке проводи у Буенос Ајресу радећи као новинар. После рехабилитације 1960. године, радио је у различитим земљама као амбасадор, у Француској између 1966 и 1970. године.
Дела
Вреди напоменути нека од најважнијих дела Мигела Анхела Астуријаса: Гватемалске легенде (, 1930) Господин председник (, 1946) Људи од кукуруза (, 1949) Јак ветар (, 1950) Зелени папа (, 1954) Викенд у Гватемали (, 1956) Очи покојника (, 1960) Нечија мулаткиња , 1963) Приче и легенде (, 1965) Огледало Лиде Сал (, 1967) Америка, бајка над бајкама (, 1972)
Референце
Спољашње везе
Мигел Анхел Астуријас: Биографија и дело Мигел Анхел Астуријас у Нобеловом музеју
Категорија:Рођени 1899. Категорија:Умрли 1974. Категорија:Гватемалски књижевници Категорија:Нобеловци за књижевност Категорија:Гватемалски нобеловци Категорија:Председници жирија Филмског фестивала у Кану