Напади на гарнизоне били су, уз нападе на комуникације, саставни део партизанске стратегије и тактике каква је развијена на територији окупиране Југославије током Другог светског рата. Ти напади имали су вишеструки значај: Омогућавали су образовање и проширивање слободне територије Били су начин снабдевања трупа и народа на слободној територији Представљали су важан део напора за војно, политичко и морално слабљење непријатеља.
Независна Држава Хрватска формирана је уз помоћ окупационих трупа, Из тог разлога, као и због иделошке блискости, усташки режим је до краја рата био веран савезник Осовине. Усташке јединице бориле су се фанатично на страни Осовине до самог краја, чак и неко време после капитулације Немачке.
Међутим, као вештачка творевина без довољног упоришта у народу, НДХ за све време рата није успела да оствари ефективну контролу над својом територијом. Војни и управни систем НДХ веома је уздрман устанком партизана и четника током лета и јесени 1941. Касније током рата, нарочито од друге половине 1942. године, НОВЈ је својим партизанским ратом успела да принуди НДХ на стратегијску дефанзиву на својој територији. НДХ није била у стању да пружи било какву помоћ својим осовинским савезницима. Напротив, како је рат одмицао, њени савезници и покровитељи, а нарочито нацистичка Немачка, морали су да јој пружају све већу војну помоћ на њеној властитој територији. Почев од августа 1943. практично све снаге немачке Друге оклопне армије биле су концентрисане у НДХ и ангажоване на одбрани њене територије, комуникација и производних ресурса.
Користећи у пуној мери војничку, политичку и моралну слабост НДХ, партизани су управо на њеној територији и против њених снага развили и усавршили овај облик офанзивног деловања.
Напад на гарнизоне у тактичком и оперативном погледу састојао се из две компоненте: од изолације и ликвидације.
Изолацијом непријатељског гарнизона прекидале су се његове комуникације са суседним формацијама и постављала су се обезбеђења у циљу спречавања њихове интервенције током самог напада. Будући да је напад на гарнизон у правилу изазивао интервенцију суседних формација, то је представљало мотив за постављање обезбеђења и заседа на погодним положајима и прилику за наношење нападнутој страни додатних губитака. Борба са колонама које интервенишу ради помоћи нападнутом гарнизону често је у ствари била главно тежиште самог напада, а на обезбеђењу су најчешће ангажоване јаче снаге него на извођењу самог напада.
За ликвидацију одбране гарнизона НОВЈ је ретко располагала довољним снагама и ратном техником према уобичајеним нормативима у војној науци. Стога је посебна пажња посвећивана могућности постизања изненађења и могућности убацивању делова својих трупа унутар непријатељских линија одбране. Недостатак тешке технике надокнађиван је формирањем бомбашких група.
Напади на гарнизоне НДХ постали су почев од 1943. године готово свакодневна појава. Отуда су готово сва насељена места била утврђена за одбрану: опасана бодљикавом жицом, рововима и бункерима и са организованим системом ватре за спречавање приласка нападача. Сва важнија места била су ојачана немачким трупама. Ипак, то није спречило доследно неповољан развој рата по Независну Државу Хрватску.
У табели су хронолошки приказане значајније операције устаника и касније НОВЈ (као и четника у неколико наврата) против појединих гарнизона НДХ.
Списак напада на гарнизоне НДХ