десно|безоквира Преторијанска гарда или преторијанци () су представљали одред телесне гарде царева Римског царства. Преторијанци су били наследници гардиста који су у ратно време штитили римске војсковође у време Римске републике почев од чланова породице Сципиона од око 275. п. н. е. Преторијанску гарду је основао први римски цар Август 27. п. н. е., а распустио ју је Константин Велики 312. године.

Историја

Назив преторијанци потиче од латинске речи praetorium којом је означаван шатор римских војсковођа, нарочито претора који су магистрати са империјумом били овлашћени да командују војском. Од 3. века п. н. е. римске војсковође су имали право да у ратно време међу војницима изаберу себи гардисте који би потом чували њихов шатор и личност. Овакав одред се називао преторијанска кохорта (cohors praetoria) и састојао се и од пешака и од коњице. Кохорта је пратила истакнуте римске државнике и војсковође попут Цезара, Марка Антонија и Октавијана (будућег цара Августа). Већ је Цезар 61. п. н. е. основао елитну Легију X Коњаничку (Legio X Equestris) коју је успешно користио током ратова са Галима и у току грађанског рата против Помпеја. Након победе над Антонијем, Октавијан је увидео да се стајаћи елитни одред може употребити не само у ратно, већ и у мирнодопско време у политичке сврхе.

Почеци

Август је 27. п. н. е. формирао Преторијанску гарду од пробраних војника изабраних из пограничних легија. Први римски цар је легије разместио на границе царства и задржао је контролу над царским провинцијама тј. провинцијама у којима је била размештена војска. На тај начин централне области царства су добрим делом демилитаризоване, а у Италији јужно од речице Рубикон, древном средишту царства, преторијанци су представљали једину оружану формацију. Август је желео да задржи привид старог републиканског уређења тако да је регрутовао свега девет кохорти које су се састојале од по 500 људи. Од девет кохорти, у самом Риму су истовремено на дужности боравиле свега три. Сем кохорти, устројено је и неколико коњаничких јединица турми (turma) које су бројале по 30 војника. Три преторијанске кохорте су у Августово време чувале царску палату и патролирале у близини важних јавних здања. Остале јединице су биле послате у околне италске градове и самим тим одвојене кохорте нису представљале опасност по безбедност владара. Организација и команда су затим унапређене 2. п. н. е. именовањем двојице заповедника гарде који су носили титулу преторијанског префекта. У Августовом систему, цар тј монарх је формално био принцепс, први међу једнакима и због тога су неке од кључних позиција у новом поретку поверене не сенаторима, који су по пореклу, утицају и богатству могли претендовати на царски положај, већ особама из коњаничког сталежа. Такав је био случај и са преторијанским префектима.

Августова смрт 19. августа 14. године је представљала прву и једину прилику у којој је гарда остала по страни од смене на престолу. Од тада па надаље, гарда је неретко деловала у складу са сопственим интересима. Августов посинак Тиберије је 15. године поставио за јединог префекта преторијанаца амбициозног Луција Елија Сејана. Тиберије је имао бројне сукобе са јогунастим сенатом и осудио је неколико сенатора за увреду царског величанства. Самим тим, било му је потребно ослањање на голу силу тако да је 17. или 18. године повећао број преторијанаца са 500 на 1000 по кохорти. Гарда, која је сада бројала 9000 људи, је доведена 23. године у Рим и смештена у нарочито изграђен Преторијански логор (Castra Praetoria). Тиберије се најпосле повукао на острво Капри одакле је управљао Царством преко Сејана. По историчару Тациту Сејан је убрзо постао прави владар царства и спровео је праву страховладу. Најзад, Тиберије је 31. године уклонио Сејана уз помоћ Макрона, префекта вигила, одреда градске милиције и ватрогасаца. Гарда је прихватила да жртвује свог заповедника зарад царевог дара у новцу (donativum), а Макрон је затим наследио Сејана на положају преторијанског префекта. По гласинама сачуваним код римског биографа Светонија, Макрон је 37. удавио јастуком старог Тиберија како би омогућио долазак на престо свом штићенику Калигули.

Улога у политичким превратима

Трајно премештање гарде у Рим имало је за последицу да су сада преторијанци постали важан фактор у смењивању и постављању царева. Већ 41. године, један од официра гарде Касије Хереја је имао водећу улогу у атентату на цара Калигулу. Завера која је исплетена том приликом укључивала је и један број сенатора, али су гардисти били ти који су извели уклањање цара, његове супруге и ћерке. По сачуваној традицији, преторијанци су тада извикали за цара Калигулиног стрица Клаудија који се, преплашен догађајима, крио иза завеса у царској палати. Показало се да је утицај гарде био толико снажан да је сенат спремно прихватио Клаудија као новог цара.

мини|лево|Калигула, римска мермерна биста из 1. века која се данас чува у Гети Вила Музеју у Малибуу, у Калифорнији. Калигула је био први римски цар који је убијен у завери коју су предводили преторијанци.

Следећи период у току кога је гарда играла важну улогу био је Неронов пад 68. године и догађаји током тзв. Године четири цара. Када је сенат 68. године прогласио Нерона за јавног непријатеља преторијанци су потплаћени захваљујући посредовању једног од њихових префеката Нимфидија Сабина. Нерон је напуштен од преторијанаца који су сада прихватили Галбу за цара надајући се новим даровима. Међутим, убрзо се показало да Галба нема намере да исплати новац који су унапред обећале његове присталице. Подршку преторијанаца је задобио дарежљивији кандидат, Отон, кога су преторијанци прогласили за новог цара док је стари и шкрти Галба брутално искасапљен са својим најближим следбеницима. У својим Историјама историчар Тацит је записао како је сада постало јасно да војска има главну улогу у постављању царева тако да су уместо престоничких преторијанаца сада пограничне легије почеле да диктирају Риму свој избор кандидата. Кандидат рајнских легија Вителије је најпосле поразио Отона недалеко од Кремоне у пролеће 69. године. Преторијанци су се храбро борили на Отоновој страни али када је постало јасно да је битка изгубљена Отон је извршио самоубиство. Вителије је распустио дотадашњу гарду, а затим је проширио на укупно 16 кохорти и попунио их војницима из њему лојалних јединица. Најзад, политичка криза је окончана 21. децембра 69. када је фаворит источних и балканских легија Веспазијан прихваћен за цара након што су његови војници потукли и убили Вителија.

Веспазијан је поново свео бројност гарде на 9 кохорти, а поверљиви положај преторијанског префекта је 72. године поверио рођеном сину Титу. Титов брат Домицијан заокружио је касније преторијанску гарду на укупно десет кохорти. Ипак, мада је гарда била лојална неомиљеном цару током његове владе, Домицијан је септембра 96. страдао у завери у којој су се удружили и сенатори и војници гарде. Главнина гарде као и високи војни кругови су и даље остали верни успомени на Домицијана. Његов наследник, стари и бездетни сенатор Нерва није имао довољно ауторитета да обузда солдатеску. Преторијански префект Касперије Елијан је са својим људима октобра 97. опсео царску палату на римском брегу Палатину и узео цара за таоца. Нерва је морао да одобри кажњавање Домицијанових убица и чак да се јавним говором захвали преторијанцима на њиховој побуни која је помогла извршење правде. Читав инцидент је утицао на Нерву да ојача свој положај адопцијом искусног и омиљеног војсковође Трајана који га је без потреса наследио 98. године. Након тога, Трајан је погубио Касперија Елијана и отпочео са новом традицијом: повео је преторијанце са собом у Дачке ратове. Током 2. века преторијанци су често пратили цареве током њихових војних похода. Гарда је тиме узела учешћа у правим ратним задацима током Трајанових ратова против Дачана и Парћана, као и током Маркоманских ратова које је Марко Аурелије водио на горњем Дунаву. Ратови против Маркомана су по много чему представљали новину у погледу ратова које је царство дотада водило, између осталог и по томе што су двојица преторијанских префеката изгубили живот у директној борби са Вандалима.

Са убиством Комода, последњег у низу царева из династије Антонина, 193. године почиње дуги период политичке нестабилности. Цар је убијен у дворској завери, али су преторијанци били ти који су покушали да извуку корист и наметну се за одлучујући фактор у постављању царева. Комодов наследник Пертинакс морао је да стави на аукцију личну имовину свог претходника како би исплатио гардистима дар у новцу (donativum) који су изнудили. Најзад, пошто цар није успео да исплати другу половину обећане суме, 28. марта 193. године око 300 преторијанаца је провалило у палату. Присутни гардисти и дворани им нису пружили отпор и Пертинакс је убијен у току говора којим је покушао да их придобије. Након овог атентата, у преторијански логор су похрлила двојица нових претендената на престо градски префект Тит Флавије Сулпицијан и пребогати сенатор Дидије Јулијан. Преторијанци су буквално организовали аукцију и најпосле су престо продали Дидију Јулијану који им је заузврат обећао 25 000 сестерција (сребрњака) по човеку. Слично догађајима из 69. године и овога пута се показало да у постављању и свргавању царева пограничне легије имају задњу реч. Кандидат панонских легија Септимије Север је убрзо умарширао у Италију и 1. јуна 193., после владе од свега 66 дана, погубио Дидија Јулијана. Север је такође наредио преторијанцима да га у комплетном саставу и под оружјем сачекају на улазу у Рим, а затим их је опколио, разоружао и распустио. Након тога цар који је одлично познавао моћ војске је уврстио у преторијанску гарду себи лојалне војнике из балканских легија.

мини|300п| Новчић цара Дидија Јулијана, који је 28. марта 193. на јавној аукцији купио царски положај од преторијанаца по цени од 25 000 сребрњака по човеку.