Борислав В. Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992) био је српски књижевник, сценариста и академик. Један је од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке.Оснивачи демократске странке („Политика“, 23. март 2008)
Пекић је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века. Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву.
Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности.
Живот и рад Младост и романи Бориславов отац Војислав Д. Пекић је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да је породица Пекић од Бориславовог рођења до 1941. живела у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата италијанске окупационе власти су породицу протерали из Цетиња за Србију. Пекићева породица се станила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. одселила се у Београд. По пресељењу у Београд 1945. Пекић је образовање наставио у Трећој мушкој гимназији где је матурирао 1948. Убрзо после тога је био ухапшен:
Као припадник СДОЈ-a је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима.
Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954—1958).
мини|десно|200п|Борислав и Љиљана Пекић са својом кћерком 1959. године Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935—1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра. Година 1959. је такође година када је Пекић написао свој први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести, који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године.
Годинама је Пекић радио на неколико романа, а када је први од њих, Време чуда (1965), штампан, привукао је пажњу великог броја читалаца, као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском од стране Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку као Time of Miracles (Време чуда). Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје.
Када је Пекић припремио антологију дечије поезије, која је обухватала дела са територијe читаве Југославије, Григор Витез га је критиковао јер, иако је српска књижевност за децу сматрана богатијом од хрватске, он уврстио мали број аутора из СР Хрватске.
У периоду између 1968. и 1969. Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман је Ходочашће Арсенија Његована (1970), у коме је, поред осталог, дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу, тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио Нинову награду као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом Houses of Belgrade (Београдске куће) се објавио 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски.
Исељење и даљи рад мини|200п|Борислав Пекић као затвореник, плакат за изложбу Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Најзад се 1975. појавило Успење и суноврат Икара Губелкијана, које је касније преведено на пољски 1980, мађарски 1982, чешки 1985. и француски 1992.
Године 1977. послао је рукопис сотије Како упокојити вампира на књижевни конкурс Удружених издавача Југославије, који су препознали у њему најбоље пристигло дело и тако је књига штампана. Касније је преведена на чешки 1980, пољски 1985, италијански 1992, а енглески превод се појавио 2005. Базиран делимично на Пекићевом сопственом искуству у затвору и истрази, роман показује методе, логику и психологију модерног тоталитарног режима.
Одбрана и последњи дани (1977), сага-фантазмагорија преведена је на пољски и мађарски 1982, на чешки 1983, француски 1989. и шведски 2003. Ова три романа базично се баве разним врстама и на разним нивоима колаборације у Југославији за време Другог светског рата.
После више од две деценије припрема, студија и проучавања први том Пекићеве седмотомовне фантазмагорије Златно руно се 1978. године појавио пред читаоцима. Следе затим и осталих шест томова током 1978—1986. године. Тим делом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову сагу Пекић је 1987. добио Његошеву награду, означујући га као једног од врховних савремених прозних писца у Југославији. Према мишљењу жирија Телевизије Србије, тај роман је ушао у избор десет најбољих романа, написаних на српском језику у периоду од 1982. до 1992. године. Златно руно је упоређивано од стране иностраних критичара са Џејмс Џојсовим Уликсом, по структури нарације класичног мита, са Мановим Буденброковима, по дугачкој породичној историји и еволуцији предратног друштва, као и са Контрапунктом живота Олдуса Хакслија, по унутрашњој тензији која пролази кроз лавиринт конфликтних перспектива. Но ипак је Златно руно слављено као јединствено. Једна од очигледних одлика је и огроман обим и тематска комплексност. Златно руно описује лутање генерација Његована и кроз њих истражује историју Балкана. Први, други и трећи том издат је на француском 2002, 2003. и 2004. године.
Осамдесетих је Пекић написао нешто сасвим ново. Сакупљао је материјал за писање књиге о изгубљеном острву Атлантиди, са намером да да једно ново објашњење за корене, развој и пропаст наше цивилизације. И поред класичних извора који су инспирисали његов антрополошки интерес, Пекић је одлучио да оцрта своју нову визију будућности и тиме избегне рестрикције „историјског модела“ са којим је он несумњиво морао да се суочи у старим митовима. Из тога су произишле три књиге: жанр-роман Беснило (1983), антрополошки роман 1999 (1984) и епос Атлантида (1988). Ове књиге су доживеле велики број издања у Србији, а Беснило је био бестселер. Беснило је преведено на шпански 1988. и мађарски 1994, а Атлантида на чешки 1989. За Атлантиду је Пекић добио „Горанови награду“ 1988. Овај роман је 1983. изабран за најчитанију књигу домаћег аутора те године и добио је награду Београдски победници.
Пекићева Одабрана дела у 12 томова штампана су крајем 1984. а за њих је добио Награду Удружења књижевника Србије.
Године које су појели скакавци, у три тома, издате су између 1987. и 1990. Два одломка прве књиге су преведена на енглески и публикована у књижевним часописима Велике Британије. Ово је Пекићева аутобиографско-мемоарска проза са оценом и објашњењем послератних дана, животом и прогањањем буржоазије под комунистичким режимом. Ове књиге нису само аутобиографске у класичном смислу речи, пошто се Пекић бави и општим стањем Југославије после Другог светског рата, као и другим земљама и њиховим пеналним системима. Он слика затворски живот као јединствену цивилизацију, а цивилизацију „слободе“ као специјалан вид затвора. Ова трилогија је изабрана као најбоља мемоарска проза и за њу је Пекић добио Награду Милош Црњански 1989.
Готске приче Нови Јерусалим штампане су 1989, за које је Пекић је добио Награду Мајска руковања у Црној Гори 1990. за своја литерарна и културна достигнућа. Две приче из ове збирке су публиковане на француском, енглеском и украјинском у разним антологијама. Прича Човек који је јео смрт из ове књиге била је посебно преведена у Француској 2005. као сепаратно издање. На таласима радио-станице Франце културе је 21. септембра 2005. ово Пекићево дело представљено као књига дана, односно као најбоља књига страног писца те године.
Филм, позориште и радио мини|десно|200п|Борислав Пекић са Михизом 1982. године. Михиз и Борислав Пекић су били блиски пријатељи и водили су кореспонденцију. Пекић се седамдесетих издвојио као један од најбољих савремених драмских писаца Србије. Редовно је писао радио-драме за Westdeutscher Rundfunk у Келну, као и за Süddeutscher Rundfunk у Штутгарту. Од 27 драма које су изведене и/или штампане у Србији, 17 су имале своју премијеру у Немачкој. Многе су биле трансформисане у позоришне и/или ТВ драме и добијале су бројне награде. Шеснаест њих је штампано у његовим Одабраним делима 1984. Његова драма Генерали или Сродство по оружју (1969) се може наћи у свакој антологији српске савремене драме. Добила је Награду Стеријиног позорја за комедију године 1972, као и Награду Кнегиња Милица позоришта у Крушевцу 1991. Пекићеви позоришни комади су били веома популарни и хваљени, а најпознатији од њих Цинцари или Корешподенција (1979), која је базирана на четвртом тому Златног руна, играла се 280 пута у Атељеу 212 у Београду, у периоду од 23 године. Добио је прву награду Радио Загреба за драму 186. Степеник (1982), као и прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за Како забављати господина Мартина (1990).
Током своје каријере Пекић је радио на многим филмовима, написао је више од двадесет оригиналних сценарија и адаптирао неке од својих романа за филм. Филм Време чуда је био изабран да репрезентује Југославију на Канском фестивалу 1991, где је Горан Паскаљевић добио награду за режију, а касније филм је учествовао на фестивалима у Глазгову, Москви, Монтреалу и Врњачкој Бањи. Награда критичара додељена је у Сан Себастијану 1990. Ђавољи рај (1989) (That summer of white roses), рађен по саги-фантазмагорији Одбрана и последњи дани, добио је награду на филмском фестивалу у Токију 1989. и био је селектован исте године да репрезентује Југославију на фестивалу у Монпељеу (Француска), Пули (Хрватска), Сан Себастијану (Шпанија), Лос Анђелесу и Сан Франциску (САД).
Као хонорарни коментатор Југословенског одељења Светске секције Би-Би-Сија у Лондону (1986—1991) Пекић је читао своја „Писма из Лондона“ сваке недеље; ова Писма су после штампана у Југославији као Писма из туђине, Нова писма из туђине и Последња писма из туђине (1987—1991). Свака књига је садржавала педесет писама са духовитим и иновативним запажањима о Енглеској и енглеском народу. Писма су била емитована за југословенске и српске слушаоце, за које је Пекић нарочито уживао да направи бројна и хумористична поређења између енглеске и наше власти, државе, обичаја и људи. За ове књиге добио је Награду Јаша Игњатовић у Мађарској 1991. Пекић је такође на истом програму Би-Би-Сија имао серију о историји Велике Британије, која је издата постхумно са насловом Сентиментална повест Британског царства (1992). За ово дело је добио Почасну награду БИГЗ-а, издавача књиге. Дело је штампано неколико пута и имало је великог успеха.
Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински.
Крај живота и смрт мини|десно|200п|Борислав Пекић на првим масовним демонстрацијама против режима Слободана Милошевића, 9. марта 1991.