Алмогавери, Алмогавари или АлмугавериОпћа енциклопедија. Југословенски лексикографски завод. I том, Загреб, 1977. () били су плаћеници у служби арагонско-каталонских краљева Ђаумеа Освајача и Переа Великог који су се борили у пограничним пределима против муслимана у XIII веку у доба Реконкисте. Били су познати као изузетно вешти и надасве храбри, али и веома агресивни и сурови ратници. На непријатељској територији су живели од пљачке, а у доба мира су обично проузроковали проблеме пљачкањем сељака и честим тучамаMorris P. "We Have Met Devils!" The Almogavers of James I and Peter III of Catalonia-Aragon (abstract) извор. мини|270x270пиксел|Алмогавери Након завршетка Реконкисте и борби на југу Италије, борили су се на Истоку, углавном у Византији у 14. веку где добијају име Каталонска дружина са Истока (). Одлазак алмогавера у Византију је плод три битна момента: Федерико II од Сицилије је хтео да се реши алмогавера који су само изазивали нереде на острву, након мира у Калтабелоти (1302) склопљеног између Арагона и Анжујаца приликом којег се одлучило да се Напуљ додели Карлу II Анжујском а Сицилија Федерику. Бивши темплар, Руђер де Флор, вођа алмогавера, имајући у виду да је Федерико имао веома добре односе са Светом столицом, није желео да буде предат правди јер је претходно био оптужен за крађу драгоцености из темпларских ризница и хришћана које су темплари спасили у Сан Хуан де Акреу-{Bocos, F. Almogávares. Historia y Vida}- 2004;Nº432:86-95. Византијском цару, Андронику II Палеологу су хитно били потребни ратници као алмогавери како би се супротставио Турцима који су надирали из Мале Азије.
Етимологија назива Термин алмогавер долази од арапског -{al-mugawir}- што би значило „група људи која упада на непријатељску територију". Други пак извори тврде да је значење ове арапске речи „извиђач" Такође називи за вођу (адалид) и капетане (алмокадени) алмогавера потичу од арапских речи -{al-dalid}- што значи водич, и -{al-muqadam}- што значи поглавица. Претпоставља се да су имена преузета из арапског јер су се током Реконкисте борили углавном на граници са маварским територијама и константном додиру са арапским језиком којем су тамо били изложени.
Порекло 250п|мини|десно|Цртеж једног алмогавера Алмогавери су били горштаци из краљевине Арагон, људи одрасли на падинама арагонско-каталонских Пиринеја и теруелских планина у околини месташца Албарасин. Иако су првобитно потицали из Арагона, редове алмогавера су чинили припадници разних народа. У почетку су то били Каталонци, Наварци и Баски чија је властела имала политичке везе са арагонским краљевима, као и мосарапи — хришћани који су живели на територији под муслиманском влашћу, и који су доведени у Арагон у једном од „ослободилачких“ похода на муслиманске територије, као и муслимански одбегли робови. Касније, кад су отишли да ратују на Исток, такође су у своје редове примали Грке и Турке.
Војна огранизација алмогавера је била веома једноставна. Делили су се на обичне војнике (алмогавери), капетане (алмокадани) и вође (адалиди). Обично су се организовали у мале групе 5-15 људи. Њихове вође, адалиди, били су способни људи које су они сами бирали између својих редова путем гласања, а на основу заслуга и храбрости показаних у борби. Ова једноставна структура организације и могућност напредовања без обзира на порекло је стварала међу овим ратницима истински чврсте везе чије су најбитније карактеристике биле пре свега оданост и верност према другу саборцу.
У ратна времена, када су их упошљавали разни владари као плаћеничку војску и када би њихови редови нагло бројчано порасли, волели су да се ставе под команду неког од племића, не зато што су се сматрали неспособнима за команду, него што им је племићко име гарантовало поштовање и легитимитет.
Алмокадани и адалиди су ратовали на коњима, међутим, према историјским изворима изгледа да су више волели да се боре пешке раме уз раме са својим друговима, иако су имали изузетно добре коње задобијене у пљачкама. Непобедивост алмогавера у биткама се заснивала на лукавој тактици, муњевитим и надасве силовитим нападима или заседама, способношћу кретања по неприступачним, високим и каменитим теренима, као и велика агилност и покретљивост. Одбацивали су све што би им отежавало брзо кретање. Тешки оклопи и наоружање, толико карактеристични за средњи век није их интересовало; алмогавери су постали специјалисти у руковању лаким бацачким оружјем, као на пример кратко копље које су звали аскона () и које су бацали са толиком силином да су били способни да пробију штит противника, или дуги широки нож који су звали култељ ()You-Tube: Спот у коме је драматизована јуриш/битка алмогавера и где се могу видети како су изгледали ножеви звани култељ клик. Од одеће су, и зими и лети, користили само кратку тунику и широки кожни појас, а на ногама су носили само сандале од коже. Понекад би користили и мале штитове, али су углавном ишли без њих.
Развили су веома импресивну тактику застрашивања непријатеља. Са собом су увек носили камен кремен којим су ударали о оштрице ножа пре него што би се упустили у битку уз застрашујуће ратне покличе који су утеривали страх у кости непријатељима. У битку су улазили уз поклик: „Пробуди се, челику!" (), „Сант Ђорди! (; Свети Ђорђе, који је каталонски светац заштитник), или „Арагон!".Рамон Мунтанер: Хронике (на енглеском) извор. Мунтанер пише о једном франачком ратнику који је, кад је чуо ратне покличе алмогавера, узвикнуо видно узбуђен:
Референце Углавном све што се зна о овим ратницима зна се на основу дела Рамона Мунтанера Хроника (), каталонског писца који је и сам припадао алмогаверима и многи догађаји које описује су догађаји у којима је и он сам учествовао или је барем био очевидац.
Такође су веома вредни као примарни извори Хронике самог Ђаумеа Освајача, као и Берната Десклота, хроничара Переа III од Арагона, под именом Хроника владавине краља Переа III од Арагона.
Од византијских историчара, познати су Нићифор Григора и Георгије Пахимер, који су у својим делима такође посветили велики део алмогаверима.
У XVI веку, Франсиско де Монткада, Маркиз од Ајтоне је написао Експедиција Каталонаца и Арагонаца против Турака и Грка, дело које је такође веома вредан извор сазнања о животу алмогавера.
Почеци
Алмогавери су се борили против Мавара у служби Ђаумеа I Освајача у освајању Валенсије, а кад се Реконкиста завршила, учествовали су у територијалном ширењу Арагона под Переом III чија је експанзионистичка политика била углавном окренута ка јужној Италији, тако да су учествовали у освајању Сицилије и Напуља. Касније су наставили да се боре у служби Переовог сина, Ђаумеа II, који је за гувернера Сицилије прогласио свог брата Федерика. Када је Ђауме хтео да врати Сицилију Анжујцима како би склопио мир, Федерико се побунио а алмогавери, како су били у његовој служби, наставили су да се боре на страни Федерика око преимућства над Сицилијом са Анжујцима. Мир у Калтабелоти је алмогавере оставио без посла, нису могли да се врате у Арагон, јер су сад били отпадници у очима арагонског краља Ђаумеа, а нису могли ни да остану на Сицилији јер Федерико није више могао да их плаћа.
Руђер де Флор
Руђер де Флор () — такође на немачком, Рутгер Блум (), је био вођа алмогавера који је из историје прешао у легенду. Није био Каталонац нити је био рођен у Арагону, али су му његови ратни подвизи обезбедили почасно место у историји ових невероватних ратника.
Од мајке Италијанке и оца Немца, врло брзо је остао сироче које су прихватили витезови Темплари који су у то доба пролазили кроз Јонско море. Млади Руђер се врло брзо истакао по снази и невероватној храбрости. Чак је стигао да командује флотом галија са којом је такође учествовао у одбрани Светог Јована од Акре, када је спасао животе многих хришћана. Међутим, том приликом је био оптужен да је украо неке драгоцености из темпларске ризнице и од хришћанских избеглица, те у страху да га не ставе на суд, побегао је на Сицилију и обрео се на једној од галија дон Федерика. Тамо је по први пут сусрео алмогавере са којима је одмах нашао заједнички језик и склопио пријатељства са многим адалидима.
Руђер им је тада понудио оно што су сви они жељно ишчекивали — ново ратно ангажовање које би им донело богатство у виду ратног плена. Андронику II, византијском цару преко су били потребни ратници попут алмогавера како би зауставио надирање Турака кроз Малу Азију. Заузврат, цар им је понудио дуплу плату од оне која је била уобичајена за плаћенике у ВизантијиФрансиско де Монткада, Маркиз од Ајтоне: Експедиција Каталонаца и Арагонаца против Турака и Грка. 06. поглавље , а Руђеру је обећао место мега дукса и руку једне припаднице византијског племства.
Како су алмогавери сваку одлуку стављали на гласање ни овај пут није био изузетак. Након гласања, идеју прихватише, а Руђера изабраше за вођу.
У служби византијског цара мини|лево|300п|Зидине Константинопоља данас Алмогаверка војска која се искрцала 1303. године у Константинопољу бројала је око 7.000 људи. Дочекао их је цар Андроник II у друштву свог сина, Михајла. Андроник је испунио једно од својих обећања и одмах је оженио Руђера са својом нећаком, Маријом и доделио му титулу мега дукса. Свадба је била по свим правилима краљевска, и све је прошло у најбољем реду, међутим, већ следећег дана је дошло до сукоба са Ђеновљанима који су извукли дебљи крај у том сукобу. Све је почело шалом, када су два Ђеновљанина наишла на једног алмогавера и почели да га исмевају због његовог, више него скромног одела. Алмогавер, вичнији песницама него језику, узвратио је мачем и посекао обојицу. Утом прискочише у помоћ и једни и други и ускоро се направи право крвопролиће на улицама КонстантинопољаМонткада: 08. поглавље . Андроник, иако задовољан поразом Ђеновљана, ипак је убрзао одлазак алмогавера на задатак. Монткада каже:
Прво су били послати на другу обалу Мраморног мора где се налазио турски логор. У зору, развише сењеру (каталонску заставу) и боје дон Федерика и нападоше Турке. Ухваћени на препад, Турци нису успели да се снађу и били су сви до једног побијени. Према неким изворима, тог дана је погинуло од каталонског ножа око 8.000 Турака. Византијци су били задивљени, а принцу Михајлу је већ било јасно да алмогавери представљају потенцијалну опасност, како по његов престо, тако и по његов живот.
У пролеће 1303. године, требало је бранити град Филаделфију од турске опсаде, те су алмогавери били послати у помоћ. Као и увек, у муњевитом нападу алмогавери су десетковали турску пешадију и коњицу, усмртивши и самог емира, чија је смрт довела до општег расула турске војске. Турци су покушали да се повуку, али су били масакрирани. Према неким хроникама, у тој борби на арагонско-каталонској страни пало је само 100 алмогавера и неких 80 коњаника.
Током ослобађања Тирије, погинуо је Корбаран де Алет (), веома цењен и храбар вођа, међутим, те исте године тај губитак је био надокнађен доласком Берната де Рокафорта () (у неким изворима се помиње и као Беренгер де Рокафорт) са Сицилије, човека који је био познат као одличан војник и који је довео појачање од 1.000 алмогавераМонткада: 15. поглавље .
Од тада, легенда се сама ширила. Градови широм Византијског царства, ако би се нашли у опасности од Турака, звали су алмогавере у помоћ. Сами алмогавери су наставили са својом борбеном кампањом и продирали све даље у Малу Азију. Код Ефеса су их Турци напали на препад. Иако изненађени јер по први пут нису били они који су нападали, брзо су се прибрали и десетковали су нападаче. Борбе које су водили биле су углавном муњевити и изнад свега немилосрдни напади у којима се рачунало на ефекат изненађења и одликовали су се изузетном суровошћу.