мини|Српска народна ношња Зубун из 19. века Српска народна ношња заузима истакнуто мјесто у култури и традицији српског народа. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се и по ликовним и естетским вриједностима. До нас су углавном стигле сачуване одјевне цјелине из 19. и првих деценија 20. вијека, са разноликим облицима и украсима како у женским тако и у мушким ношњама. Сваку област коју су настањивали Срби кроз историју, карактерисала је посебна ношња. По начину одијевања препознавало се не само одакле је ко него, нарочито у мјешовитим етничким срединама, него и којој етничкој односно националној заједници припада. У свом историјском развоју, разноврсне народне ношње имале су многострука значења у животу народа, али су биле изложене и многобројним утицајима између различитих етноса, тако да осим обиљежја времена у коме су рукотворене и ношене, садржани су и други одјевни елементи из протеклих времена.Projekat Rastko: Istorija srpske kulture

Српска народна ношња је значајан симбол културног и етничког идентитета, обликована кроз векове под утицајем старобалканске, словенске, византијске, османске и средњоевропске културе. Основни материјали кроз историју су вуна, лан и конопља.

Словенско наслеђе (6. - 9. век) Први облици ношње настају доласком Словена на Балкан у 6. и 7. веку кад су ношњу одликовали једноставност, практичност и природни материјали. У ово време одећа је имала и магијску и заштитну улогу, па су одређени мотиви и шаре красили одећу како би бранили човека од злих сила.

Византијски утицаји (9. - 14. век) Како су Срби улазили у културни и духовни оквир Византијског царства и ношња је почела да одражава раскош и симболику Истока под утицајем византијске културе када се убацују разни кројеви и богат накит представљајући раскош. Златне и сребрне нити су тада преузете из византијске дворске моде. У то време ношња добија и церемонијалну димензију и постаје и израз статуса и припадности. Византија је такође оставила траг у иконографским мотивима – крстови, стилизовани цветови и геометријске форме постали су део везова.

Османско доба (14. - 19. век) Касније османско присуство на Балкану доноси њихов утицај, па почињу да се убацују оријентални елементи попут јелека, богатих везова и свилених материјала, што се посебно истицало у градским ношњама. Тад се појављују и димије, панталоне широког кроја. Домаће становништво је те елементе уклапало са сопственом традицијом, па су неки османски украси често добијали и локално значење.

Аустроугарски утицаји (18. - 19. век) У северним крајевима Србије, посебно у Војводини, народна ношња је била под снажним утицајем аустроугарске моде. Кројеви на ношњи су постали сложенији и елегантнији, сукње су шивене са више кројева и свила постаје заступљенија. У мушку моду улазе прслуци и капути са гајтанима и металним дугмадима. У аустроугарској моди одећа је била статусни показатељ, па су се имућнији људи издвајали са раскошнијим материјалима и детаљима, што се пресликало и на наше поднебље.

Симболика српске народне ношње

Основни делови ношње

Женска ношња: Дугачка кошуља, вунена прегача (бошча), јелек (прслук), вунена сукња или реп, опанци. Мушка ношња: Кошуља, чакшире (панталоне), јелек, вунени појас, гуњ, опанци.

Симболика Опанци: Традиционална српска кожна обућа. Представљају везу са земљом и природом. Симболишу традиционални начин живота и везу са руралним подручјима

Шајкача: Култна српска капа која је постала симбол храбрости и отпора током Првог светског рата, касније постаје симбол националног поноса и патриотског духа.

Појас: Појасеви су важан део народне ношње и носе симболику снаге и јединства. Често су богато украшени везом и представљају вештину и љубав према традицији.

Рукавице: Често су израђиване од коже са украсним везовима. Немају неку посебну симболику.

Кошуље: Народне кошуље су важан елемент и имају посебну симболику. Често су ручно рађене и украшене богатим везом и шарама. Разликују се по дизајну зависно од региона где везови осликавају културну баштину и мотиве тог одређеног региона. Ту се наглашава вештина ручног рада и уметничка експресивност.

Чакшире: Панталоне уског кроја израђиване од вуне, често тамних боја. Немају посебну симболику.

Јелек: Традиционални део српске народне ношње који је носи као спољни покривач. Израђује се од вунене или памучне тканине и украшава се везом, апликацијама или шарама и симболизује српски идентитет и историјску припадност. Прслуци су често одлика вештине и умећа српских мајстора због величине декоративних шара и мотива.

Зубун: Дуга сукња без рукава или отворени горњи слој ношње, често израђиван од вуне и украшаван златним и сребрним нитима и геометријским мотивима. Представља симбол родне суверености, а геометријски орнаменти носе значење плодности и повезаности са природом.

Прегача: Кецеља која се носила као неизоставни декоративни елемент са дубоком симболиком и означавала је полну зрелост, брачни статус, друштвену и регионалну припадност. Представљала је важан друштвени и културни маркер у народној традицији. Девојачке прегаче су биле светлије, богатије украшене, уз веће присуство црвене боје, док су прегаче удатих жена биле тамније и једноставније, без упадљивих боја. Задња, црна прегача се носила као знак жалости и сећања. Сваки крај Србије имао је специфичне мотиве, боје и технике израде прегача, које су служиле као "лична карта" жене која је носи. Сем практичних примена за прегачу се још у паганским временима сматрало да има и магијску функцију и представљала је заштиту плодности и полних органа, па су неке прегаче украшаване орнаментима који су имали заштитну функцију.

Боје и мотиви Боје у народним ношњама су често били кључни елементи везани за идентитет различитих етничких група, где је свака боја имала своје значење повезано са емоцијама, вером или традицијом.

Бела: боја светла, представљала је чистоту и невиност. Црвена: симболизује љубав, срећу, страст и радост. Плава: представља мир и духовност. Жута: асоцира на радост и просперитет. Зелена: симболизује природу, плодност и обнову. Црна: често се повезује са тугом и поштовањем према преминулима, представљала је и озбиљност.

Сем боја и мотиви представљани на народним ношњама су представљали разне регионе или етничку припадност, али су постајали и универзални мотиви који су имали конкретну симболику:

Образац са цветовима: представља плодност и љубав. Геометријски облици: говоре о хармонији и равнотежи. Мотиви животиња: симболизују снагу и обезбеђују заштиту.

Народна ношња по регионима Српска народна ношња почиње да се развија и одваја од ношње коју су Срби морали да носе док су били под Турцима. Књаз Милош Обреновић је био човек који је волео да се лепо облачи и то је био пример и другима. У наставку су наведени делови одеће који се носили у 19. веку у Србији. Има ту и делова одеће од који су нека карактеристична за село а нека за град. мини|Зубун из XX века. Део је збирке текстила Народног музеја у Лесковцу.|433x433п Шајкача Јелек Гуњ Гуњић Фермен Антерија Зубун Долактеник Тканица (врста појаса, који се добија ткањем) Бриџес панталоне Чакшире Дизлук Долама Јечерма Џемадан Мисараба Минтане Џубе Либаде Фистан Шалваре — део женске ношње која је ношена једно време после ослобођења од Турака Кумош Вунене или плетене чарапе Опанци „шиљкани“ Појас кованик

Шумадија и Босна Главне, препознатљиве карактеристике шумадијске ношње су првенствено богати јелек, сукнена антерија, шарене вунене чарапе, кожни опанци врцкани и карактеристична капа (фес или шајкача). Од материјала су се користили претежно комбинација сомота и чоје. Ношњу су око врата, рукаве и прсни део украшавали златним или свиленим гајтанима (бућмом).

Босанска Крајина

У неким крајевима се носила Будила - врста звучног накита који својим звецкањем доприноси одржавању ритма кад се коло изводи без одговарајуће инструменталне пратње. Прављена техникама ливења, ковања али и филиграна, а најчешће од сребра и месинга или њихових легура, била су производ занатске израде. Најчешће су била лоптастог или звонастог облика У другој варијанти, по доњем рубу, могли су бити о алкама окачени и ланчићи са разноликим металним привесцима. Будила су као и други метални накит динарских крајева- гендари, надгрудници, перишани осим декоративне улоге имала и ону магијску, апотропејску. У српском народу било је распрострањено веровање да се појединац прављењем буке може заштити од злих сила и демона тако да је девојка чак и звекетом металног накита при ходу била у неку руку заштићена од натприродних сила.

Војводина и Славонија

Све етничке групе у Војводини су имале ношње са одликама панонског типа, карактеристичног по финим материјалима и богатом везу. Женска и мушка платнена ношња носила се и лети и зими. Мушке кошуље и гаће, као и женски оплећак и скути састављани су од равних платнених пола које су набиране, а зими су ношени вунена сукња и прегача, као и разне врсте крзнених прслука. Карактеристика женске народне ношње једног дела војводине је Убрађај - ношња на глави коју су носиле Српкиње у Сомбору и околним салашима. Састоји од три дела: широке златне чипке, велике беле мараме у облику правоугаоника и вештачког цвећа. Чипком је лице било уоквирено тако да се коса нигде није могла видети, а марама се правила од врло танког белог платна правоугаоног облика на које је дуж ивица две стране, једне дуже и једне краће, пришивена широка златна чипка.

У једном делу Славоније се носила скутима - врста сукње од тканог платна, сложеног у ситне наборе, преко чега се носила прегача. За западну Славонију је карактеристична грудна, или велика марама која је плетена од вуне или свиле, са утканим великим цветним орнаментима, а оивичена је ресама.

Јужна Србија и Македонија

У Врањском Поморављу постоји више етнографских целина које су формирале различите варијанте ношњи. То су Пољаница, Пчиња, Морава, Власина и Босилеградско крајиште.

Карактеристика женске моравске и пчијске ношње је фута – врста сукње коју жене носе уместо прегаче, а која се опасује око тела и састоји се од две струке тканине. Шаре на фути су увек пругасте, где преовладавају тамне боје.

У нишкобањској женској ношњи је карактеристичан вистан, богато украшена сукња вутарка која је израђивана од белог памука и за разлику од класичних вутарки она се носила само на великим народним и црквеним празницима. Вистан је украшен гајтанима званим брчкор, са бортнама које се пришивају по ивицама у више редова. Изнад гајтана и бортни пришивају се ласкавке и свилена куповна црна чипка. Сав накит на њој заједно се назива арач. По богатству украса цени се и имућно стање куће којој девојка припада. Носио се искључиво уз кадифни или сомотски јелек богато украшен срменим везом.

За ношњу власинског краја карактеристичан је литак, женска хаљина без рукава, док је за Босилеградско крајиште карактеристична саја, хаљина кратких рукава која се носила на подручју источно од Власине, у селима од Сурдулице до Босилеграда.

Косово и Метохија

У косовској женској народној ношњи доминира бела боја и генерално нежнији тонови, а карактеристична је и по појасу који се назива реска, зато што ресе падају испод струка са појаса. Јелеци су исто карактеристичног кроја и имају обично сребрне и златне украсе.

Мушка народна ношња има,карактеристичан јелек који је обично браон боје са црвеним апликацијама и црним гајтанима, а женску ношњу је карактерисао трвељ, капа у виду плетенице од вуне.

У областима Косовског поморавља, у култним и свечаним тренуцима бошчама (предња прегача) су даривани најмилији и тај дар се у овом крају чува као посебна реликвија. Свекрва опасује снају бошчом коју је специјално за ту прилику изаткала. Овај ритуал се обавља пре него што она пређе праг младожењине куће и израз је прихватања и велике љубави према новом члану породице.

КОСОВСКО ПОМОРАВЉЕ и НОВОБРДСКА КРИВА РЕКА-ИСТОЧНО КОСОВО(Косовска Каменица, Ново Брдо, Витина, Гњилане)