Масакр у јужној Бачкој, познат и као Рација у јужној Бачкој, био је покољ који су над цивилним становништвом јужне Бачке, претежно Србима и Јеврејима, извршили припадници , оружане силе Краљевине Мађарске, за време Другог светског рата током мађарске окупације Краљевине Југославије. У покољу је убијено 3809 цивила, од чега највише у Новом Саду, али и другим градовима јужне Бачке.

Мађарске окупационе власти су почеле са рацијама по градовима и селима јужне Бачке већ 4. јануара 1942, наводно ради сузбијања партизанског отпора, иако историјски записи показују да је мађарска влада покушала да побољша свој геополитички положај у односу на Немачку. Рација је спроведена у насељима Шајкашке — Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову, Жабљу, као и у градовима Бечеју, Србобрану и Темерину. У Новом Саду је 20. јануара уведен полицијски час, а телефонске линије су прекинуте. У наредним данима окупационе власти су хапсиле „сумњиве” особе. Више од 1240 Новосађана је убијено до окончања рације. У самом Новом Саду и ширем региону жртве су углавном били Срби и Јевреји, али је страдало и неколико Рома, Русина, Мађара и Руса. У Новом Саду су жртве приморане да марширају преко залеђеног Дунава, док су мађарски војници артиљеријским гранатирањем са обале разбијали лед, због чега су жртве продале у ледену воду и давиле су у њој. Неку су бацани под лед, што је довело до њиховог дављења или хипотермије, док су други убијани на улици.

Мађарска влада и медији осудили су рацију, позивајући на хитну истрагу. Мађари су 1943. спровели масовно суђење осумњиченим за организовање рације, изричући затворске казне у распону од 10 до 15 година. Осуђеници су побегли у Немачку. Након рата, у Мађарској и Југославији је одржано неколико суђења, која су за исход имала пресуде и погубљења бројних кључних организатора. Последњи судски поступак везан за рацију одржан је 2011, када је Шандор Кепиро ослобођен за убиство преко 30 цивила у Новом Саду.

У јуну 2013, мађарски председник Јанош Адер званично се извинио за ратне злочине које је мађарска војске починила над српским цивилима током рата. Данас у Новом Саду постоји Споменик жртвама рације, где се одржавају и комеморације. Српска православна црква је канонизовала жртве, те су за светитеље проглашени Свети новомученици новосадски.

Позадина

мини|Велика Мађарска, 1941. мини|Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила претежно српске, јеврејске и ромске националности (према историчару Звонимиру Голубовићу)

Немачка, Италија и Мађарска су извршиле инвазију на Југославију 6. априла 1941, као одговор на државни удар 27. марта којим је са власти збачено трочлано намјесништво предвођено кнезом Павлом, а власт је предата малолетном краљу Петру II. Земља је окупирана за мање од две седмице и подељена међу суседима. Подручје које чини данашњу Војводину, подељено је између Њемачке, Мађарске и марионетске Независне Државе Хрватске, која је основана убрзо након инвазије. Немачка је преузела непосредну контролу над Банатом, који је постао аутономна област Подручја Војног заповедника у Србији, првенствено да би задовољили потребе значајног немачког (фолксдојчерског) становништва регије. НДХ је окупирала Срем, чиме је дошла надомак Београда. Мађарска је окупирала Бачку, коју је Тријанонским споразумом из 1920. уступила новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Велики број Мађара и Немаца је остао на том подручју, упркос цесији. Бачка је обухватала део некадашње Дунавске бановине, која је била омеђена мађарско-југословенском границом на северу, Дунавом на југу и западу и Тисом на истоку. Укупна површина Бачке коју је окупирала Мађарска износила је 8558 км².

Мађарске окупационе власти су одлучиле да „ребалансирају” етнички састав Бачке, још у току инвазије. У року од неколико дана од инвазије, српске и јеврејске куће су нападнуте и опљачкане. Чак 500 Срба и Јевреја је убијено 14. априла 1941, вероватно у складу са претходно састављеним списковима означених за смрт. Убрзо је усвојен закон којим се захтева депортација свих становника немађарског и ненемачког порекла, који су се доселили у то подручје после 1918. године. Мађарске окупационе власти су протерале 25.000—60.000 Срба из Бачке, како колониста из међуратног периода, тако и прератних становника. Прво су интернирани у концентрационе логоре, пре него што су депортовани територије окупиране Србије. Мађари су првобитно намеравали да протерају чак 150.000 људи, али се немачка команда у Београду успротивила овом плану и он је одбачен. Више од 15.000 мађарских колониста касније се населило у том подручју, усељавајући се у домове Срба који су протерани.

На окупираним територијама спровођена је политика „систематске мађаризације”. „Мање пожељни елементи” становништва, попут Срба, Хрвата и Јевреја, били су дискриминисани у питањима комуникације и образовања. Мађарски и немачки били су једини језици дозвољени у скоро свим школама, а књиге, новине и периодичне публикације на српском и хрватском биле су практично забрањене. Упркос томе, већина Срба и Хрвата који су живели на окупираној територији пре 1918. задржали су своја права држављанина као Мађари (Угари), а неки ниже рангирани јавни службеници који нису били Мађари, задржали су своје послове. Бачка, заједно са осталим подручјима Југославије под мађарском окупацијом, које је Мађарска означавала као „јужне територије враћене домовини” (), званично је анектирана и формално укључена у састав Мађарске 14. децембра 1941. године.

Увод

Почетни отпор У другој половини 1941. у Бачкој је избио мањи оружани отпор, а мађарска војска је реаговала жестоким репресивним мерама. Више од 300 затвореника је погубљено само у септембру 1941. године. Хиљаде Срба и Јевреја било је заточено у концентрационим логорима који су основани у Ади, Бачкој Тополи, Бегечу, Оџацима, Бечеју, Суботици и Новом Саду, као и у Печују и Баји. Народноослободилачки покрет који је водила Комунистичка партија Југославије на челу са Јосипом Брозом Титом, никада није био јак у Бачкој јер равничарски терен није био погодан за партизанско ратовање, јер је јужнословенско становништво, од којег је НОП црпила већину својих регрута, чинило само једну трећину становништва области. До краја 1941, бачки партизани су углавном били уништени, као и Покрајински комитет КПЈ за Војводину. Четници су углавном били неактивни током већег дијела окупација, одржавајући само неке тајне активности.

Пре рата, у Бачкој је живело око 15.000 Јевреја. Они су чинили петину јеврејског становништва Југославије пре рата. Штавише, више од 90% Јевреја који су живели на подручју Југославије под мађарском окупацијом потицало је из те области. Мађарска влада је усвојила антисемитске законе 1939, а након избијања рата, примењивани су и на анектираним територијама. Након насиља на почетку окупације, у Бачкој није било даљих покоља над Јеврејима до краја 1941, иако је јеврејска заједница била изложена низу дискриминаторских мера, као што су конфискација имовине, произвољно притварање и присилан рад.

Ескалација До почетка 1942, мађарска војска је проценила да у целој Бачкој није деловало више од 110 партизана, мада је у стварности прави број био ближи 40. Наводни повод за погром ширих размера пронађен је у откривеном притајеном Шајкашком партизанском одреду у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је открила 4. јануара 1942. патрола мађарских жандарма и граничних ловаца, који су их напали. У самоодбрани, партизани су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Дејством великих мађарских снага овај одред је у потпуности разбијен у току истог дана, приликом чега је страдао политички комесар одреда Ђула Молнар. Овај догађај званична клика прогласила је за „устанак”. Мађарске окупационе власти искористиле су овај мањи инцидент како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој.

Начелник генерал-штаба мађарске војске је 5. јануара наредио казнене рације на партизане у Бачкој. Наређење је дошло у исто време када је немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп посетио Будимпешту 6. јануара. Неколико дана касније, фелдмаршал Вилхелм Кајтел, начелник Врховне команде Вермахта, дошао је у Будимпешту да затражи да се цела мађарска војска пребаци на Источни фронт. Мађарски премијер је одбио, и да би оправдао своју одлуку, тражио је да покаже да су мађарски војници преко потребни на окупираним територијама. Мађарски генералштаб је затражио да окупационе власти доставе доказ од предстојећем великом партизанском устанку у Бачкој да покаже Немцима. Мађарске вође су можда такође биле мотивисане да воде оштру кампању да покажу да су у стању да се носе са српским отпором и јеврејском „субверзијом”, и да тако убеде Немачку да је Мађарска довољно способна да контролише и Банат, који је био део Угарске пре Првог светског рата. Према историчару Марку Левену, рација је „можда била замишљена као страшан сигнал из Будимпеште да ће мађарска владавина над немађарима на Балкану… бити подједнако брутална као и владавина… других окупационих сила, или, штавише, као што је то раније било у Србији под угарском окупацијом током Великог рата”. Стога су окупационе власти глумиле нападе партизана да би увећали јачину партизанског отпора. Жандармима су дељени завоји и говорено им је да их носе на главама и рукама те да глуме како су рањени. Ово је рађено због јавности.

Рација у Шајкашкој Чуруг Истог дана када су се десиле борбе на Пустајићевом салашу, мађарски становници Жабља и Чуруга су наоружани. У недељу 4. јануара 1942. отпочело је пушкарање по улицама Чуруга, у жабаљском срезу. Чурушки петоколонаши, наоружани пушкама, почели су убијати мирно становништво по улицама. У исти мах, добошем је наређено да се сви становници повуку у своје куће. Два сата по овом наређењу, стигли су у Чуруг хонведи из Сенте и Сегедина у јачини од 3.000 људи. Прво су стигли тенковски одреди, затим пешадија у камионима па онда и артиљерија. Истовремено са хонведима стижу у жабаљски срез и жандарми из Темерина, Бачког Градишта и других места. Један део сегединских хонведа упутио се у чурушки рит, где је, пролазећи кроз салаше, убијао и клао цивилно становништво, док је други део остао у граду где је, залазећи од куће до куће, изводио укућане, мушкарце, жене и децу. Чурушки становници, овако одвођени из својих кућа, убијани су без милости и без суда. Убијани су где су се затекли и где је то разбојницима било згодно: пред кућама, на улици, у општинској згради, у полицији, у основној школи. Један део похватаних становника одведен је у два житна магазина Дитриха и Омиљанског, па су ту убијени из митраљеза. Највише је ових мученика страдало на самој реци Тиси, где су убијани, па бацани под лед који је, као што је познато, услед изузетно оштре зиме године 1941/42, био необично дебео. У рупе на Тиси бацани су и они који су убијани на другим местима, па су ту довожени у заједничку ледену гробницу. У Чуругу је побијено тада, од 4. до 9. јануара 1942. године, неких 1800 душа, људи, жена и деце. Убиства и масакрирања вршена су по дану и по ноћи.

Жабаљ мини|десно|Спомен-комплекс Црна Ћуприја код Жабља У Жабљу је такође извршен масован покољ. Ту су Срби довођени на жабаљску скелу. Прво су морали у једном магацину скинути одело и онако голи, само са доњим вешом, па и без њега, по незапамћеној зими, одвођени су на Тису и ту убијани. Насред Тисе биле су проваљене рупе на леду, па су око тих рупа постројаване жртве, митраљеском ватром убијане и бацане под лед. Неки су натеривани да сами скачу под лед. Неки који нису хтели скочити, одвођени су до једног стрводера који их је ударао секиром по глави, па их онда полуживе бацао под лед. Било је случајева да су људи пробадани бајонетом и бацани у Тису. Мајке су натериване да саме, својом руком, бацају своју децу под лед. Оне који су били убијени на обали, сами Срби морали су превући и гурнути под лед да би затим и они били убијени.

Госпођинци