Задар (, или -{Iadera}-, раније ) је град у Хрватској и административно средиште Задарске жупаније. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живело 75.082 становника, а у самом насељу је живело 70.674 становника. Задар је центар шире северне Далмације. По броју становника је, након Загреба, Сплита, Ријеке и Осијека, пети град у Хрватској.
Географија Задар се налази на 44º 6' 51" северне ширине и 15º 13' 40" источне географске дужине u северној Далмацији. Развио се на повољном положају у средишту источне обале Јадранског мора, заштићен архипелагом задарских острва од утицаја отвореног мора, што је имало велику важност у раздобљу доминације поморског саобраћаја. На копну му залеђе чини пространа равница Равних котара, која му омогућава несметано просторно ширење, по чему се разликује од других приморских градова у Хрватској.
Масивом Велебита задарско је подручје одељено од Лике и континенталног дела Хрватске, но боља прометна повезаност са унутрашњошћу земље је омогућена изградњом ауто-пута Загреб—Сплит, односно тунела Свети Рок.
Историја У 9. веку п. н. е. Илирско племе Либурни настанило је Задар. У 1. веку п. н. е. Задар је постао римска колонија и успео је одржати своју независност кроз средњи век. Након пада Западног римског царства, град потпада под власт Отрогота, а потом око 535. године долази под власт Византије. Након разарања Салоне почетком 7. века, Задар добија на значају и постаје главни град византијске теме Далмације, задржавши свој романски карактер.
Франци су привремено освојили Задар у раном 9. веку, али је враћен Византији 812. миром у Ахену. У 10. веку, Задар насељавају Словени. Задар је 1105. признао власт Угарског краља Коломана. Од тада Задар почиње све чешће ратовати с Венецијом.
Године 1202, Задар су, уз помоћ крсташа, освојили Млечани. Крсташи су обећали Млечанима да ће им платити превоз бродовима до Египта, а када нису могли платити, Млечани су крсташе усмерили на Задар. Чак је и угарски краљ Емерик подржао крсташки поход, јер је настао сукоб око тога је ли правоверно да Божја војска нападне хришћански град. Свакако је Задар био разрушен и освојен. Папа Иноћентије III екскомуницирао је Млечане и крсташе који су суделовали у освајању.
Цар Душан је у писму Млечанима жалио што се Задар побуниo против Венеције и нудио им је своју војску. Нудио им је и посредништво у измирењу са Задром, у замену за помоћ против Византије.
После неколико побуна, град је дошао под власт угарско-пољског краља Лудовика I (миром у Задру 1358). После Лудовикове смрти Задар признаје власт краља Жигмунда, а затим Ладислава Напуљског који је 1409. Венецији продао Задар и „своја права“ на Далмацију.
Отада Задар почиње пропадати, јер су Венецијанци знатно ограничили његову политичку и економску аутономију. Када су Турци почетком 16. века освојили задарско залеђе, Задар постаје само јака тврђава која осигурава венецијанску трговину на Јадрану, управно средиште венецијанских поседа у Далмацији и културно средиште.
Године 1838. у Задру граду окруженом зидинама живи 6708 становника у 1054 куће. Има седам католичких цркви и једну православну, од којих су најзнаменитије оне католичке, древна саборна црква Св. Анастазије (са почетка 13. века) и црква Св. Гризогона. У месту је локално седиште католичке цркве, државне власти, судства, војске, има више школа и народни музеј.Сербскиј народниј лист", Будим 1839. године
У то време у Задар и његову околину, као и у остатак граничног подручја према Турској крајини), населио се велики број Срба. Срби из залеђа Задра су протерани током етничког чишћења Срба из Хрватске 1995. године. Њихова имовина је махом конфискована, а малобројни повратници су изложени разним притисцима, како државе, тако и хрватских насељеника. Данас број Срба у Задру и околини не прелази 5%.
Након пада Венеције, Задар је 1797. припао Хабзбуршкој монархији, а потом је 1806. године потпао под француску власт, поставши део Наполеонове Краљевине Италије (1806-1809) и потоњих Илирских провинција (1809-1813). Затим је дошао под аустријску власт (1813), поставши главни град аустријске Далмације. У јесен 1918. године, град је потпао под италијанску власт, што је озваничено Рапалским споразумом (1920).
Током Другог светског рата догодило се савезничко бомбардовање Задра, а град је ослобођен 31. октобра 1944. године и прикључен самоуправној Далматинској области у саставу југословенске федралне јединице Хрватске. Државна припадност Задра новој Југославији отваничена је склапањем Мировног уговора са Италијом (1947). У међувремену је током првих поратних година дошло до протеривања знатног дела италијанског становништва, чиме је трајно нарушен дотадашњи мултиетнички карактер града. Након отцепљења Хрватске од СФРЈ (1991-1992), град је постао седиште новостворене Задарске жупаније, а у међувремену је за време ратних сукоба (1991-1995) дошло до знатног погоршања положаја задарских Срба, што је довело до исељавања српског становништва из тог града.
Култура У 15. и 16. веку значајна је активност књижевника који пишу на народном језику (Јеролим Видолић, Петар Зоранић, Брне Крнарутић, Јурај Бараковић, Шиме Будинић). Након пада Венеције (1797). Задар је под Аустријом до 1918, изузев раздобља француског владања (1805—1813), остајући главни град Далмације. За време француског владања (1806—1810) у Задру су излазиле прве новине на хрватском језику Краљски Далматин. Задар је у другој половини 19. века жариште покрета за културни и национални препород у Далмацији. Од 1861. до 1912. постојао је Далматински сабор. Учени Задранин, витез Петар Александар Паравија, саветник краља Сардиније и професор историје на Универзитету у Торину, основао је 1850. године библиотеку у Задру. Била је то прва далматинска библиотека, којој је уступио многе своје књиге."Световид", Беч 6. јануара 1854.
Срби у Задру Задар је био једно од најважнијих средишта православних Срба у Далмацији, који су чинили знатан део становништва у задарском залеђу. Србин је био Јован Зовинић из Задра, који је 1535. године био ректор правника на универзитету у Падови. Током 16. века, у млетачку Далмацију се доселио знатан број избеглих Грка и Срба, који су највећим делом ступали у војну службу. Пошто су били православне вероисповести, добили су 1548. године право да користе малу римокатоличку цркву Св. Илије, у којој су богослужења од тада вршена по источном обреду. Како је тај храм био тескобан, православни епитропи (Петар Санг, Константин Палколигас и капетан Стојан Божић) су 1573. године издејствовали одлуку да могу направити већу цркву. Добили су "врт" поред старе цркве, где су убрзо подигли већу богомољу, такође посвећену Св. Илији, у којој је начињена и римокатоличка капела посвећена Св. Ђорђу. Уз цркву је уређено и православно гробље. Током наредног периода, вођени су чести спорови између православаца и римокатолика око имовинских и других права на поменуту цркву. Тек 1664. године коначно је одлучено да црква припада православцима, док су капелу Св. Ђорђа и даље користили римокатолици. Скупштина православних задарских Грка и Срба донела је 17. маја 1722. године правила о устројству православне црквене општине. Слобода православног богослужења потврђена је одлуком Сената из 1728. године. Тек је 1734. године одобрена куповина и право својине над храмом. Измолили су православци 1736. године да могу дозидати звоник уз цркву, а успели су то прилозима и православаца из околних места, 1754. године. За време градње звоника, скупљен је и грађевински материјал за нову цркву. Градњу нове (уместо трошне старе) добио је православни капелан 1770. године. Радови су кренули 1773. године па застали, до 1804. године. Тада је решено да се поплоча кров цркве од камена и унутра преуреди - избаце католички елементи. За надзорнике радова су изабрани највећи приложници Јово Јововић Стратимировић и Гавро Петровић. Иконостас је радио 1806-1810. године Михаил Сперанца Крфанин за 1300 ф. али посао је довршио тек 1828. године иконописац Србин Јефтимије Поповић за 350 ф. У капелу, из које је изнет католички олтар, која је сада посвећена Св. Спиридону, унет је замењени стари црквени иконостас. Старе престоне иконе у капели, биле су дар из 1592. године тада још православних задарских породица Ђани и Стаматело.
Године 1745. било је само 20 православних породица и то већином Грка. У међувремену, Грци се све више покатоличавају, а Срби из околине из српских средина досељавају. Срби су пред судом 1776. године издејствовали (поред жестоког отпора браће Грка) да поред грчког свештеника, чинодејствује и српски свештеник, а да заједно живе у истом парохијском дому. Тако да је 1777. године у Задру било 11 грчких домова са 28 душа, а Срби су живели у 55 домова са 219 душа. Грци када су схватили да ће Срби потпуно превладати, "затурили су важне документе и имовинске исправе" тежећи да им напакосте. Када су Срби бројно претекли Грке, настављена је и даље да се води администрација на италијанском језику, до половине 19. века. Да би спречили одрођавање православаца, отворена је у Задру 1854. године "женска школа" на српском језику. Рад школе се одвијао у кући, коју је завештао још 1793. године каплар Стојан Мацура из Кистања. Од јесени 1858. године отворена је народна школа. Имала је два разреда, сваки са својим учитељем који су плаћани са 400 ф. годишње."Србски дневник", Нови Сад 1858. године Тек од 1861. године општина црквена је почела водити администрацију на свом тј. српском језику. Када је власт 1805. године забранила сахрањивање око цркве, православци су умрле сахрањивали на земљи коју је поклонио Никола Габо. Он је исту парцелу купио од некадашње православне породице Калођера, по којој се и гробље православно назвало. Када је 1818. године установљено ново опште градско гробље ван града, ту се престало укопавати."Љубитељ просвештенија", Карловац 1865. године
У Задарској парохији 1865. године било је 312 православних парохијана, осим ђака и других привремених становника.
Православни свештеници у Задру, били су прво Грци, па Срби - најпре као капелани. Први је био 1633-1651. године протосинђел Грк Дионисије Петропулос, као стални капелан, а тек десети по реду јереј Марко Димитропуло 1743-1786. године имао је неколико помоћника - капелана углавном Срба - поп Спира Рапсоманића, поп Јосифа Дошеновића, Тодора Банића и друге. Грка, поп Марка је заменио Србин, архимандрит Саватије Васиљевић, са капеланом Никодимом Грујићем 1786-1798. године. Следи јереј Марко Вујновић 1798-1809. године, па Грк поп Матеј, од тада све Срби - калуђер Силвестер Вучковић 1812-1818. године, синђел Спиридон Алексијевић 1817-1841. године, архимандрит Крке Јеротеј Ковачевић 1841-1845. године, поп Христифор Мусић администратор 1845-1853. године, поп Дамјан Доброта парох од 1854. године, и упоредо - поп Никола Кнежевић парох 1854-1856. године и поп Кирил Жежељ парох од 1856. године. На скупштини Матице српске одржаној у Пешти 1866. године постао је новим чланом поп Ђорђе Николајевић парох задарски, који је уплатио пуну чланарину од 50 ф."Застава", Пешта 1866. године
Српска саборна православна црква у Задру (1893) је посвећена Св. пророку Илији."Застава", Нови Сад 1896. године Помиње се иста и 1808. године, а у њој службу врши један свештеник парох, а има 450 православних парохијана. Постојала је потреба за још једним капеланом."Љубитељ просвештенија", Карловац 1870. године
Културно-просветни живот