Привреда Народне Републике Кине је друга највећа привреда на свету, иза САД, са производом од 15,2 трилиона $ (извор ММФ 2020). Она је и најбрже растућа велика светска привреда, са просечним годишњим растом од 10% у последњих 30 година. Кина је 2017. године постала највећа привреда на свету према паритету куповне моћи.
Номинални БДП по глави становника износи 10.839$ (извор ММФ 2020). Седамдесет процента БДП Кине потиче од приватног сектора. Мањи део од великих државних предузећа која се баве углавном енергетиком, тешком индустријом и комуналним питањима. БДП чине индустрија (40,5%), услуге (51,6%), пољопривреда (7,9%).
Кина је прва у свету по броју радне снаге са 778,7 милиона радно способних становника (2020). У пољопривреди ради 27%, индустрији 29% и сектору услуга 44% запослених (2018). Стопа незапослености износи 3,8% а стопа инфлације 2,9% (2020).
Историја развоја
Године 1978. влада НРК почела је реформу привреде од централистички планиране социјалистичке привреде у тржишно оријентисану привреду са јаким утицајем државе и Комунистичке Партије Кине. Овај систем је добио разне називе: „социјализам са кинеским одликама“, „социјал-тржишни систем“, „црвени капитализам“. Реформе које трају од 1978. су економски оснажиле Кинезе и издигле их изнад границе сиромаштва (1981. године 53% било је испод границе, 2001. године 8%).
Од почетка реформи, власти су реформисале пољопривреду. Од великих колективних имања (комуна) направљени су мали приватни поседи, са пратећим малим предузећима која би потпомогла развоју пољопривреде. Подржано је и отварање агенција које су повезивале кинеске земљаше са страним агентима. Дозвољене су стране инвестиције и запошљавање страних образованих руководилаца који су са собом доносили искуства са запада. Ове мере Владе довеле су до жељених резултата: створен је нови систем које је омогућио пораст куповне моћи, животног стандарда, продуктивности. Влада се, такође, окренула међународној трговини као снажном покретачу економског раста. Кинески званичници објављују резултате по којима је БДП од 1978. удесетостручен. Већина стручњака са запада сматра да је кинески економски раст, заправо, ухватио замах тек у периоду 1989-2000. када је привреда почела и власнички да се заокружује, односно када су се тешким фабричким постројењима придружила мала и средња породична предузећа.
Кинески тренд номиналног БДП-а 1952—2012. lang=sr|мини|300п|Тренд номиналног БДП Кине од 1952. до 2012.
Године 1952. укупан индустријски производ Кине је достизао 34,900 милиона јуана у данашњој новчаној вредности. То је чинило скоро 3% светске привреде и 1,5 пута је био мањи од производа Јапана или Индије тада.
Шездесетих година БДП Кине је порастао за 17%, седамдесетих 70% (када је претекла Индију), а у турбулентним осамдесетим 63%, и, коначно, у деведесетим, врхунац развоја, 175%. Ма како било, присутан је озбиљан проблем: Кина се развија само у свом приобалном појасу и јужним провинцијама. Напори који су уложени протеклих година у стимулацију развоја унутрашњих провинција и индустријског севера, или су пропали или су дали јако слабе резултате.
У осамдесетим годинама 20. века покушано је комбиновање централистичке планиране привреде са реформском тржишно оријентисаном како би се подигла продуктивност, животни стандард и ниво технологије, а спустила се захуктала инфлација, незапосленост и огроман буџетски дефицит. Кина је тежила пољопривредним реформама, напуштајући систем комуна и уводећи одговорнији, самосталнији, скоро газдински систем, који је сељацима омогућио већу слободу у доношењу одлука у оквиру пољопривредних активности. Влада је, такође, охрабривала неаграрне активности, као што су сеоске компаније у руралним пределима и промовисала већи степен самоуправљања у државним предузећима, истовремено подижући конкуренцију на тржишту и олакшавала директан контакт између домаћих кинеских трговинских и страних консалтинг предузећа.
Током осамдесетих, ове реформе су просечни годишњи раст попеле на 10% у пољопривреди и индустрији. У унутрашњости приходи су се удвостручили. Индустријски раст је све већи, посебно у обалним деловима близу Хонгконга и Тајвана где су стране инвестиције подстакле производњу робе за широку потрошњу у Кини и за извоз, те је производња намиривала потрошњу. Индустрија у руралним областима је износила 23% пољопривредне, што је значајно помогло запошљавању прекобројног радно способног становништва. Број грана лаке индустрије и роба за широку потрошњу је порастао. Тада започињу и реформе у фискалним, финансијским, банкарским и радно-социјалним системима.
С друге стране, овај систем је показао најгоре стране социјализма (гломазна бирократија, политичка корупција, непоштовање приватне својине, рестрикције и несташице електричне енергије, нафте и нафтних деривата) и капитализма (инфлација, велики и непремостиви јаз између богатих и сиромашних, нагла банкротства и пропадања предузећа). Према томе, Пекинг је морао да чини одређене компромисе, појачава и смањује контролу пословања, издаје налоге банкама за давање ултраповољних кредита великим државним компанијама и друго у зависности од периода који наступа. Крајем 1988. године, као реакција под налетом инфлације узрокованом лошом реформом ценовног система, власт представља нови програм који се базира на штедњи, мањој јавној потрошњи и већој одговорности.
Поновни узлет кинеска привреда доживљава почетком деведесетих. Денг Сјаопингова новогодишња посета Јужној Кини поново уздиже и покреће реформе. 15. конгрес КП Кине касније исте године даје пуну подршку Ксјаопинговом плану и поновним напорима за тржишним реформама, констатујући да је задатак НРК да у деведесетим формира социјал-тржишну привреду. На истој седници је усвојен план десетогодишњег развоја и читав низ пратећих докумената и протокола.
Током 1993. производња је расла, стране инвестиције су пуниле државни буџет, а економски раст поткрепљен стварањем више од 2000 Специјалних економских зона (СЕЗ). Прилив страног капитала учинио је СЕЗ веома функционалним, ефикасним и реално корисним. Пекинг је одобрио додатне дугорочне реформе којим либерализује тржиште и ствара услове за повећање конкуренције. Специјалним декретима из 1993- 1994. и 1995. године стварају се нове институције које су се бавиле јачањем тржишне привреде и централне контроле финансијског система; државне компаније настављају доминацију многим провредним гранама, с тим што конкуренција постаје све озбиљнија. Читав систем и званично добија назив „социјал-тржишна привреда“. Инфлација поново постаје велики проблем. Да би је оборила, Влада подиже интересне стопе камата и ревидира јавне инвестиционе пројекте. То је оборило инфлацију са 17% 1995. на 8% 1996. али је изазвало и негативне ефекте. Економски раст крајем деведесетих из ових разлога посустаје и почиње да опада, тако да 1998. и 1999. износи свега 7,8% и 7,1%. Полет поново започиње почетком новог миленијума, достижући 9,1% 2003, 9,5% 2004, 9,9% 2005. и 10,2% 2006.
Вицепремијер Кине, Нуанг Ђу, на Светском економском форуму 2005. године у Давосу (Швајцарска) предвидео је раст друштвеног производа са садашњих 2,25 билиона $ на 4,4 билиона $ 2020, и утростручење БДП/ст на 3000$.
У децембру 2005, Кинески Национални Завод за Статистику ревизијом утврђује да је БДП у 2004. био 16,8% процената већи него што је првобитно израчунато, те на тај начин Кину уздиже на 6. место у свету (престиже Италију чији БДП износи 2 билиона $). Почетком 2006. званичници НРК у званичном саопштењу начињеном уз помоћ стручњака прво сами себе проглашавају четвртом највећом привредом (престиже прво Француску, а затим и Уједињено Краљевство). Према оваквом документу скептичан је велики број стручњака. Међутим, неколико недеља након стигле су и потврде из међународних институција. До 2009. Кинези предвиђају да ће престићи и највећу европску привреду, Немачку (неки предвиђају и раније, узимајући у обзир стање немачке привреде последњих година) и тако постати трећа највећа светска привреда (иза САД и Јапана).
Централни Комитет КП крајем 2005. одобрава једанаести по реду петогодишњи план развоја за период 2006-2010, којим се предвиђа раст БДП од 45% и смањене потрошње енергената за 20%. Петогодишњи план предвиђа и стимулативни раст БДП од 7,5% и раст друштвеног производа са 18,2 билиона јуана на 26,1 билион 2010, односно по глави становника са 13,985 2005. на 19,270 2010.
Изазови
У периоду 1995—1999. инфлација је падала, рефлектујући јачу монетарну политику Народне банке и јачу контролу цена хране. У то време Влада води озбиљне борбе за:
а) наплату пореза у далеким провинцијама и наплату пореза великим страним компанијама;
б) смањи степен корупције и привредног криминала;
в) одрже конкурентним велике државне компаније и оживи фирме губиташе које су у конкуренцији са иностраним, мешовитим и јаким домаћим приватним компанијама ослабиле и нису у стању да сервисирају дугове и исплаћују зараде.
Између 50 и 100 милиона радника из руралних области је прекобројно, те они своју шансу траже кроз запослење на краткорочним слабо плаћеним пословима. Популациона политика Владе НРК је озбиљно угрожена зато што су области у унутрашњим провинцијама све слабије подложне контроли и локални званичници нису у стању да се боре са становништвом, што због корупције, што због опадања угледа и ауторитета институција. Новији дугорочни проблем, све уочљивији, је и загађеност воде и ваздуха, ерозија земљишта итд. Кина наставља неконтролисано да губи обрадиво земљиште због ерозије и несинхронизованог економског развоја.
Државне компаније
Упркос кинеском импресивном економском развоју, током последње две деценије реформа државних предузећа и модернизација банкарског сектора и даље остаје главни проблем. Више од половине великих кинеских државних компанија послује са губитком и несолвентно је. Током 15. Националног конгреса КП који је одржан у септембру 1997, председник Ђианг Цемин озваничио је план по којем би већина великих државних фирми (СОЕ) била приватизована, спајана, реструктурирана или затварана.
Слабашни банкарски систем највећа је жртва лошег пословања СОЕ-са, зато што банке морају да по директном налогу Владе наставе са давањем по њих саме веома неповољне позајмице како би несолвентне СОЕ опстале. Влада Народне Републике Кине се плаши да би у случају неисплаћивања зарада избиле масовне демонстрације. Према доктору Хијамлонгу, бившем гувернеру Народне Банке Кине, банке су давале кредите са каматним стопама на годишњем нивоу чак испод 2%. Оваква политика мера притисака на банке Владе НРК је и даље на снази, тако да су банке до сада исцрпле 48% својих новчаних средстава и могућности (што је по стандардима САД довољно за тачно четири банкротства).
Прегрејаност привреде
Још једна претња кинеској привреди је и могућност да због рекордног и рапидног раста у последњој декади крене ка прегревању (стварању превеликих капацитета) и префорсирању инфраструктуре, и инфлацији које увећавају спољни дуг (подизање нових ненаплативих зајмова), траће изворе, и, парадоксално, подижу незапосленост. Кинески званичници одбијају да у целини признају проблем, али не могу да порекну да се у неким областима привреда озбиљно загрева што засигурно води експлозији, јер те области нису способне, односно немају довољно развијену инфраструктуру да издрже интензитет развоја. То постаје све неисплативије, па је тако, рецимо, према истраживањима Владе НРК у Индији профит сада три пута већи него у Кини.
Порески систем се такође истиче као велики кочничар стабилизације привреде. Влада, стога, планира пореске олакшице како би спречила неједнакост у развоју руралних и урбаних области и како би охрабрила државне компаније да се такмиче са иностраним.
Недостатак радника (још један парадокс)