Белош или Белуш (Белус, Бјелош, -{Albeus}-; 1142 — 1157. (1163 — прије 1198) био је велики жупан Србије око 1162. године. Припадао је династији Вукановића. Био је син великог жупана Уроша I и брат великих жупана Уроша II и Десе. Белошева сестра Јелена била је угарска краљица и супруга краља Беле II (1131-1141), тако да је Белош по одласку на угарски двор постао палатин Краљевине Угарске и бан Далмације и Хрватске, а помиње се и са титулом херцега (-{dux}-). Када је око 1162. године дошло до српско-византијског сукоба, Белош је по вољи византијског цара Манојла I постао нови велики жупан, али се убрзо након тога и вратио у Угарску, где је касније и умро, пре 1198. године. Имао је ћерку која се око 1150. године удала за руског кнеза Владимира III Мстиславича.
Послије смрти свога шурјака Беле Белош је са сестром Јеленом преузео туторство над њеним недораслим синовима, међу којима је најстарији био угарски краљ Геза II (1141—1161). Да би концентрисао што више власти у својим рукама, Белош је преузео титулу палатина у Угарској и бана у Далмацији и Хрватској. Са својим савезницима енергички одбијао нападе византијског цара Манојла I Комнина и царева Светог римског царства, који су против његовог штићеника Гезе помагали претендента Бориса Коломановића. Око 1158. Белош се одрекао се банске и палатинске части и вратио се у Србију, гдје га је 1162, након свргавања одметнутог Уроша II, Манојло I Комнин поставио за великог жупана. Али Белош није остао дуго у својој отаџбини, него се опет вратио у Угарску, док је великожупански престо припао најмлађем брату Деси. Белош се већ 1163. спомиње се опет као далматинско-хрватски бан. За време боравка у Угарској, у данашњем Баноштору на Дунаву саградио је велики манастир, који је обилато даровао. У Белошево време мјесто у којем је подигао своју задужбину носило је име Кун (-{Kewe}-), а онда су га почели називати Банов манастир (), па је тако постало и данашње име Баноштор.
Име мини|десно|Јелена, Белошева сестра и угарска краљица (1131-1141)
Најстарији помен Белошевог имена потиче из кодекса који се чувао у манастиру Адмонту у Штајерској. Белешка у којој је споменут Белош унета је убрзо након смрти краља Беле II (1141). У овом кодексу јавља се облик имена Belos. Кћи краља Беле, Софија, Белошева сестричина, живела је у овом манастиру. Код Кинама се име српског принца наилази у два облика: као Белош и Белуш. Као Белуша га помиње када се налазио на престолу великог жупана. Име српског принца потекло је од словенског корена Бел од којих су настала и друга средњовековна имена, попут Белимир, Белослав и др. Име Белош јавља се и касније, нпр. у Дечанској хрисовуљи. У немачкој хроници Хенрика од Мигелна, Белош је назван Polislau. У повељи краља Стефана IV јавља се у облику Белуш (Belus banus).
Породица Белош је био син српског великог жупана Уроша I и Ане. Такође, Белош је био брат Уроша II, наследника Уроша I. Имао је још једног брата, Десу, који је такође био српски жупан у периоду од 1161. до 1165. године. Такође, имао је две сестре: Јелену и Марију. Јелена је била супруга угарског краља Беле II Слепог. Марија се удала за чешког племића из династије Пшемисловића, Конрада II од Знојма.
Детињство и младост мини|Бела II Слепи. Година рођења Белоша се не зна. Рођен је између 1110. и 1115. године. Умро је током последње деценије 12. века, јер се као покојни помиње у писму папе Иноћентија III 1198. године. То је за средњи век био веома дуг животни век. Детињство и младост провео је у Србији, да би касније отишао на двор своје сестре, угарске краљице Јелене. Касније се враћа у Србију и постаје велики жупан, да би био принуђен да поново оде у Угарску. Тамо је и умро на свом поседу у Срему.
Белошев боравак у Угарској Година доласка мини|Геза (1142-1163) Не зна се када је Белош напустио Србију и отишао у Угарску. Свакако, пошто се зна да је отишао на двор своје сестре Јелене, то не би могло бити пре 1129. године када је склопљен брак између Јелене и краља Беле II. Следеће године рођен је Геза, најстарији Јеленин син. Бела је преузео власт након смрти свог оца Стефана II 1131. године. Владао је следећих десет година, до своје смрти 1141. године. Белош се први пут у Угарској помиње у повељи краља Гезе из 1142. године. Јавља се том приликом са титулом "dux", односно титулом херцега или војводе. Она је додељивана најближим сродницима владајуће угарске династије Арпада. Постоје два документа која откривају у које време је Белош дошао у Угарску. То су кодекс манастира Адмонта у Штајерској и дело Јована Кинама.
Година издања првог текста није позната. Он помиње сабор у Острогону на коме је Бела своме сину Ладиславу доделио херцештво босанско, што се десило 1137. или 1139. године. У исправи пише да је краљ Бела дао сагласност кнезу Мартину да своје поседе може даровати манастиру Светог Петра у Чатару у заладској жупанији. Привилегију је касније потврдио син Беле, Геза, а као сведок се јавља Белош поред осталих достојанственика двора. Текст је свакако настао после Белине смрти. Питање је да ли је Бела подржавао уступање Босне свом сестрићу Ладиславу на сабору у Острогону.
Податке о Белошу даје нам и византијски хроничар Јован Кинам. По Кинаму, Белош је спадао међу виђеније људе код "Далмата", односно Срба. Отишао је у Угарску и тамо провео дуго времена. Учествовао је у образовању краља Гезе још од његовог детињства. Кинамов текст упућује да је Белош провео и претходне године на угарском двору. Како је Геза рођен 1130. године, он је по доласку на власт имао свега 11 година. По средњовековној терминологији, 11 година није рано детињство. Стога је јасно да се Белош налазио на угарском двору још за живота Беле II. Постоји податак да се Белошева кћи удала 1150. године за руског кнеза Владимира Мстиславича. Ако је тада имала 15 година, минимум за склапање брака, рођена је око 1135. године. Белош је тада могао имати чак 25 година. Вероватно је отишао у Угарску после 1135. године, а свакако пре смрти краља Беле фебруара 1141. године. Васпитавајући сина слепог краља, Белош је понео титулу dux.
Титуле Геза је дошао на власт као малолетник. Имао је свега 11 година. Због тога су главну реч у Угарској у почетним годинама Гезине владавине водили његова мајка Јелена и њен брат Белош. Геза је тек 1146. године, на јесен, проглашен за витеза. Белош је и после те године практично владао Угарском, носећи високе титуле. Најпре је носио титулу dux са којом се јавља на почетку Гезине владавине. Године 1144. први пут се јавља са титулом хрватско-далматинског бана. Као бан се јавља и надаље, 1146, 1148, 1150, 1151-1152, 1156. и 1157. године. Дакле, за време свог боравка у Угарској, најдуже је носио банску титулу (1144-1157), те га таквим ослобљава и Јован Кинам, додајући да је заузимао "један од првих положаја у Угарској". Белош се јавља и са титулом палатина. Палатин је била највиша титула на угарском двору. Основне полуге краљеве власти биле су у рукама палатина. Палатин је имао војна и судска овлашћења, управљао је краљевим добрима, приходима владара и замењивао га је у битним пословима. Белош се 1146. и 1157. године помиње истовремено и као палатин и као бан. Ипак, остао је упамћен више по банској него по титули палатина. Поп Црнота га 1144. године у тестаменту помиње, пишући да је он састављен "у време владе угарског краља Гезе и бана Белоша". Период деловања Белоша у мађарској историографији познато је као "доба владе бана Белоша".
Белош се као палатин и бан последњи пут помиње у оснивачкој повељи грофа Валфера за бенедиктански манастир Светог Мартина у Угарској (1157). После пролећа те године, када је повеља састављена, губи му се траг. Вероватно је те године напустио Угарску. Разлог се не зна. Могуће је да се сукобио са Гезом II, могуће да је био огорчен променом спољне политике земље или из неког другог разлога више није желео живети у Угарској.
Политика према Русима мини|Изјаслав II Кијевски Угарска се у време Белошевог боравка граничила на западу са Светим римским царством и Војводством Аустријом, као и са Чешком и Моравском, на северу са Пољском, а на истоку са руским кнежевинама које су биле међусобно у сукобу након смрти Владимира II Мономаха (1125). Галиција и Волинија имала је највећи значај за Угарску, а угарски двор је мешањем у унутрашње прилике у овој кнежевини утицао на борбе око кијевског престола. На југу се Угарска граничила са Византијским царством и Србијом.
Белош се бавио приликама у руским кнежевима. Тако је лично предводио угарске чете које су 1144. године кренуле у помоћ галицијском кнезу Владимирку Володаревичу који се борио против кијевског великог кнеза Всеволода. Владимирко је раније учествовао на страни краља Беле у борби против претендента на угарски престо, Бориса Коломановича, сина краља Коломана. Две године касније склопљен је брак између краља Гезе II и Еуфросине, унуке кијевског великог кнеза Владимира Мономаха. Еуфросина је такође била сестра Изјаслава Мстиславича. Како је Геза 1146. године, у време када је брак склопљен, имао свега 16 година, утицај Белоша био је пресудан. Изјаслав је био кијевски кнез у периоду од 1146. до 1154. године. У борбама за одржање на престолу више пута помагали су му Угари. Да је био близак са Белошем показао је брак између Белошеве ћерке и Изјаславовог брата Владимира Мстиславича, кнеза луцког и кнеза Волиније. Име ове ћерке није познато, а у Русији је била позната као "бановна".
Бановна се удала за Владимира у време огорчених борби међу супарничким кнежевима. У претходној деценији створене су две политичке струје на руским просторима. Прва је била окупљена око Изјаслава Мстиславича који је августа 1146. године понео титулу кијевског великог кнеза. Прва је била окупљена око Изјаславовог стрица Јурија Владимировича Долгоруког, кнеза суздаљског. Изјаслав је убрзо дошао у сукоб и са Византијом поводом црквених питања. Сабор руских епископа је 1147. године без сагласности цариград ског патријарха изабрао епископа Климента за кијевског митрополита. Јуриј је одбио да призна новог црквеног поглавара. Стекао је подршку Византије. Изјаслава је подржавала Угарска, односно Белош. Непријатељство Угарске и Византије било је подстакнуто и деловањем Бориса Коломановича коме је Цариград пружао уточиште. Тако су се Угари на руском бојишту борили против присталица Манојла Комнина. Угари су чак у 6 наврата помагали између 1148. и 1152. године Изјаслава који је 1149. године био присиљен да напусти Кијев. Уследио је брак Белошеве ћерке и Владимира Мстиславича која је допринела снажењу савеза и повратку Изјаслава на престо.
Борба против Бориса Коломановича Византија и Свето римско царство били су у успону у време Белошевог деловања. Оба царства имала су универзалистичке царске претензије, те су настојала наметнути врховну власт Угарској. У томе им је помагао Борис, син угарског краља Коломана. Борисову мајку Еуфемију Коломан је отерао из Угарске због неверства, те Борис никада од угарског краља није прихваћен за сина. Након очеве смрти, покушао је да се избори за своја права на престо најпре против Стефана, а потом и против Беле, што му није пошло за руком. Делатност у борби за престо обновио је 1146. године. Посредством чешког војводе Владислава II, Борис се повезао са Хоенштауфовцима, односно царем Конрадом. Конрад му је обезбедио подршку баварског војводе Хенриха II Бабенберга. Борис је са тим снагама напао Угарску 1146. године освајајући град Пожун (данашња Братислава). Управо током овог рата, Геза је проглашен витезом у једној дрвеној цркви. Прави владар Угарске у време рата био је Белош који је предузео и одбрану земље. Баварско-аустријску војску предводио је сам војвода Хенрих. Две војске сукобиле су се 11. септембра 1146. године код реке Лајте. Хенрих је напао главнину снага којима је командовао Белош. Бан је предузео контранапад и нанео тежак пораз баварској војсци. Велики број племића Баварске остао је да лежи на бојном пољу или је погинуо приликом повлачења. По изворима, погинуло је 7000 непријатељских војника. Хенрих је побегао у Беч. Конрад није предузео осветнички напад.