Станоје Станојевић (Нови Сад, 12/24. август 1874 — Беч, 30. јул 1937) био је српски историчар, универзитетски професор, енциклопедиста и академик. Станојевић је био први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета.

Биографија Станоје Станојевић је рођен 24. августа (12. августа по Јулијанском календару) 1874. године у Новом Саду, у породици др Лазара Станојевића лекара. Отац је био у младости активан члан омладинског покрета, један од оснивача бечког академског друштва "Зора", којем је и кумовао. У Новом Саду се Станоје школовао до велике матуре 1892. године. Студирао је у Бечу, а међу професорима су му били чувени научници Ватрослав Јагић и Константин Јиречек. Као 20-годишњи студент својим радом „Прилошци библиографији србуља“ привукао је пажњу професора Јиречека, тада најбољег познаваоца средњовековне историје Јужних Словена. Докторирао је 1896. одбраном тезе „-{Die Biographie Stefan Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle}-“ (Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор), коју је В. Јагић уврстио у свој Архив за словенску филологију. По успешно завршеним студијама у Бечу, усавршавао се у Немачкој, Русији и Турској. Код Фјодора Успенског и Карла Крумбахера је обогатио знање из византологије, која остаје његова велика љубав цели живот, нарочито византијско-српски односи. Током 1898. и 1899. ради у Руском археолошком институту у Цариграду где је био и професор у српској гимназији.

Професорска каријера Станојевић је писао критичке осврте на историчарска дела, обично веома оштре, што му је стварало тешкоће и непријатности. Изабран је за доцента српске историје на београдској Великој школи, али није потврђен, јер тадашњи председник владе Владан Ђорђевић није заборављао Станојевићеву негативну критику његове књиге „Грчка и српска просвета“ из 1896. године. Због непотврђивања избора, одлази на усавршавање у иностранство, у Минхен код византолога Карла Кумбахера, а у Србију се враћа 1900. године.

За доцента српске историје на Великој школи изабран је у јесен 1900. године. Дуго је вршен избор на катедри за народну историју, јер се комисија није могла одлучити. Питање је решено компромисним пријемом обојице изврсних кандидата - Станојевића и Љубе Јовановића, а катедра је подељена на два дела. Јовановић је држао своју катедру до 1910. године, када је прешао у политику."Политика", Београд 1937. године Године 1905. када је Велика школа прерасла у Београдски универзитет, изабран је за ванредног професора, а 1919. за редовног професора Народне историје, што је остао све до смрти. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905. године, а 1920. године за редовног члана.

Учешће у војним сукобима Учествовао је у Балканским ратовима и био у штабу Дунавске дивизије I позива, а у Првом светском рату у штабу Моравске дивизије, такође I позива. После повлачења српске војске преко Албаније одлази у Петроград где је изабран за професора универзитета на коме предаје два семестра. Од 1917. године држи предавања у Паризу на Сорбони а 1918. током летњег семестра на Универзитету у Лондону. Све време Првог светског рата Станојевић се активно залаже за српску ствар, па 1915. године покреће библиотеку „Савремена питања“ и као прво објављује свој спис „Шта хоће Србија?“ у Нишу 1915. године.

На Париској мировној конференцији учествовао је као члан Историјско-етнографске секције.

Историографски рад Већ за време свога боравка у Цариграду је започео рад на делу Византија и Срби, које је било широко замишљено, али од кога су изишле само две књиге. Написао је књигу "Борба за самосталност католичке цркве у немањићкој Србији". Следе монографије наших светитеља владара, и "Студије из српске дипломатије". Иако је дао неколико веома добрих истраживачких радова, нарочито у младости. Станојевића углавном карактерише одличан приказивачки дар.

Написао је више дела из српске историје: Византија и Срби, „Свети Сава“, Студије о српској дипломатици, Историја српскога народа, О јужним Словенима у VI, VII и VIII веку и друга.

Посебно је значајна његова Историја српскога народа (Београд 1908), која је била једна од првих књига са том тематиком. Претходила јој је само Историја српскога народа Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића, издата у два тома, од којих је први изашао у две књиге 1890. и 1891. (касније су изашле обе у једној књизи, 1893), а други том (прва књига) 1891. а касније оба дела 1894. Јиречекова Историја Срба се састојала из четири целине од којих је само прва објављена 1911. (политичка историја до 1371) док су друге три објављене 1922. и 1923. (историја до 1537. и културна историја у две свеске). Данас се Јиричекова историја штампа углавном у две књиге (Политичка историја до 1537. и Културна историја).

Станоје Станојевић био је оснивач, председник и први члан Историјског друштва у Новом Саду"Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937., а од 1928. године био директор његовог Гласника. Такође је био и председник Југословенског историјског друштва и директор Југословенског историјског часописа (1935—1937).Народна библиотека Србије: „Архива Станоја Станојевића“, приступ 16.6.2013

Први српски енциклопедиста Станојевић се од младости активно бавио публицистиком и просветитељством. Писао је чланке за разне новине, нарочито за Политику чији је био један од оснивача. Био је директор и уредник „Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца“, јединог дела те врсте на нашем језику које је штампано ћирилицом и латиницом. Та четвороделна енциклопедија има 4.000 страница, а на њему је сарађивало 160 аутора.

Последње године десно|мини|Породична гробница Станоја Станојевића на Новом гробљу Станојевић је годинама вредно и систематски студирао историјске изворе и литературу, долазио до многих запажања, чинио белешке и спремао се да напише „Историју српског народа у средњем веку“, у 9 књига. Успео је да приреди само прву књигу, о изворима, и то не у коначном виду.

Истрошен напорним радом и здравственим проблемима, Станоје Станојевић је преминуо 30. јула 1937. у санаторијуму „Лев“ у Бечу од последица операције. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Био је ожењен Олгом Станојевић, сестром лингвисте Александра Белића, и имао синове Лазара и Павла. Лазар (1905-1980) је завршио медицину у Београду 1929. године и потом специјализовао интерну медицину у Берлину. Био је професор Медицинског факултета у Београду од 1952. Лазарев син, Станоје (1938-2007), који је носио дедино име, био је лекар спортске медицине и професор на Факултету физичке културе у Београду.

Одабрана дела

Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца“, покретач и уредник, Београд 1925-1929. Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца 1 Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца 2 Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца 3 Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца 4

Види још Кућа др Станоја Станојевића

Референце

Литература

Спољашње везе Биографија на сајту САНУ Историја Босне и Херцеговине од Станоја Станојевића Везе Станоја Станојевића са „Политиком“ М. Денчић, „Станоје Станојевић", у: Споменица о 180 година српске историје у настави и науци, ур. С. Мишић, Београд 2025, 27–43.

Категорија:Рођени 1874. Категорија:Умрли 1937. Категорија:Професори из Новог Сада Категорија:Српски историчари Категорија:Академици САНУ Категорија:Доктори историје Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду Категорија:Српски енциклопедисти