Речца или партикула је непроменљива реч којом се изражава лични став говорног лица према ономе што се износи реченицом.Станојчић, Ж. и Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства Ови језички знаци се могу односити на целу реченицу или на један њен део.
Речце могу бити: потврдне и одричне: потврдна речца да и одрична речца не; упитне: ли, да ли, зар; императивне: нека; узвичне: ала; закључне: дакле; искључне: само, једино; поредбене: као; mini|230px|Дијаграм учесталости употребе показује да је у корпусу разговорног језика Београда и Новог Сада презентатив evo убедљиво најчешће коришћен презентативи: ево, ето, ено; речце за истицање личног става (модалне речце): сигурно, наравно, зацело, дакако, вероватно, ваљда, можда, нипошто, уистину, заиста, збиља; речце за посебно истицање: управо, баш, бар; речце за истицање супротности: међутим, пак.
У речце се још убрајају и речи: иначе, такође, уосталом итд. Врло блиске прилозима су речце: још, тек, већ, чак. Речцом се најчешће сматра и енклитика се (у склопу повратних глагола: борити се, љутити се, дешавати се итд).
Референце
Категорија:Врсте речи Категорија:Врсте речи у српском језику