десно|безоквира|234x234п Француска књижевност у овом чланку се односи на књижевност насталу унутар географских граница француске државе. Литература на француском језику се развијала још и у Канади, Белгији, Швајцарској, колонијама на Карибима, Океанији, Африци и Азији.
Француски језик
Француски језик спада у групу романских језика. Развио се из галороманског језика у доба касне антике, на територији Галије. Овај језик је укључивао многе елементе келтских и германских језика. Осим француског, из галороманског језика се развио још један језик, и то на југу данашње Француске. Овај језик је познат као окситански, или „Ланг д ок“ (фр. Langue d'oc).
Средњовековни (стари) француски језик био је подељен на мноштво дијалеката, много више него данашњи француски језик. Чак је и писани језик, који су писци и кописти почели да користе око 1100, паралелно са латинским, био веома дијалекатски обојен. До 14. века за доминацију су се борили пикардијски, англонормански и дијалекат области Ил де Франс. Овај последњи је најзад изашао као победник, захваљујући порасту политичког и културног значаја престонице - Париза.
Провансалски (окситански) књижевни језик је достигао свој врхунац око 1200, али га је већ око 1300. потиснуо француски језик. Окситански дијалекти су били говорни језици локалног становништва све до касног 19. века.
Француски језик касног средњег века, тј. касног 14. и 15. века, се назива средњи француски језик. Од почетка 16. века, језик је нови француски.
Средњи век
Израз „средњи век“ () сковали су хуманисти, видећи у њему прелаз из античке епохе у ново доба, ренесансу, која је значила обнову и другачији однос према античкој култури и цивилизацији. Иако су овом термину налажене замерке, поготово када је реч о књижевној периодизацији, он се усталио као ознака за историјски период од пада Римског царства (476) до Колумбовог открића Америке (1492).
Међутим, како први писани споменици на француском језику не потичу из времена које се узима као почетак средњег века, то се и француска средњовековна књижевност временски не подудара са историјским раздобљем.
У погледу периодизације, ово раздобље француске књижевности, и поред многих заједничких особина, не представља јединствену целину. Оно се обично дели на први (9-13. век) и други период (14. и 15. век).
Први период (9 - 13. век )
Најстарији писани споменици
мини|десно|Детаљ Заклетви из Стразбура
Најстарији сачувани текст написан на романском (прото-француском) језику није књижевни, већ историјски документ. То су Заклетве из Стразбура, Положили су их 842. источнофраначки краљ Лудвиг I Немачки и западнофраначки краљ Карло Ћелави, синови Карла Великог. Овим заклетвама су се обавезали на савез у борби против најстаријег брата, Лотара I. Записао их је франачки историчар Нитхард.
Из 9. века сачувана је и мала црквена песма Кантилена о светој Еулалији (), највероватније превод или прерада неке песме на латинском, написана у 25 асонанцираних стихова. Иако без уметничке вредности, она представља прве стихове записане на романском језику.
Живот светог Алексија () је први француски песнички текст који је сачуван у првобитној редакцији, а настао је почетком 11. века. Ово светачко житије, поред религиозних, састављено је и са уметничким претензијама.
Епска књижевност
Француски јуначки епови () су најобимнији и најразноврснији књижевни род прве фазе француске средњовековне књижевности. Најстарији сачувани оригинални епови настали су крајем 11. века, а односе се на догађаје углавном из 9. века, док касније прераде махом потичу из 12. и 13. века. Сачувано је преко 80 јуначких епских песама, односно преко 700 хиљада стихова. Према подели коју је дао песник Бертран де Бар, разликују се три циклуса: Краљевски циклус, циклус Гијома од Оранжа и циклус Дон од Мајанса или циклус побуњених барона.
Питање о њиховом пореклу и настанку је и данас спорна тема у књижевним научним круговима. Најпопуларнија и најлепша француска јуначка песма је Песма о Ролану.
Дворска књижевност
Епска књижевност, писана пре свега за аристократију, временом није више могла да задовољава све веће потребе виших слојева друштва који су се у културном и цивилизацијском погледу развијали. Ратничко одушевљење 11. века је јењавало, поред храбрости и снаге јављају се и нови витешки идеали и норме понашања, жена постаје све важнији чинилац у друштвеном животу. Јуначки епови уступају место другим облицима књижевног стварања, који се заједничким именом називају дворска или куртоазна књижевност. Велику популарност у то време стичу романи, хронике о феудалним владарима и значајним догађајима, као и љубавна лирика трубадура и трувера.
Посебан утицај на писце извршила је античка књижевност, највише антички роман, који представља прелаз ка правој дворској романескној књижевности, као и бретонске легенде. Најзаслужнији за увођење бретонске материје у романе је Кретјен де Троа, први велики француски писац који излази из анонимности.
Љубавна дворска лирика највише се развија на југу Француске, где су дужи периоди мира, бољи услови живота, богатија природа и близина арапске цивилизације Мавара, погодовали њеном настанку. Међу масом трубадура истичу се Бернар де Вантадур, Арно Данијел, Бертран де Борн и, најстарији познати трубадур, Гијом Аквитански.
Историјска дела су се дуго писала у стиховима, а тек почетком 13. века, најпре на северу Француске, јављају се прве хронике у прози. Најзначајнији историчари су Жофроа де Вилардуен и Жан де Жоенвил.
Грађанска књижевност
Насупрот феудалном духу јуначких епова, прожетих витешким, религиозним и патриотским идеалом, као и галантној природи дворске књижевности, јавља се у француској књижевности 12. и 13 века такозвана грађанска књижевност. Она је израз реакције младе и, још увек, нејаке буржоазије, против неограничене моћи феудалаца.
Нову књижевност одликује највише забавни карактер, али је испуњена и сатиричним духом. Углавном је писана у стиховима, а најпознатија дела су Роман о Лисцу и кратке приповетке, такозвани Фаблиои.
Све имућнији представници грађанства, по угледу на племство, окупљају око себе многе талентоване песнике, а највише их је било на северу Француске, у граду Арасу. Најзначајнији песник араске школе је Жан Бодел.
Драмска књижевност
Црквена или литургијска драма и комично позориште два су најзаступљенија драмска облика у првом периоду средњовековне француске књижевности.
Литургијска драма је настала из хришћанске литургије, као израз потребе верника за конкретним и сликовитим представљањем религиозних веровања и схватања. Није била саставни део црквене службе, већ се изводила након ње, у самој цркви, а касније се сели, прво у припрату цркве, а затим и на тргове. Библија и хагиографије главни су извор за писце ових драма. Први сачувани текстови датирани су у другу половину 12. века.
Временом, литургијска драма прераста у полулитургијску драму. Дијалози су све више на француском језику, а једино дидаскалије остају на латинском. Драмски елементи преузимају примат над дидактичним и морализаторским тенденцијама, а глумци су, поред свештеника, све чешће и племићи и грађани. Ипак, и овако промењена, црквена драма је до краја задржала религиозни карактер.
О постојању комичног позоришта у 13. веку сведоче два комада чији је аутор Адам де ла Ал. Од других комада, сачувано је веома мало, све до 15. века. Међутим традиција комичног позоришта ће се након тога толико учврстити да ће оно надживети многе средњовековне књижевне врсте.
Дидактично-алегорична књижевност
Главно дело ове врсте је Роман о Ружи и плод је рада два писца: Гијома де Лориса и Жана де Мена званог Шопинел. Укупно има 22 хиљаде стихова, од чега Лорисов део, старији по настанку, има 4 хиљаде, а Шопинелов 18 хиљада. У оба дела радња се врти око љубавних перипетија главног јунака, које су само изговор ауторима да искажу своје мишљење о различитим темама.
Лорису, племићу, наследнику дворске књижевности, основна намера је била да подучи читаоце и пружи им податке о вештини љубави, што и сам признаје. То је својеврсни кодекс куртоазне љубави, прожет лирским пасажима. За разлику од њега, Шопинел користи Роман о Ружи да проговори о многим општим и актуелним питањима: о љубави, пријатељству, срећи, старости, правди, развоју човечанства, пореклу власти и имовине, алхемији, астрономији и физици.
Роман је изазвао бројне расправе, а нарочито други део, у коме је Шопинел смело критиковао сентименталност куртоазне књижевности, верски догматизам, чак и саму краљевску власт. Једно је од ретких средњовековних дела чија је популарност опстала у наредним вековима, преко ренесансе, све до класицизма.
Други период (14 - 15. век )
Друштвене и политичке прилике мини|десно|250п|Илустрација 153 из Часловца војводе од Берија (1412–1416) Овај период француске историје карактерише слабљење феудалног система који води огорчену класну борбу са нарастајућим грађанским слојем. Долази до великих друштвених и политичких потреса. На француски престо долази династија Валоа (1328), а Француска улази у Стогодишњи рат са Енглеском која осваја велики део француских територија. Поред материјалних губитака, овај рат је изнео на видело декаденцију и застарелост феудалног поретка, који није могао да се брани против енглеске војске у којој су већину чинили слободни сељаци. Године 1358. избија велика сељачка буна, позната као Жакери. Поред свега тога јавља се и куга (1348) која је однела животе једне трећине становништва тада познатог света. Црква губи свој углед, а узрок томе је селидба свете столице у Авињон, постојање двојице папа, сукоб краља са црквеним поглаваром, богаћење свештеника и понашање супротно од оног које сами прописују верницима.
Књижевне прилике
Као и у друштвено-политичком, тако је и у књижевном погледу овај период прелазан. Иако наставља традиције средњег века, он најављује нови покрет - хуманизам и ренесансу. Са ретким изузецима, мало је великих песничких имена и мало великих остварења. Јуначке песме и куртоазна лирика губе некадашњи облик и популарност, а грађанска књижевност такође доживљава кризу. Песници негују култ форме на штету оригиналности.
Ипак, овај период је дао значајна остварења из историографије и драме, а посебно се много ради на превођењу, што позитивно утиче на развој и богаћење француског језика.
Поезија
Француска поезија 14. и 15. века је обележена куртоазним духом, који је већ увелико у опадању, и оптерећена строго утврђеним прозодијским правилима. Угледајући се на Роман о Ружи, она је у великој мери дидактична, морализаторска и алегорична.
Најзначајнија песничка имена су: Гијом де Машо, Есташ Дешан, Кристина де Пизан, Ален Шартије и Шарл Орлеански. Већина су били грађани, везани за двор и племиће, осим Орлеанског, који је и сам био племићког порекла. Једино велико песничко име ове прелазне фазе је Франсоа Вијон. Естетски и материјално независан од владара и дворског живота, створио је дело које је означило крај средњег века у француској књижевности и утрло пут модерној поезији.
Драма
У другом периоду средњовековне француске књижевности, драмска остварења су једина доступна ширим народним масама, задовољавајући њихове потребе за моралним и верским уздизањем и за забавом и смехом. У погледу приступачности и раширености драма замењује старе јуначке епове.
У 14. веку процват доживљавају миракули. Основна тема је увек иста: Богородица се изненада појављује и спашава праведнике или грешнике који су се покајали. Али осим ове, чисто религиозне, идеје, сва претходна радња, као и саме личности, световног су карактера. У њима је насликана реалистична слика свакодневног живота, често испуњена и комичним елементима.