мини|десно|400px|Индекс демократије у свету 2021. (de facto статус), Democracy Index, The Economist
Пуна демократија
Демократија са недостацима
Хибридни режими
Ауторитарни режими
Нема података Демократија је политичка оријентација која фаворизује владу народа, односно изабраних представника народа. Демократија је политички систем базиран на могућности да народ (грађани) може да бира своје представнике. Ово — право на бирање представника — основни је и суштински концепт демократије.Diamond, L., Lecture at Hilla University for Humanistic Studies January 21, 2004: "What is Democracy"Liberty and justice for some at Economist.com Демократија се у Европи развила најпре у грчким градовима-државама као директна и непосредна демократија. Модерна демократија израсла је најпре из калвинистичких убеђења 17. века, посебно у Шкотској, Енглеској и Холандији, где се општина појавила као носилац религиозног и политичког живота.Bertelsmann Lexikon 1997
Порекло појма и његове недоречености
Етимолошки, демократија је изведена од грчких речи -{demos}- (народ) и -{kratein}- (владати).
Недоречености у схватању и тумачењу демократије настају због разлике између саме идеје и облика који демократија поприма када се институционализује, односно реално примени као концепт друштвеног уређења. Проблеми схватања демократије леже и у различитим нивоима на који индивидуе, појединци схватају, доживљавају своја индивидуална права односно да ли су, и на који начин, упознати са својим правима.
Облици и предуслови демократије као концепта друштвеног уређења
Постоје две врсте демократија: директна (непосредна) демократија и репрезентативна (представничка) демократија.
У директној демократији сви грађани учествују у процесу доношења одлуке, чиме се спречава стварање моћи у рукама изабраних представника. Ипак, највећи број данашњих демократија су представничке. Савремена директна демократија је изражена кроз три основна облика: иницијативу, референдум и опозив.
У представничкој демократији грађани на изборима бирају своје представнике у парламенту и дају им ауторитет да доносе одлуке у њихово име. Иако је непосредна или директна демократија маргинализована у корист представничке (репрезентативне), поједине области у свету успевају да задрже овај облик учешћа грађана у политичком животу. Такав је случај са Швајцарском која је, захваљујући кантоналном уређењу, успешно интегрисала непосредност учешћа грађана у доношењу претежног дела политичких одлука. Облике непосредне демократије срећемо као предвиђене и у већини савремених устава. Најчешће су то народна иницијатива и референдум.
Да би се неки систем могао звати демократским, у некој држави, сваки грађанин мора имати иста права и слободе (све док туђа права и слободе не прекрши). Права и слободе политичка наука разврстава у 4 генерације: грађанска, политичка, економска и социјална те права везана за животну средину. Она подразумевају слободу вероисповест и, националног и етничког опредељења, употребе језика, слободу медија и штампе, слободу грађана да се окупљају и размењују мишљења ... Сваки грађанин (пунољетни) мора имати право на глас да бира свога представника у парламенту или влади. Он то ради на изборима који морају бити редовни (најчешће сваких четири или шест година), непосредни, тајни (могућност да гласа у тајности) општи (право учешћа свих пунолетних грађана), и једнаки (један грађанин један глас). Такође, такво друштво мора подржавати сваки облик плурализма. То значи да држава мора имати више политичких странака (политичке странке) и интересних група (групе за притисак) и да грађани слободно могу приступати њима или основати своје.
Значење и дефиниција у пракси
С временом се значење демократије променило, а савремена се дефиниција јако мењала од 18. века, откад су се уводили разни „демократски“ системи у многим државама.
Француски филозоф Монтескје (1689-1755) је веома утицао на промовирање и утемељење идеја о демократској власти у периоду Француске буржоаске револуције и стварања САД. Монтескје је веровао да је најбољи начин да се осигура да власт служи општој добробити ако се учине следећи кораци: Разделити власт на различите огранке и делове, тако да ниједан огранак нема сву власт. Избалансирати ауторитет између ових огранака тако да ни један не може да контролише остале огранке. Омогућити сваком огранку да проверава начине на које се други огранци користе влашћу.
Монтескје је, као и многи други, веровао да, уколико је власт подељена, избалансирана и проверавана, ниједан од огранака не може контролисати целу власт. У том случају ниједан огранак не може користити власт за своје личне и себичне интересе. Резултат такве ситуације би био да власт делује у циљу унапређивања заједничке добробити. Заједничка добробит значи да је нешто за добро заједнице као целине.
Политичка једнакост
У принципу демократија се оличава системом једна особа једнако један глас. Тај принцип је генерално сматран као фундаменталан за демократију. Ипак иако је у теорији овај систем признат и прихваћен, у стварности ситуација је другачија и ретко се примењује јер његова употреба за једне је веома неефикасна, на пример технички и економски је изводиво да се читава популација једне земље консултује (рецимо референдумом) око градње базена у једном граду те земље, али су мале шансе да то буде за опће добро популације. Исто тако овај систем представља опасност за мање етничке или националне групе.
Једнакост се може такође мерити важношћу коју објекат политичке одлуке реално има за гласаче. Да би се решили проблеми а задржао се систем „једна особа једнако један глас“ уобичајено кориштено решење је његова импликација на географски подељеним деловима. Теоретски гледано постоји још једна лоша страна система „једна особа једнако један глас“, а то је да се долази до коначне одлуке која за собом повлачи констатацију да они који су били против су у ствари део система „једна особа једнако нула гласова“, јер је на пример њихов предлог одбачен а усвојен други.
Избори као обред мини|десно|300px|Изборна демократија у свету, референце из извештаја Freedom in the World, америчке организације Freedom House Избори сами по себи нису довољан услов за постојање демократије.
Изборе су често злоупотребљавали ауторитативни режими или диктатуре да оставе лажан утисак демократије. За то постоји више метода: ограничење профила кандидата ограничење стварне власти коју смеју да имају изабрани заступници или политике коју смеју да воде док су на власти гласање које заправо није слободно ни поштено (нпр. кроз застрашивање оних који желе да гласају за одређене кандидате) или, најдиректније, кривотворење резултата избора
Неки историјски примери из света су СССР под комунистичком партијом пре његовог распада 1991, Ирак под Садамом Хусеином и Филипини под Маркосом.
Либерална демократија
мини|Демократија у Бангладешу
Како се обично користи, реч демократија често значи исто што и либерална демократија. Док је сама демократија систем владавине који дефинишу и легитимишу избори, либерална демократија може укључивати уставни либерализам, где се одређена културно субјективна права појединаца штите од пуког гласа већине; с друге стране, у нелибералним демократијама таква ограничења не постоје. Ово су неке особине многих либералних демократија: Устав који ограничава моћ владе и штити многа грађанска права Опште право гласа, које свим грађанима јамчи право гласа без обзира на расу, пол или имовинско стање Слобода говора Слобода штампе и приступ недржавним изворима информација Слобода окупљања Једнакост пред законом и право на суђење према закону Образовање које грађане упућује на њихова права и грађанске обавезе Широко и дубоко утемељено грађанско друштво Независно судство Систем међусобног надзора међу гранама власти лево|мини|220px|Демонстрација странке у Индији
Ова дефиниција обично има неке ограде. Одлуке које се доносе путем избора не доносе сви грађани него само они који су гласали. Осим тога, право гласа обично немају сви грађани. Већина демократских земаља даје право гласа онима који су старији од одређеног узраста, обично изнад 18. године. Неке земље имају и друге категорије људи који не смеју гласати (нпр. затвореници или бивши затвореници).
Понекад је систем власти либерална демократија, али формално се зове другачије: на пример, Канада је краљевство, али заправо земљом влада демократски изабран парламент.
Неки укратко дефинишу демократију као "владавина већине уз права мањине."
Социјалистичка демократија Анархизам и комунизам (као последњи ступањ друштвеног развитка према теорији марксизма) јесу политичка учења која теоретски користе једну врсту директне демократије, а држава постоји само као народ.
Међутим, све државе у којима је владала комунистичка партија постале су диктатуре и остале такве докле год је партија остала на власти. Неки социјалистички теоретичари, као што је Тони Клиф, тврде да се то догодило зато што земље у којима је комунистичка партија дошла на власт нису имале довољно висок ниво производних снага да издрже социјализам.
мини|desno|280px|Изборни кандидат у Британији
Култура демократије У земљама које немају јаку традицију демократске владавине већине, увођење слободних избора ретко је довољно да се оствари прелаз с диктатуре у демократију, све док се не оствари и шира промена политичке културе и поступна изградња установа демократске власти. Има разних примера, као што су Француска у доба револуције или данашња Уганда и Ирак, где земље могу одржати демократију само у ограниченом облику док се не догоде шире културне промене које омогућују стварну владавину већине.
Један од кључних видова културе демократије јесте сарадња опозиције. Тај је културни прелаз посебно тешко остварити у земљама где је уобичајено да се власт мења насилним путем. У бити, сарадња опозиције значи да се у демократији различите стране залажу за исте основне демократске вредности. Иако се политички супарници не слажу, требају прихваћати један другога и бити свесни легитимне и важне улоге коју играју противници. Темељна правила друштва морају подстицати сношљивост и уљудност у јавним расправама. У таквом друштву губитници прихваћају одлуку гласача на изборима и мирно преносе власт. Губитници су сигурни да неће изгубити живот ни слободу, него да ће и даље суделовати у јавном животу. Опозиција не мора одобравати политику владе, али мора поштивати темељну легитимност државе и самог демократског процеса.
Неки тврде да је демократија постала веома распрострањен и прилично неодређен политички идеал, јер се често користи као општи израз за било који аспект политичког система, или друштва, који се жели приказати као добар.Политичка филозофија, Адам Свифт, Клио, 2008, год Пример овакве дифузије појма демократије јесте да скоро све државе, изузев њих једанаест – Мјанмар, Свазиленд, Ватикан и неке арапске земље – тврде за себе да су демократије, иако се у многим случајевима независне процене са тиме не слажу.Демократија - мит и стварност, Френк Карстен, Карел Бекман
Пропорционални и већински систем Неки изборни системи, као што су разни облици пропорционалних систем, настоје да осигурају да све политичке групе (као и мањинске групе које гласају за мале странке) буду поштено заступљене у законодавним телима државе, у складу с уделом укупних гласова, а не уделом изборних јединица где могу добити регионалну већину (већински систем избора).
Питање односа између пропорционалног и већинског система није само теоретско, с обзиром да су оба облика изборног система раширена у свету, а сваки ствара врло различиту врсту власти. Једно од главних неслагања је питање да ли ће власт имати особе које директно заступају дато подручје у држави, или ће се гласови бројити заједно, без обзира на географску дистрибуцију. Неке земље, као што су Немачка и Нови Зеланд, настоје да имају већински и пропорционални систем, како би искористиле предности оба.
Тиранија већине