мини|десно|200п|Сателитски снимак подручја Израела и Палестине, са јужним делом Либана, југозападном Сиријом и западним Јорданом. Палестина (египатски: п-р-с-т; асирски: палашту; хебрејски: פלשת [пелешет]; арапски: فلسطين [филастин или фаластин]; грчки: -{παλαιστίνη}-; латински: -{palaestina}-) Грци употребљавају у географском појму Сирија-Палестина, а што је грецизирани назив за земљу Филистејаца. Палестина је углавном географски појам, уз два историјска раздобља када постаје и политички појам: за време римског цара Хадријана, који провинцији Јудеји мења име у провинција Сирија-Палестина и за време британског мандата, када се Мандат лиге народа назива Палестина. Библијски је то простор где се налази Света земља.
Овај период има и богату праисторију, коју обележава и најстарији град на свету - Јерихон. мини мини| мини| мини| мини| мини| мини|
Гвоздено доба I
Библијска историја се на неки начин смешта у контекст стварне историје о којој постоје археолошки и писани докази. Ипак, најстарију историју - библијску праисторију - библијски писци су почели да записују најраније негде од 6. века. п. н. е., па се текстови који се односе на ранију историју морају сместити у подручје усменог предања и легенде...
Појава Израелаца у Ханану
250п|десно|мини|Кућа са четири просторије у Хазору, 11—10. век. п. н. е.) Археолошка налазишта из гвозденог доба I (око 1200. п. н. е. - 900. п. н. е.) сведоче о новој друштвено-привредној прекретници на подручју Израела и Палестине. Крајем бронзаног доба део градова је уништен, а цивилизација се наставља у сеоским насељима. За ово раздобље су типичне куће састављене од по четири просторије, камени силоси, и цистерне за воду издубљене у стени (нпр. у Хазору). Почиње употреба гвожђа, а земља се обрађује на терасастим површинама.
Према библијском извештају овде би требало сместити долазак Израелаца у Ханан и освајање земље, но нема археолошких доказа о насилном прекиду цивилизације млађег бронзаног доба или о широким разарањима. Уз то, нема нити писаних извора, изузме ли се Мернептин натпис. Научници углавном сматрају да се више не може говорити о стварном насилном освајању Ханана, па су преостале друге две теорије. Прва претпоставља стално насељавање номадског становништва, које је могло пристићи и из Трансјораданије, а друга, вероватнија, претпоставља да је била реч о унутрашњој побуни сеоског, већ стално насељеног, становништва.
С друге стране, тешко је одредити етнички састав овог новонасталог елемента у Ханану. Уз Израелце, ту су још увек и Хананци, док обалне и низијске делове насељавају Филистејци, а можда и други “Народи с мора”.
Библијски извештај о доласку Израелаца у Ханан
300п|десно|мини|Приближан распоред израелских племена Према Библији Аврам (Абрахам), праотац Јевреја доселио се из планинских предела Месопотамије у земљу Ханан. Живео је номадским животом, а бавио се сточарством. Он и његови потомци били су нека врста племенских вођа, патријарха. Због тешких услова живота и глади у доба патријарха Јосифа одселили су се у плодни Египат. Онде су прихватили начин живота земљорадника. У новој домовини су у почетку живели као слободни сељаци, а појединци су успели да се уздигну и на високе положаје у Новом краљевству. Због раста утицаја убрзо су дошли у сукоб с фараонима 19. династије.
Како би се спасили од ропства, око 1235. п. н. е., под вођством Мојсија поновно крећу у сеобу преко Црвеног мора (највероватније овде није реч о данашњем Црвеном мору) из Синаја у Ханан. Мојсије, чије историјско постојање није потврђено, сматра се оснивачем Јеврејске вере. Према Петокњижју он је ослободио Израелце из египатског ропства, а Бог Јехова му је на гори Синај објавио Десет Божјих заповести и Закон, утемељивши Јеврејски народ. 200п|лево|мини|Филистејско насеље, Тел Касил Након бега из Египта Јевреји су под вођством Исуса Навина (Јошуа) стигли у Ханан. Доласком у нову - стару домовину ускоро су се сукобили с а тамошњим становницима Филистејцима и Хананцима. Израелска племена заузимају своја подручја, а библијски опис о томе је често идеалан, те појединим племенима приписује више територија него што је то реално било могуће. Посебно се то односи на подручја источно од реке Јордана, као и на приписивање Дану подручја Шарона и Шефеле (види: 12 израелских племена).
Током дуготрајних борби са староседеоцима на челу народа издвојили су се судије, харизматичне племенске вође. Библија доноси низ извештаја о сукобима Израелаца са Хананцима и Филистејцима, а међу њима посебн је значајан онај који описује победу Израелаца, предвођених Дебором и Бараком над Хананцима у Танаку око 1125. п. н. е. Иако је читав извештај настао тек негде у 7. веку п. н. е., победничка песма коју садржи настала је убрзо након самог догађаја, па је тиме и најстарији текст у Библији.
Успостављање краљевства
Урбани развој у другој половини 11. века п. н. е. можда говори у прилог почетака монархијског уређења међу Израелцима. Библија говори о краљу Саулу (Шаулу, а позната је и варијанта имена Савле), пореклом из племена Бењамина, но о њему не постоје никакви ванбиблијски подаци.
Давидово краљевство
200п|десно|мини|”Давидов град”, Јерусалим На преласку из 11. у 10. век п. н. е. наслеђује га Давид, из племена Јуде, који је најпре био краљ Јуде у Хеброну, а по преузимању власти над читавим Израелом пренео је своје седиште у Јерусалим, дотада град хананског племена Јебусејаца. Иако су у Јерусалиму познати остаци како из предизраелског, тако и из израелског раздобља, нема трагова насилног освајања града, а грађевине из гвозденог доба I долазе на видело у последњим археолошким ископавањима (након 2000. године).
На сличан начин недостају и ванбибилијски подаци о Давидовом освајању Филистеје, Едома, Моаба, Амона, као и о свођењу Арама на вазалску зависност.
Јасно је, међутим, да је у Давидово доба израелско друштво доживело трансформацију из лабавог савеза племена у праву државу.
Соломоново краљевство
200п|десно|мини|Градска врата у Мегиду (10. век п. н.e.) Давида наслеђује Соломон (средином 10. века п. н. е.). За време његове владавине гради се први Храм у Јерусалиму, о којем данас нема материјалних доказа; због повољног положаја Израела на два главна пута између Египта и Месопотамије шире се трговински односи с околним подручјима. О његовој моћи, или моћи његових непосредних наследника, сведочи нешто више археолошких остатака, особито у виду зидина Хазора, Мегида и Гезера, као и утврђење у пустињи Негев, што укључује и велико налазиште у Беер Шеви.
Ипак, чини се да су амбициозни Соломонови градитељски подухвати довели до превеликих издатака, што је подстакло побуну и коначну поделу краљевства под његовим наследницима.
Гвоздено доба II
Гвоздено доба II (око 900. п. н. е. - 600. п. н. е.) доноси знаке пуног развоја израелске монархије и врхунца материјалне културе на овом простору.
Подељено краљевство
мини|десно|300п|Јеврејски храм; Тел Дан, Израел (9—8. век. п. н. е.) Библијски извештаји говоре о сукобима након Соломонове смрти (око 922. п. н. е.), и о побуни Јеробоама и северних племена, након чега се краљевство дели на две државе - Израел (са центрима у Шекему и Самарији), и Јудеју (са центром у Јерусалиму).
Краљевство Израел обухвата територије девет племена: Зебулун, Јисакар, Ашер, Нафтали, Дан, Манаше, Ефраим, Рубен и Гад, док краљевство Јудеја обухвата територије племена Јуде, Бењамина и Шимуна (чини се да је ово племе већ било асимиловано у Јуду).
Уз стварање нове политичке власти на северу, успоставља се и нови култ са светилиштима у Бетелу и Дану, о чему постоје и чврсти археолошки докази. Посебно је значајан храмски простор на налазишту Тел Дан на самом северу Израела, уз који су нађени жртвеници, антропоморфне фигуре, бронзани украси и спаљене животињске кости. О моћи Северног краљевства сведочи и раст градова с припадајућим фортификацијама, коњским стајама (нпр. у Мегиду) и великим складиштима (нпр. у Хазору), посебно из 9. века п. н. е., а то значи из времена краљева Ахаба, или из 8. века, то јест из времена Јеробоама II.
Јужно краљевство представљено је развојем градње у Јерусалиму, око некадашњег јебусејског града, и добро сачуваним остацима градова и утврђења у пустињи Негев, особито у Беер Шеви и Араду, где је, уз уобичајене утврђења, нађен и мали јеврејски храм, чија је употреба престала у доба краља Езекије или, вероватније, краља Јошије (7. век. п. н. е.), који спроводи верску реформу са средиштем у Јерусалиму. Недалеко од Арада нађен је и хебрејски натпис који у благослову спомиње „Јахву и његову Ашеру“ (женско божанство плодности), што говори о религијском синкретизму тог доба.
У оба краљевства почиње стварање писане предаје верског садржаја, која ће чинити темељ будуће Библије. У Израелу делују пророци Амос и Хошеа, а у Јудеји Изаија и Михеј. Неки делови библијских књига који носе њихова имена потичу из тог доба.
Средином 9. века п. н. е. почиње раст Асирије под Ашурнасирпал II (883. п. н. е. - 859. п. н. е.) и Шалманасаром III (858. п. н. е. - 824. п. н. е.), а све више слаби утицај Египта на овим просторима,
Асирска и вавилонска освајања
У новим приликама се променио и положај двају јеврејских држава. Није више постојала равнотежа између Египта и Асирије, а простор између ове две силе падао је све више под утицај најпре Асирије, а потом и Вавилоније.
Пад Израела под асирску власт
мини|десно|Зидине града разореног у освајању Тиглат Паласара III око 734. п. н. е. (Тел Дан, северна Галилеја) Након смрти моћног Јеробоама II. (око 786. п. н. е. - 746. п. н. е.) Северним краљевством завладало је безвлашће, док Менахем (око 745. п. н. е. - 738. п. н. е.) није преузео власт и прихватио да буде вазал Асирије, плаћајући Тиглат Паласару III високи данак. Исто је стање настављено и за време Менахемовог сина Пекахије (око 738. п. н. е. - 737. п. н. е.), којег је погубио његов војсковођа Пеках, преузео власт и успоставио савез са суседним Арамом против Асирије, што је на крају довело до пораза, па Тиглат Паласар III око 734. п. н. е. осваја Гилеад и Галилеју од које ствара асирску провинцију “Магиду” (према граду Мегиду. На асирском престолу наслеђује га Салманасар V (726. п. н. е. - 722. п. н. е.) који две или три године опседа Самарију, средиште Северног краљевства.
Самарија је пала под асирску власт 722. п. н. е. или 721. п. н. е., а Салманасара V, убијеног у побуни, наслеђује Саргон II (721. п. н. е. - 705. п. н. е.), па није јасно ко је од њих двојице стварни освајач Самарије. Могуће је да Саргон приписује себи победу свог претходника. У сваком случају, под његовом влашћу су становници Самарије пресељени у Асирију, а део је побегао на југ и нашао уточиште у Јерусалиму, где ће краљ Језекија за њих подићи нови део града.
Мало је ванбиблијских извора о паду Самарије, најпре стога што је Салманасар V кратко владао, па нису нађени многи записи из његовог доба. О Саргоновим подухватима остао је документ из његовог доба обично насловљен Асирска повеља, који говори о унутрашњим проблемима Асирије и Саргоновом успону на власт, што је подстакло Самарију и суседне земље на побуну. Саргон их је према том спису све покорио, а потом се уз средоземну обалу спустио све до Газе, и победио Египћане.
На свим већим археолошким налазиштима се у слоју који одговара овом раздобљу налазе сведочанства о опсежним уништавањима и ратним сукобима. Ипак, многа мања места остала су нетакнута.
Крај Јудејског краљевства
мини|десно|Почетак Езекијиног тунела за воду. Јерусалим, 8. век п. н. е.