Мавро Орбин (Дубровник, 1563 — 1610), такође познат и по италијанској верзији имена, као Мауро Орбини (), био је бенедиктинац и историчар из Дубровачке републике. Његово најпознатије дело објављено је 1601. године, на италијанском језику, под насловом: -{Il Regno de gli Slavi}- (Краљевство Словена). Дело је посвећено историји и слави „словенске нације“, а настало је са циљем да се италијанској и широј западној публици представи прошлост јужних Словена, а првенствено Срба и Хрвата.
Заједно са својим далматинским сународницима, Винком Прибојевићем, Јурјем Крижанићем и Бартолом Кашићем спада у најзначајније представнике раног илиро-словенства из 16. и 17. века.
Биографија Рођен је у Дубровнику 1563. године, добивши име Франо. Породица Орбин се бавила трговином, а порекло је водила из Котора. Са 15 година ступио је у бенедиктински ред и узео монашко име Мавар, односно Мавро, веома популарно међу бенедиктинцима. Провео је искушенички период у манастиру Свете Марије на острву Мљету, које се налазило под влашћу Дубровника. У манастиру је и започео своју књижевну делатност. Пре 1590. написао је дело -{De Ultimo Fine Humanæ Vitæ Vel Summo Bono}-, које је остало необјављено, а теолошког је карактера и његов рукопис се чува у универзитетској библиотеци у Падови. У њему нема наговештаја да се аутор интересовао за историју. Посвећено је Орбиновом будућем мецени Марину Бобаљевићу, богатом племићу из Дубровника, који је касније помогао његово главно дело.
Орбин је у зрелим годинама заузимао важне положаје у црквеној хијерархији Дубровника. Био је најпре опат самостана Свете Марије, па је имао водећу улогу у бенедиктинској конгрегацији на Мљету; био је опат манастира Светог Михајла на Шипану, опат манастира Светог Јакова у Вишњици (најзначајнији бенедиктински манастир на територији Дубровачке републике), да би га папа Клемент VII 1597. поставио за опата самостана у Бачу, на подручју Бачко-калочке надбискупије, тада под османском влашћу.
Године 1599. Орбин је отишао у Италију да заврши рад на свом главном делу и надгледа његово штампање. У предговору Краљевству Словена он је навео како је у неколико наврата обилазио Италију посећујући библиотеке у којима је трагао за историјским делима. Највећи број историјских дела нашао је у библиотеци војводе од Урбина у Пезару. Приступ тој библиотеци му је сигурно омогућио његов мецена Марин Бобаљевић, који је преузео и трошкове објављивања Краљевства Словена. Дело је објављено 1601. у Пезару.
Године 1606. Орбин је на молбу богатог дубровачког трговца Рада Сладојевића превео са италијанског дело Анђела Елија Зрцало духовно од почетка и сврхе живота човечанског, које је објављено 1614. године, након Орбинове смрти.
У пролеће 1610. године, Орбин је постављен за жупника у Малом Стону, али на том положају се није дуго задржао. Сматра се да је умро у јесен исте године. Према једној непотпуној белешци, његова смрт је наступила 30. новембра (1610), а већ током пролаћа 1611. године вести од његовој смрти стигле су и до Орбинових сународника у Италији.
Краљевство Словена мини|240п|десно|Представа наводног грба цара Стефана Душана из Орбиновог дела Краљевство Словена (1601)
Најзначајније дело Мавра Орбина је историографска компилација позната под насловом Краљевство Словена, која је објављена 1601. године у Пезару, на италијанском језику.
Издања:
Према унутрашњој структури, Краљевство Словена се може поделити у три посебне целине:
Први део поред предговора садржи и Орбинова казивања о прапостојбини и пореклу Словена Други део садржи Орбинов превод Летописа попа Дукљанина на италијански језик Трећи део садржи Орбинова казивања о историји јужнословенских земаља и династијама, са нагласком на прошлости Дубровника и Далмације, односно Хрватске, Босне, Захумља, Травуније, Дукље, Србије и Бугарске.
У свом излагању Орбин се позива велики број писаца и дела, најчешће западних, али је ретко критички бирао оне изворе на које се треба ослонити. Због тога што је помињао неке, у римокатоличком свету непожељне ауторе, првенствено православне и протестантске, немачке протестанте, Римска курија је Орбиново дело 1603. године уврстила у попис забрањених књига. Орбиново Краљевство Словена је 1722. године преведено на рускословенски језик и штампано у Петрограду, заслугом грофа Саве Влдиславића.
Српска историја заузима средишњи положај у делу, како обимом тако и концепцијски. Такво гледање на прошлост карактеристично је за тадашњи ренесансни и барокни Дубровник. За разлику од српског средњовековног историзма који почива на издвојености оног дела српске историје који се отвара делатношћу Стефана Немање и светог Саве, дубровачки историзам је идејно био јужнословенски оријентисан, са нагласком на историји Дрбровнику суседних српских области.
Види још Летопис попа Дукљанина Дубровачка књижевност
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Рођени 1563. Категорија:Умрли 1610. Категорија:Дубровачка књижевност Категорија:Дубровчани Категорија:Бенедиктинци Категорија:Историчари