мини|200п|Споменик у Катињу Катињски масакр или масакр у Катињској шуми () је масовно погубљење пољских грађана које је наредила совјетска власт 5. марта 1940. године.-{Benjamin B. Fischer.The Katyn Controversy: Stalin's Killing Field}- Званичан веб сајт ЦИА Процене о броју убијених особа се крећу од 1.803 (према руској влади) до 21.768 (према пољској владиОдлука о отпочињању истраге о Катињском масакру, Малгожата Кижњар-Плота, Државна комисија за гоњење злочина против Пољског народа, Варшава 30. новембар 2004. године, (Интернет архива), Приступљено 8. 4. 2013.). Пољски ратни заробљеници су убијани у Катињу, Тверу (), Харкову и другим местима.Подаци из Шелпиновог писма Хрушчову и совјетски подаци од 3. децембра 1941. Око 8.000 убијених били су официри заробљени 1939. године током совјетског напада на Пољску, док су остали били пољски грађани — земљопоседници, жандари, власници фабрика и државни званичници — оптужени за шпијунажу и саботирање. Пољски војни систем је налагао да свако ко је поседовао универзитетску диплому буде резервни официр тако да су Совјети на овај начин побили велики број пољских интелектуалаца.
Прво се назив „Катињски масакр“ односио само на масакр у Катињској шуми, близу села Катињ и Гнездово (на 19 -{km}- западно од Смоленска, Русија), извршен над пољским официрима који су се налазиули у логору ратних заробљеника у Козелску. Међутим данас се односи на серију погубљења пољских ратних заробљеника из логора ратних заробљеника у Старобелску и Осташкову, као и на погубљења политичких затвореника у Западној Белорусији и Западној Украјини који су стрељани у Катињској шуми по Стаљиновом наређењу, затим у штабу НКВД-а у Смоленску у тзв. смоленској кланици, и у затворима Калинина (Твер), Харкову, Москви и другим руским градовима.
До Катињског масакра је дошло услед одлуке Политбироа ЦК Комунистичке партије Совјетског Савеза од 5. марта 1940. године да се побију сви ратни заробљеници које је НКВД држао у логорима на територији Совјетског Савеза. Масакр је извршен у строгој тајности, али већ 1943. године су откривене масовне гробнице у Катињу на простору који је привремено окупирала Нацистичка Немачка. Совјетски Савез је негирао одговорност за извршење масакра све до 1990. године када је објављено да је тајна полиција НКВД-а извршила масакр и покушала да сакрије доказе о њему.BBC вести: Русија објавила документе о масакру, 16. децембар 2004. на интернету, Приступљено 8. 4. 2013. Овај масакр се по мишљењу Института народног сећања, због идеолошке позадине као и великог броја жртава може сматрати геноцидом (злочин против човечности). Званична Русија одбацује овакав став између осталог и због страховања да би породице убијених могле да траже одштету. Руска власт је признала злочин, али га није означила као геноцид, покољ или ратни злочин. Да јесте, преживели учесници у извршењу масакра би морали да се казне, на чему Пољска влада и дан данас инсистира.Чланак Мосњуза: Катињски масакр није био геноцид — Руски војни тужилац, 11. 3. 2005. online Русија такође није уврстила убијене у жртве стаљинистичке репресије.
Позадина масакра Пољски заробљеници у Совјетском Савезу мини|десно|200п|Совјетски постер из Другог светског рата који приказује војника Црвене армије који заробљава пољског официра и „ослобађање сељака од господе“ Совјетски Савез је 17. септембра 1939. године напао Пољску са истока. Напад је извршен док је Пољска била у рату са Немачком који је почео 1. септембра 1939. године и трпела значајне губитке на западном фронту. Овај напад је извршен у складу са споразумом Рибентроп — Молотов којим је извршена подела интересних сфера између Совјетског Савеза и Немачке. Због брзог напредовања Црвене армије која је наишла на слаб отпор, између 250.000Молотов на V сессии Верховного Совета 31 октября цифра «примерно 250 тыс.» и 454.700Отчёт Украинского и Белорусского фронтов Красной Армии Мельтюхов. стр. 367. http://www.usatruth.by.ru/c2.files/t05.html пољских војника је заробљено. Око 250.000 је сместа пуштено док је 125.000 предато НКВД-у. НКВД је сместа ослободио још 42.400 војника. Око 170.000 ослобођених војника су били пореклом Украјинци или Белоруси који су служили у пољској војсци. Око 43.000 војника који су рођени у западном делу Пољске (тада под немачком контролом) је предато Немцима. НКВД је 19. новембра 1939. године држао око 40.000 пољских ратних заробљеника: око 8.500 официра, 6.500 полицијских официра као и 25.000 војника и резервних официра.-{Катынь. Пленники необъявленной войны}-. -{сб. док. М, МФ „Демократия":}- 1999, сс.20–21, 208–210.
До марта 1940. године створена су три посебна логора: Козелск (-{Козельск}-), Осташков (-{Оста́шков}-), и Старобелск (-{Старобельск}-) у којима су се нашли скоро сви пољски официри заробљени у Совјетском Савезу којих је било око 15 хиљада.
Дуго времена само ово је било познато јер је, на тада загонетан начин, овако велика скупина престала да даје знаке живота (породице су нагло престале да добијају писма од заробљеника). Гласине о масакру које су почеле да се јављају 1943. године СССР је прећуткивао или одлучно одбацивао. Тек слабљење и распад те државе су дозволили да се у потпуности сазна ток догађаја.
Одлука о убиству и мотиви мини|десно|200п|Документ који је Берија послао Стаљину у коме се предлаже убиство пољских официра Народни комесар за унутрашње послове Совјетског Савеза Лаврентиј Берија је 5. марта 1940. године послао документ (794/Б) Јосифу Стаљину у којем је после тврдње да пољски војни заробљеници (14.736 људи – од тога 97% Пољаци) као и затвореници у западној Белорусији и Украјини (18.632 људи - од тога 1.207 официра и укупно 57% Пољака) представљају „декларисане и безнадежно непоправљиве непријатеље совјетске власти“, изјавио да НКВД сматра да је разборито да се: случај и доношење одлука води тројка у саставу: Всеволд Меркулов (уписан посебно, вероватно од стране Стаљина изнад прецртаног Берије), Богдан Кобулов и Леонид Баштаков.
На документу се налазе 4 потписа: Стаљинов, Ворошиловљев, Молотовљев и Микојанов, као и дописано – Калинин – за, Каганович – за. У складу са документом Политбиро ЦК Комунистичке партије Совјетског Савеза је истог дана донео одлуку бр. -{P13}-/144 са садржином коју је Берија предложио, али у којој бројке нису наведене. Ова одлука представља пример вансудске пресуде за око 26 хиљада људи.
У Кобуловом кабинету се 14. марта одржао састанак. На њему је учествовала неколицина шефова округа НКВДа. Њима се данас приписује масакр. Берија је 22. марта издао наредбу бр. 00350 „О распуштању затвора НКВДа у Украјини и Берусији“. У тим затворима већина затвореника су били пољски официри и полицајци. Из Москве су 1. априла стигла 3 прва писма – упутства намењена логору у Осташкову. Ова писма су садржала имена 343 особа и била су почетак акције „распуштања затвора“.
Масакр |мини|десно|200п|Највећа масовна гробница у Катињској шуми мини|десно|200п|Немачки постер који приказује Совјете који убијају пољског официра. Горенаведени налози за транспорт су углавном – сем неколико о премештању Јухнов (-{Юхнов}-) – били смртне пресуде. На основу тих налога су стварани конвоји, који су на разне начине (пешке, возовима или камионима) спровођени до места где су људи убијани. Постојало је пет места где су људи масовно убијани, али два места су и даље спорна пошто нема тачних података па се и даље често наводи неколико локација на којима су те групе жртава убијене. Места злочина су: Катињ, град код Смоленска са одмаралиштем НКВД-а. Убијено 4.410 затвореника из логора Козелск, а од тог броја је део вероватно убијен у Смоленску у седишту НКВД-а. Из логора су одлазили конвоји у групама од 50 до 344 људи и то од 3. априла до 12. маја. Задњег дана организована су 2 конвоја у којима је укупно било 205 људи и послата у логор у Јухнову. Остали су побијени и сахрањени у 8 масовних гробница. Међу жртвама су били и: контраадмирал Ксавери Черњицки (-{Xawery Czernicki}-) и генерали Броњислав Бохатиревич (-{Bronisław Bohatyrewicz}-), Хенрик Минкјевич (-{Henryk Minkiewicz}-) и Мјечислав Сморавињски (-{Mieczysław Smorawiński}-), као и једна жена – потпоручник Јањина Левандовска (-{Janina Lewandowska}-).
Конвоји су железничком пругом у трајању од око 24 сата, преко Смоленска довожени до станице Гњаздово – присутан сведок на скоро целом путу конвоја 29. и 30. јуна 1940. године. је био професор Станислав Свјањевич (-{Stanisław Swianiewicz}-). Са железничке станице официри су аутобусом превожени на место масакра, где су над масовним гробницама млађим и јачим жртвама стављани шињели преко главе и везиване руке канапом совјетске производње исеченим на једнаке делове. Потом су изблиза убијани из пиштоља марке -{Walther}-, калибра 7,65 -{mm}-, углавном пуцњем у задњи део главе; неке жртве су додатно пребијане совјетским бајонетом. На месту убиства и код гробница су нађене чауре метака из поменутог пиштоља. Масакрирање на месту где су жртве сахрањене није у потпуности потврђено, а постоје извори који казују да је барем део жртава убијен у Смоленску, као и Хракову. Доказ за оваку тврдњу може да буде и то што су тела у једној од масовних гробница сложена другачије него у осталим. Тела су била више збијена, лепше сложена и окренута лицем надоле. Остаци жртава су сахрањени у 8 масовних гробница. Харков, окружно седиште НКВД-а Убијено 3.739 затвореника из логора у Старобелску. Из логора су одлазили конвоји од 5. априла до 12. маја. Два конвоја од 25. априла и 12. маја у којима је укупно било 78 људи је послато у логор у Јухнову. Остали су убијени и сахрањени у масовним гробницама у околини Хракова, 1,5 km од села Пјатихатки (-{Пятихатки}-). Том приликом су убијени генерали: Леон Билевич (-{Leon Billewicz}-), Станислав Халер (-{Stanisław Haller}-), Александер Ковалевски (-{Aleksander Kowalewski}-), Казимир Орлик-Лукоски (-{Kazimierz Orlik-Łukoski}-), Константи Плисовски (-{Konstanty Plisowski}-), Франћишек Сикорски (-{Franciszek Sikorski}-), Леонард Скјерски (-{Leonard Skierski}-), Пјотр Скуратович (-{Piotr Skuratowicz}-) и Алојзи Вир-КОнас (-{Alojzy Wir-Konas}-).
Конвоји са заробљеницима су вагонима долазили до Харкова, а са железничке станице аутомобилима до затвора НКВД-а. После идентификације затвореницима су везиване руке, потом су увођени у салу у којој су убијани пуцњем у потиљак. Тела убијених су, са чаршавима везаним око главе, по ноћи одвожена камионима и сахрањивана. Твер, окружно седиште НКВД-а Убијено 6.314 затвореника из логора у Осташкову. Из логора су одлазили конвоји од 4. априла до 16. маја. Три конвоја од 29. априла, 13. и 16. маја у којима је укупно било 112 особа је послато у логор у Јухнову. Остали су убијени и сахрањени у преко 20 масовних гробница у околини Твера у насељу Медноје (-{Медное}-).
Конвоји са заробљеницима су пешке довођени преко залеђеног језера Селигер до насеља Тупик и железничке станице Сорога, а потом вагонима до Твера у зграду НКВД-а (сада је Тверски медицински институт). У подруму је сваки заробљеник идентификован, после чега је довођен до тапацираних врата. Слично као и у Харкову, жртве су убијане пуцњем у потиљак из пиштоља марке -{Walther}-. Први пут, када је дошао конвој од 390 осуђеника егзекутори су имали проблема са убијањем тако великог броја људи па следећи конвоји нису прелазили бројку од 250 особа. Остаци убијених су одношени на камионе који су чекали испред и потом вожени до 32 -{km}- удаљеног насеља Медноје. Тамо је, на летњиковцу Тверског НКВД-а на крају шуме, уз помоћ багера из Москве већ била припремљена рака дубине 4-6 -{m}- у којој је могло да се смести око 250 посмртних остатака. Лешеви су убачени у раку после чега је багер затрпавао лешеве и припремао раку за следећи дан. Кијев Убијено 3.435 (по другим подацима 4.181) затвореника из западне Украјине. Минск, ул. Лењина 17 Убијено 3.870 (по другим подацима 4.465) затвореника из западне Белорусије.
У Катињском масакру НКВД је побио скоро половину укупног броја пољских официра. Међу убијеним официрима било је укупно 14 генерала.