Француски револуционарни ратови су били серија војних сукоба између 1792. и 1802, у којима су учествовале снаге владе француске револуције и неколико европских земаља. Обично се деле на Прву коалицију (1792—1797) и Другу коалицију (1798—1801), иако је Француска била непрестано у рату са Британијом од 1793. до 1802. Захваљујући преданости и војним иновацијама француских револуционара, француска револуционарна војска је победила многе коалиције формиране против ње и успела је да стави под контролу Холандију, Италију и Рајнску област. У ратовима је учествовао велики број војника, углавном због примене модерне масовне регрутације. Непријатељствима је дошао крај са Амијенским миром (1802). Француска је, међутим наставила, да ратује у тзв. Наполеоновим ратовима. Оба ова сукоба чине оно што се назива Велики француски рат.
Увод
250px|мини|лево|Маркиз де Лафајет Револуционарна збивања у Француској су већ 1789. године утицала на буђење народа у читавој Европи. Потресала су апсолутистичке европске монархије. Европљани у многим земљама укључују се у политичке борбе, посећују клубове и пропагирају идеју револуције. Швајцарске и женевске избеглице формирале су 1790. године Хелветски клуб. У прихватању револуционарних идеја највише се истичу Енглеска и Немачка. Покрет осваја и сељаке и буржоазију. У Енглеској се 1790. године формира Уставно удружење. Аристократија ових држава заузима, наравно, контрареволуционарно држање. Подстичу их и емигранти из Француске. На њиховој страни је и папа Пије VI, а потајно и Луј XVI. Руска царица Катарина II и шведски краљ Густав III били су спремни за борбу против револуционара. Пристају и пруски краљ Фридрих Вилхелм II и сардинијски краљ Виктор-Амадео III. Леополд II и енглеска влада били су задовољни тиме што је власт француског краља ослабила. Алзас, до тада немачка територија, такође је изгласао припајање Француској. Скупштина је прихватила да анектира Авињон и Алзас. Тиме је уздрмана дипломатија старог поретка.
До објаве рата дошло је после смрти цара Леополда II (1. март 1792.) кога је наследио ратоборни Франц II (1792—1836). Тиме избија рат који не престаје до 1815. године.
Кампања 1792. године
Француска војска је 1792. године била растројена. Најмање половина од 12.000 официра је емигрирала те је укупан број способних војника сведен на око 150.000. Родољубиви војници нису били дисциплиновани. Главна команда била је осредња. Министар спољних послова, Шарл Димурје је наредио да три армије пређу у офанзиву. Французи су брзим нападом окупирали целу Белгију коју је бранило 35.000 Аустријанаца. Међутим, по доласку аустријских појачања, француски генерали наређују повлачење. У Арденима се Ла Фајет није ни помакао. Робеспјер га критикује и нема поверења у њега. Ла Фајет је изјавио да је са војском спреман да пође на Париз, против јакобинаца. Војни неуспеси подстакли су национални занос. Неки жирондински министри отпуштени су од стране краља. Жирондинци су упутили апел народу – прогласом „Домовина је у опасности“. Војска пруског војводе Брауншвајга прелази на француску територију. Јакобинци су заборавили на непријатељство са жирондинцима због опасности од непријатеља. Опремају се нови батаљони. Проглас је ујединио народ. Међутим, национално јединство осујетили су жирондинци који су повели тајне преговоре са двором. Луј их је одбио, а народ се побунио. Жирондинци осуђују ове немире. Тиме осуђују себе и свој поредак из 1791. године. Генерал Ла Фајет је 19. августа прешао Аустријанцима.
Дана 10. августа у Паризу је избио устанак санкилота. Устаници масакрирају краљеву Швајцарску гарду и заузимају замак Тиљерије. Краљ се склонио у Народну скупштину која га је лишила власти. Напредовање пруске војске подстакло је револуционарни занос у Француској. Резултат су септембарски масакри у којима је од 2. до 7. септембра страдало 11.000 затвореника.
Битка код Валмија
300px|мини|лево|Битка код Валмија Пруси за то време напредују. Верден је капитулирао 2. септембра. Непријатељска војска свуда се сукобљава са Французима чији је главни заповедник Димурје. Он се повлачи ка југу под притиском Пруса те пут ка Паризу остаје слободан. Прусима се 19. септембра испречио генерал Келерман са бројнијом војском (50/34 хиљада војника). Битка је вођена код Валмија. Брауншвајг је намеравао да опколи непријатеља, али је пруски краљ захтевао директан напад. Пруски краљ се надао да ће Келермана натерати у бекство. Међутим, машући шеширом на врху мача уз повике „Живела нација“, Келерман је предводио Французе који се нису ни помакли. Пруска пешадија је заустављена. Брауншвајг није смео наредити напад. Пруска армија не трпи губитке. Валми не представља стратешку већ моралну победу. Натпис на месту битке каже: „На данашњи дан и на овом месту почиње нова ера у светској историји“. Пруска војска се повлачи због несташице хране и епидемија. Верден је убрзо ослобођен. На дан битке код Валмија, 20. септембра 1792. године, Законодавну скупштину је заменио Национални конвент.
Формирање Прве коалиције
Армија Републике након победе код Валмија избија на Алпе и Рајну. Ослобађају се Савоја и Ница, али и Шпејер, Вормс, Мајнц и Франкфурт на Рајни. Белгија је освојена у исто време. Аустријске снаге напао је генерал Димурје код села Жемапа. Аустријанци су поражени и протерани из Антверпена и Брисела. Победа код Жамепа прва је велика победа француске војске у рату Прве коалиције Конвент је једногласно изгласао припајање Савоје, Нице и Порајнја Француској што је била и жеља тамошњег становништва. У овим областима укинути су стари пореци и призната је власт народа. Укидају се десетине цркве и феудална права, стари порези се замењују новим, револуционарним. Ослобођени народи прихватају револуционарну диктатуру Француске. Европа је на ове нападе одговорила формирањем заједничке коалиције. Енглеска влада постепено напушта политику неутралности (на челу владе је Пит). На вест о погубљењу Луја XVI лондонски двор је прогласио жалост. Конвент је 1. фебруара 1793. године објавио рат Енглеској и Холандији. Шпанија је одбила да прими посланика Конвента те је Конвента те је 7. марта Конвент објавио рат Шпанији. Затим је дошло до прекида са италијанским владарима, најпре са папом, затим са владарима Напуља, Тоскане и Млетачке републике. Изузев Швајцарске и скандинавских држава, Француска је била у рату са целом Европом. Творац коалиције је Енглеска која је запечатила савез низом уговора (март-септембар 1793).
Кампања 1793. године
Републиканске армије губе бројчану премоћ. Доносе се нови закони о истим униформама и редовним платама. Неуспех офанзиве у Холандији означио је почетак војне 1793. године. Димурје је заузео Бреду, али је поражен од аустријског врховног заповедника Кобурга у Белгији. Белгија је убрзо изгубљена. Димурје се повлачи. Након пораза код Нервиндена (28. март), Димурје се повезао са Аустријанцима у намери да растера Конвент и успостави устав из 1791. године у корист малолетног Луја XVII . Конвент је издао наређење да се Димурје ухапси. Он је 5. априла 1793. године пребегао у аустријске линије пред ватром француских добровољаца. Французи губе Белгију и леву обалу Рајне. Рат се поново преноси на националну територију.
Пад Жирондинаца
Порази у Белгији изазивају национално буђење у Паризу. Револуционарни суд формиран је 10. марта 1793. године. Сукоб Жиронде и Монтање је у завршној фази. Робеспјер је са нападима отпочео 3. априла. У департманима Жиронда сарађује са аристократијом. Жиронда је отпочела борбу против монтањарске тврђаве, Париске комуне, за коначну побуну. Комисија дванаесторице наредила је маја хапшење Ебера због писања у свом листу. Устанак Монтање отпочео је 31. маја на исти начин као и 10. августа; масу су чинили париски санкилоти. Делегати секција Комуне појавили су се пред Конвентом око 5 сати увече. Комисија дванаесторице је укинута те се устаници повлаче. Другог јуна поново избија покрет. Устанички одбор опколио је Конвент са око 80.000 људи из Националне гарде. Немоћни чланови Конвента су се покорили. Конвент је донео одлуку о хапшењу 29 посланика Жиронде. Тиме је завршена борба Монтање и Жиронде. Жирондинци су пали са власти, а отпочео је период јакобинске власти.
Завођење диктатуре
Сви напори јакобинаца и Комитета усмерени су победи на фронтовима и разбијању контрареволуције у земљи. Комитет је озаконио репресију власти. То је и време најјачег утицаја санкилота. Комитет је покушао да га ограничи што доводи до постепеног расцепа између јакобинаца и санкилота. Терор је организован септембра 1793. године. Осуђено је на смрт 66 особа (четвртина од особа изведених пред Револуционарни суд). Октобра почиње извођење жирондинаца пред Револуционарни суд. Покренут је процес и против Марије Антоанете. Бивша краљица је гиљотинирана 16. октобра 1793. године. Процесуирани жирондинци погубљени су 31. октобра. У последња три месеца 1793. године смртном казном осуђено је 45% оптужених.
Сен Жист, Кутон и Робеспјер играли су важну улогу у руковођењу ратом као председници Комитета јавног спаса. Мобилизација је довела до тога да војска броји 650.000 људи. Победа се јасно видела још у јесен 1793. године. Устанак у Лиону угушен је исте године. Угушена је Вандејска буна захваљујући енергичним мерама Комитета. Падају Нант и Мајнц. Север Француске ослобођен је енглеског притиска. Шпанци су потиснути, а Савоју ослобађа Келерман.
Кампања 1794. године
300px|мини|Битка код Флерија У пролеће 1794. године, захваљујући регрутацији које су спровели јакобинци, француска војска има више од милион људи који су распоређени у 12 армија. Одлука о регрутовању 300.000 војника спроведена је током зиме 1793/4. године. Војници су бирали своје капларе. Они предлажу по тројицу кандидата нижих чинова за напредовање у више чинове. Армија јакобинаца је национална армија. Конвент је 27. јула 1793. године донео одлуку о кажњавању смртном казном пљачкаша и дезертера. Према војницима је нова власт била блага. Нарочито је Револуционарна влада желела у армији очувати демократски карактер. Армија је била инструмент политике Револуционарне владе. Под непосредном је командом Комитета јавног спаса.
Комитет јавног спаса напушта политику преговарања. Он, међутим, прави грешке не покушавајући да искористи подвојеност између чланица Прве коалиције (нпр. да подржи устанак Тадеуша Кошћушка у Пољској). Комитет је пазио да не повреди неутралност неких европских држава. Конвент је изразио поштовање војној неутралности швајцарских кантона и Сједињених Америчких Држава.
Насупрот јединицама аустријског генерала Кобурга, Французи су имали три армије: Северну (150.000 људи под Пишегријем), арденску (25.000) и мозелску (40.000 људи под Журданом). Пишегри је поразио Кобурка код Ипреса, а Журдан код Флериса. Огромне заслуге за победу има Сен Жист који је непрестано водио колоне у напад. Последица победе код Флериса је ослобађање Белгије. Пишегри је одбацио англо-холандске снаге ка северу. Журдан је одбацио Аустријанце ка истоку. Пишегри заузима Антверпен, а Журдан Лијеж. Енглеска флота господари Средоземним морем и заузима Корзику на којој је проглашена Англо-корзиканска краљевина (1794—1796). У Паризу је 27. јула 1794. године извршен државни удар којим су збачени јакобинци. Период Француске револуције након пада Максимилијана Робеспјера познат је као Термидорски период.
Кампања 1795. године
250px|мини|лево|Наполеон Бонапарта, 1812