Džon Stjuart Mil (engl. John Stuart Mill; London, 20. maj 1806 — Avinjon, 7. maj 1873) bio je britanski filozof empirista, socijalni reformator i zagovarač britanskog utilitarizma. Smatra se najuticajnijim filozofom 19. veka u engleskom govornom području, i generalno, jednim od najuspešnijih branilaca liberalnog pogleda na čoveka i društvo. Kao odgovor verovanju da razmišljanja pojedinaca definitivno utiču na društvene i istorijske promene, Mil je pokušao da konstruiše jednu filozofsku poziciju koja bi na pozitivan način mogla pomoći napretku nauke, slobodi pojedinca i dostizanju ljudskog blagostanja. Uspeo je da ponudi jednu alternativu tada dominantnim pogledima na moral i politiku, na jedan specifičan i kompaktan način, uspostavljajući istaknuto liberalnu tendenciju u razmišljanju o društvenim i političkim temama, ali takođe dovoljno tolerantnu i uključivu, da je se može smatrati pristupačnom različitim tipovima publike. Njegov rad na polju logike je otvorio nova vrata u filozofiji, dajući važan impuls njenom izučavanju. Takođe, njegove reformulacije klasičnog britanskog empirizma, kao i Bentamovog utilitarizma, dale su tim filozofskim pozicijama relevantnost i kontinuiranu vitalnost. Autor je knjige Utilitarizam.
Biografija Džon Stjuart Mil rođen je u Londonu 1806. godine. Njegov otac, Džejms Mil, započeo je sinovljevo obrazovanje kada je ovaj imao samo 3 godine. Do sedamnaeste godine, Džon je već je bio poznavalac grčke književnosti i filozofije, a bavio se i proučavanjima hemije, logike i političke ekonomije. Izuzev perioda kada je bio poslanik u engleskom Parlamentu, živeo je u Francuskoj sve do smrti, 1873. godine.
Proučavao je i socijalističku doktrinu, pa, iako nije postao socijalista, aktivno je radio na poboljšanju položaja radničke klase. I pored takvog obrazovanja, zadovoljio se statusom "slobodnog intelektualca" i poslom službenika u kolonijalne Istočnoindijske kompanije, gde se zaposlio 1822. godine. Nešto kasnije postaje šef i u kompaniji ostaje sve do penzije, 1858. godine. Bio je član engleskog Parlamenta od 1865. do 1868. godine, kada nije uspeo da bude reizabran, zbog čega se vratio u Francusku. U Parlamentu, važio je za radikala jer se, između ostalog, zalagao za javno vlasništvo nad privatnim resursima, jednakost između polova, obavezno obrazovanje i kontrolu rađanja.
Filozofija i dela
Sistem logike Mil se pridružio raspravi o naučnoj metodi koja je usledila iz objavljivanja knjige Džona Heršela iz 1830. godine, „Preliminarnog diskursa o proučavanju prirodne filozofije“ iz 1830. godine, koji je uključivao induktivno rezonovanje iz poznatog u nepoznato, otkrivanje opštih zakona u određenim činjenicama i empirijska verifikacija tih zakona. Vilijam Hjul je ovo proširio u svojoj Istoriji induktivnih nauka od najranijeg do sadašnjeg vremena, praćene 1840. godine Filozofijom induktivnih nauka, utemeljenih u njihovoj istoriji, predstavljajući indukciju kao um koji nadređuje koncepte na činjenicama. Zakoni su bili samorazumljive istine, koje su mogle biti poznate bez potrebe za empirijskom proverom.
Mil se tome suprotstavio 1843. godine u Sistemu logike (u potpunosti nazvan Sistem logike, raciocinativnog i induktivnog, budući da je povezan pogled na principe dokaza i metode naučnog istraživanja). U „Milovim metodama“ (indukcije), kao i kod Heršela, zakoni su otkriveni posmatranjem i indukcijom i zahtevali su empirijsku verifikaciju.
Teorija o slobodi Milova knjiga o slobodi (1859) govori o prirodi i ograničenjima moći koju društvo može legitimno vršiti nad pojedincem. Međutim, Milu je jasno da se njegova briga za slobodu ne odnosi na sve pojedince i sva društva. Izjavljuje da je „Despotizam legitimni način vladavine u ophođenju sa Varvarima“.On Liberty by John Stuart Mill. 1 January 2011 – via www.gutenberg.org.
Mil navodi da nije zločin naneti sebi štetu sve dok osoba koja to čini ne nanosi štetu drugima. Favorizuje načelo štete: „Jedina svrha zbog koje se s pravom može vršiti vlast nad bilo kojim članom civilizovane zajednice, mimo njegove volje, jeste sprečavanje štete drugima.“ Mill, John Stuart. 2006. On Liberty. Penguin Classics. Oni koji su nesposobni za samoupravu su “iz ovog principa, poput male dece ili one koja žive u„ zaostalim društvenim stanjima.“
Iako se ovaj princip čini jasnim, postoji niz komplikacija. Na primer, Mil izričito navodi da „šteta“ može uključivati i dela propusta kao i dela izvršenja. Dakle, neuspeh u spašavanju deteta koji se utapa računa se kao štetna radnja, kao i neplaćanje poreza ili nedolazak u svojstvu svedoka na sud. Svi takvi štetni propusti mogu se regulisati, prema Milu. Suprotno tome, ne računa se kao nanošenje štete nekome ako - bez sile ili prevare - pogođeni pojedinac pristane da preuzme rizik: tako se može dopušteno ponuditi nesigurno zaposlenje drugima, pod uslovom da ne postoji prevara. (Međutim, on prepoznaje jednu granicu za pristanak: društvo ne bi trebalo da dozvoli ljudima da se prodaju u ropstvo.)Mill, John Stuart. 2001. . Приступљено 17 June 2020.
Pitanje šta se računa kao radnja i koje radnje, bilo da je reč o propustu ili izvršenju, predstavljaju štetne radnje koje podležu regulativi, i dalje vrše tumači Mila. Nije smatrao da je povređivanje predstavljalo "štetu"; akcija se ne može ograničiti, jer krši konvencije ili moral datog društva.
Socijalna sloboda i tiranija većine Mil je verovao da je „borba između slobode i autoriteta najuočljivija karakteristika u delovima istorije.“"I. Introductory. Mill, John Stuart. 1869. On Liberty". www.bartleby.com. Приступљено 16 July 2018. Za njega je sloboda u antici bila „takmičenje ... između podanika ili nekih klasa podanika i vlade“. мини|Džon Stjuart Mil. Mil je socijalnu slobodu definisao kao zaštitu od „tiranije političkih vladara“. Uveo je niz različitih koncepata oblika tiranije koji se mogu nazvati socijalnom tiranijom i tiranijom većine. Socijalna sloboda za Mila je značila postavljanje ograničenja moći vladara kako on ne bi mogao da iskoristi tu moć za unapređenje sopstvenih želja i na taj način donošenje odluka koje mogu štetiti društvu. Drugim rečima, ljudi bi trebalo da imaju pravo da učestvuju u odlukama vlade. Rekao je da je socijalna sloboda "priroda i ograničenja moći koju društvo može legitimno vršiti nad pojedincem." Pokušavalo se na dva načina: prvo, priznavanjem određenih imuniteta (nazvanih političke slobode ili prava); i drugo, uspostavljanjem sistema „ustavnih provera“.
Međutim, po Milovom mišljenju, ograničavanje moći vlade nije bilo dovoljno:Društvo može i izvršava svoje mandate: i ako izdaje pogrešne mandate umesto ispravnih ili uopšte neke mandate u stvarima sa kojima ne bi trebalo da se meša, ono vrši socijalnu tiraniju strašniju od mnogih vrsta političkog ugnjetavanja, jer, iako se obično ne podupire tako ekstremnim kaznama, ostavlja manje sredstava za beg, prodirući mnogo dublje u detalje života i porobljavajući samu dušu.
Sloboda Milovo gledište o slobodi, na koje su uticali Džozef Prisli i Džozaja Voren, jeste da bi pojedinac trebao biti slobodan da radi kako želi osim ako ne nanosi štetu drugima. Pojedinci su dovoljno racionalni da donose odluke o svom blagostanju. Vlada treba da se meša kada je u pitanju zaštita društva. Mil je objasnio:Mill, John Stuart. (4th ed.)Jedini cilj za koji je čovečanstvu opravdano, pojedinačno ili kolektivno, mešanje u slobodu delovanja bilo koga, jeste samozaštita. Da je jedina svrha zbog koje se s pravom može vršiti vlast nad bilo kojim članom civilizovane zajednice, protiv njegove volje, jeste sprečavanje štete drugima. Njegovo dobro, bilo fizičko ili moralno, nije dovoljan razlog. Ne može s pravom biti primoran da to učini ili se uzdrži, jer će mu biti bolje da to učini, jer će ga to učiniti sretnijim, jer bi, po mišljenju drugih, to bilo mudro, ili čak ispravno ... Jedini deo ponašanja bilo koga, za koje je podložan društvu, jeste ono što se tiče drugih. U onom delu koji se njega tiče, njegova nezavisnost je, u stvari, apsolutna. Pojedinac je suveren nad sobom, nad sopstvenim telom i umom.
Sloboda govora мини|Statua u čast Džonu Stjuartu Milu, u Victoria Embankment Gardens, Londonu. U delu "Sloboda" uključuje strasnu odbranu slobode govora. Mil tvrdi da je slobodni diskurs neophodan uslov za intelektualni i društveni napredak. Nikada ne možemo biti sigurni da prećutano mišljenje ne sadrži neki element istine. Takođe tvrdi da je dopuštanje ljudima da iznesu lažna mišljenja produktivno iz dva razloga. Prvo, veća je verovatnoća da će pojedinci napustiti pogrešna uverenja ako su uključeni u otvorenu razmenu ideja. Drugo, prisiljavanjem drugih pojedinaca da preispitaju i ponovo potvrde svoja uverenja u procesu rasprave, sprečava se da ta uverenja propadnu u puku dogmu. Milu nije dovoljno što čovek jednostavno ima neispitano verovanje koje je slučajno tačno; mora se razumeti zašto je verovanje o kome je reč istinito. U skladu sa istim rečima koje je napisao Mil, „nemerljiva vituperacija, koja se nalazi na strani preovlađujućeg mišljenja, zaista odvraća ljude od izražavanja suprotnih mišljenja i od slušanja onih koji ih izražavaju“.Mill, John Stuart. 1909. "On Liberty". in 25, edited by C. W. Eliot
Kao uticajni zagovornik slobode govora, Mil se usprotivio cenzuri:Mill, John Stuart. . Edited by GPreferiram slučajeve koji su za mene najmanje povoljni - u kojima se argument koji se protivi slobodi mišljenja, kako o istini tako i o korisnosti, smatra najjačim. Osporena mišljenja neka budu verovanje u Boga i u buduću državu, ili bilo koja od uobičajeno primljenih doktrina morala... Ali mora mi se dozvoliti da primetim da to nije osećaj sigurnosti u doktrinu (bilo ono što ona može ) koju nazivam pretpostavkom nepogrešivosti. Obaveza je odlučiti to pitanje za druge, ne dozvoljavajući im da čuju šta se može reći na suprotnoj strani. I osuđujem i opovrgavam ovu pretenziju, ni manje ni više, ako je izneta na stranu mojih najsvečanijih uverenja. Koliko god pozitivno bilo čije ubeđivanje moglo biti, ne samo fakulteta, već i pogubnih posledica, već (da usvojim izraze koje u potpunosti osuđujem) nemoral i bezbožnost mišljenja. - pa ipak, ako u skladu sa tom privatnom presudom, iako potkrepljen javnom presudom njegove zemlje ili savremenika, spreči da se mišljenje čuje u njegovu odbranu, on pretpostavlja nepogrešivost. I dokle god je pretpostavka manje nepoželjna ili manje opasna, jer se mišljenje naziva nemoralnim ili nečistim, ovo je slučaj svih ostalih u kojima je ono najfatalnije.Mil iznosi prednosti „traženja i otkrivanja istine“ kao načina za dalje znanje. Tvrdio je da čak i ako je mišljenje netačno, istina se može bolje razumeti opovrgavanjem greške. A kako većina mišljenja nije ni potpuno tačna ni potpuno lažna, on ističe da dozvoljavanje slobodnog izražavanja omogućava emitovanje konkurentskih stavova kao način očuvanja delimične istine u različitim mišljenjima. Zabrinut zbog potiskivanja stavova manjina, založio se za slobodu govora na političkoj osnovi, navodeći da je presudna komponenta za predstavničku vladu da mora da osnaži debatu o javnoj politici. Takođe je rečito tvrdio da sloboda izražavanja omogućava lični rast i samoostvarenje. Rekao je da je sloboda govora vitalni način za razvoj talenata i ostvarivanje čovekovog potencijala i kreativnosti. Nekoliko puta je rekao da je ekscentričnost poželjnija od ujednačenosti i stagnacije. 21.
Princip štete мини|Džon Stjuart Mil, karikatura u Vanity Fair-u, s opisom:"Feministički filozof".