Иранска револуција (такође позната као Исламска револуција,Islamic Revolution , Iran Chamber.Islamic Revolution of Iran , MS Encarta.The Islamic Revolution , Internews. ) била је револуција која је трансформисала Иран из краљевине под вођством шаха Мохамеда Резе Пахлавија, у исламску републику под ајатолахом Рухолахом Хомеинијем, вођом револуције и оснивачем исламске републике.Encyclopædia Britannica.
Мада неки сматрају да револуција још траје, може се рећи да је отпочела јануара 1978. са првим великим протестима,The Iranian Revolution. а завршила се усвајањем новог теократског устава - чиме је Хомеини постао врховни вођа земље - децембра 1979. У међувремену, Мохамед Реза Пахлави је побегао из земље јануара 1979. након што су штрајкови и протести паралисали земљу, и 1. фебруара 1979, ајатолах Хомеини се вратио у Техеран да поздрави неколико милиона Иранаца.Ruhollah Khomeini , Encyclopedia Britannica. Коначни крај династије Пахлави се догодио убрзо затим (11. фебруара) када је иранска војска прогласила „неутралност” након што су герилске и побуњеничке снаге надјачале снаге верне шаху. Иран је званично постао исламска република 1. априла, 1979. када су Иранци у великој већини подржали ту одлуку на референдуму.Iran Islamic Republic, Encyclopedia Britannica.
Револуција је била јединствена по изненађењу које је произвела у свету: недостајала је већина уобичајених узрока револуције - пораз у рату, економска криза, побуна сељака, незадовољна војска; дошло је до великих промена великом брзином; збачен је режим за који се сматрало да га чврсто чува издашно финансирана војска и безбедносне службе; и стара монархија је замењена исламском теократијом. Исход, исламска република „под вођством осамдесетогодишњег религиозног учењака у изгнанству”, је био, како је то један научник рекао „исход који тек треба објаснити”.
Не тако јединствена, али снажнија је расправа око резултата револуције. Називана је „трећом великом револуцијом у историји”, након Француске и Бољшевичке револуције. За неке она представља еру хероизма и жртвовања, која је донела ништа мање него заметак светске исламске државе, „савршени модел блиставог, хуманог и божанског живота... за све људе на свету”.Ирански председник Махмуд Ахмадинеџад, „Чим Иран постигне напредну технологију, имаће капацитет да постане непобедива светска сила” , 28. септембар 2006 клип бр. 1288. Са друге стране, неки Иранци виде револуцију као време када „смо сви на пар година изгубили разум” и нанета је штета економији и светском угледу Ирана, од кога земља тек треба да се опорави.Њујорк дејли њуз, 3. јануар 2007, „Како 2007. годину учинити Ахмадинеџадовом последњом на власти”, Мајкл Рубин ().
Узроци револуције Разлози због којих је дошло до револуције, и због којих је она узела облик који је узела укључујући шахове акције, и грешке и успехе различитих политичких струја:
Шахове грешке Његова снажна политика вестернизације и блиска идентификација са Сједињеним Америчким Државама, упркос томе што је то довело до сукоба са шиитским муслиманским идентитетом. Екстраваганција, корупција и елитизам (делом стварни, делом привидни) шахове политике; Шахов неуспех да култивише поборнике у шиитском религијском вођству да се успротиве Хомеинијевој кампањи против њега; Фокус владе на праћење и сузбијање Народних муџахедина Ирана, комунистичке Тудех партије Ирана, и других левичарских група, док је популарнија религиозна опозиција расла, организовала се, и постепено подривала ауторитет режима; Аутократске тенденције које су кршиле Устав Ирана из 1906, укључујући сузбијање разлика у мишљењу од стране безбедносних служби као што је САВАК, и накнадним умиривањем које је одавало утисак слабости када је револуција добијала на снази; Неуспех да претерано амбициозни економски програм из 1974. оправда очекивања; Антагонизовање раније аполитичних Иранаца, посебно трговаца и продаваца, стварањем јединствене партије (Растакиз партија) са обавезним чланством, и агресивним мешањем у политичка економска и религиозна питања у животима грађана; Самоуверено занемаривање унутрашњих питања, и концентрисање на изигравање светског државника током нафтног бума, праћено губитком самопоуздања и одлучности и and a слабљењем здравља од канцера кад је револуција добила на снази; Потцењивање снаге опозиције - посебно религиозне опозиције - и неспособност да се искористи било политика штапа било политика шаргарепе. Напори да се задовољи опозиција су били премали, и дошли прекасно али није спроведен ни концентрисан противудар против револуционара. Неуспех да се припреме и обуче безбедносне снаге да се изборе са протестантима и руљом без претераног прибегавања насиљу (коришћена је бојева муниција уместо средстава за сузбијање демонстрација),; Персонализована природа шахове власти, где је спречавање сваког потенцијалног такмаца за престо онемогућавала ефикасну владу и довела до разлаза између круне и војске и политичке елите, и коначно до недостатка подршке режиму од стране природних савезника када је та подршка била најпотребнија (хиљаде Иранаца из средње и више класе су са својим новцем напустили Иран кад је револуција почела).
Неуспеси и успеси других политичких снага Превелика самоувереност секуларистичких и модернистичких муслимана, либерала и левичара у своју снагу и способност да контролишу револуцију; Препреденост ајатолаха Хомеинија у добијању подршке ових либерала и левичара када су му били потребни да збаци шаха, избегавајући питања (као што је владавина клерика) за која је знао да ће довести до раскола са секуларнијим и модернијим муслиманским савезницима; Мудрост и енергија Хомеинијевих организатора у Ирану, који су надмудрили шахове безбедносне службе и стекли велику подршку тако што су тактички паметно одиграли - између осталог, убедивши Иранце да су шахове безбедносне снаге бруталније него што су биле; Хомеинијева самоувереност, харизма, и можда најважније да се представи као нови шиитски вољени имам, Хусеин ибн Али, а да шаха представи као модерну верзију Хусеиновог непријатеља, омрзнутог тиранина Јазида I;. па су га милиони видели као спасиоца, а стотине биле спремне да погину у борби са режимом. Политика америчке владе, која је помогла да се створи слика шаха као америчке марионете, притисци на шаха да либерализује земљу су помогли у подстицању револуције, а је коначно можда подигла радикализам револуције зато што није успела да увиди њену праву природу (поготово Хомеинијеве циљеве), и да јасно реагује на њу.
Идеологија Иранске револуције Идеологија Иранске револуције се може окарактерисати као популистичка, националистичка и надасве шиитско исламистичка.
Ако се остави по страни традиционално клерикално спокојство, остаје обиље различитих идеолошких интерпретација ислама унутар великог савеза који је довео до револуције 1979. Прве три исламске струје су биле Хомеинијева, Али Шаријатијева исламско-левичарска идеологија и Мехди Базарганов либерално-демократски ислам. Четврту струју су представљале социјалистичке герилске групе у својим исламистичким и секуларним варијантама, а пету је представљао секуларни конституционализам у социјалистичком и националистичком облику.
Револуционари су се окупили против корупције, екстраваганције и аутократске природе Пахлавијеве владавине;. политике које су погодовале богатима а штетиле сиромашнима; економска и културна доминација над Ираном, и његова експлоатација од стране немуслимана - посебно Американаца. Демонстранти су узвикивали пароле као што је Независност, слобода и исламска република, H. Godazgar:498. мини|десно|Једна од главних болница у Техерану је добила име по познатом иранском социологу, Али Шаријатију.
Идеологији је допринео и Џала Ал-е Ахмад, који је формулисао идеју Гарбзадеџи -- да западна култура мора бити одбачена и да се против ње мора борити као против куге или опијата који је отуђио муслимане од њихових корена и идентитета.. Али Шаријати је утицао на многе младе Иранце својом интерпретацијом ислама као правог начина за буђење потлачених и ослобођење трећег света од колонијализма и неоколонијализма.. (2003).
Међутим, аутор који је у највећој мери формулисао идеологију револуције је сам њен вођа - Ајатолах Хомеини. Он је проповедао да је устанак, а посебно мучеништво против неправде и тираније део шиитског ислама.The Last Great Revolution Turmoil and Transformation in Iran, by Robin WRIGHT., да клерици треба да мобилишу и поведу своје вернике у акцију, а не да их само саветују. Увео је куранске изразе -- мустазафин ('слаб')from Q4:75 и мустакбирин ('поносан и моћан')Q16:22-23 -- уместо марксистичких израза потлачен и тлачитељ Одбацио је утицај суперсила (Совјетског Савеза и Сједињених Држава) на Иран слоганом ни источњак, ни западњак - исламски републиканац (персијски: نہ شرقی نہ غربی جمہوری اسلامی)
Али још битније је да је он развио идеологију питања ко би требало да руководи исламском републиком, и у ком облику владавине. Хомеини је чврсто веровао да ислам захтева да се принцип велајат-е факих примени на владу, то јест да су муслиманима, и сваком другом, потребни чувари, у облику владавине или надзора од стране водећих исламских судија - попут Хомеинија..
Ово је наводно било потребно зато што ислам захтева покорност само традиционалном исламском шеријатском закону. Поштовање овог закона наводно не би било само верски исправно, већ би спречило сиромаштво, неправду и пљачкање муслиманске земље од стране страних неверника. Али да би до ових благодети дошло, шеријатски закон се наводно мора заштитити од иновација и девијација, а због овога је неопходно да исламски правници имају контролу над владом.
Успостављање и покоравање оваквој исламској влади је било толико важно да је то био у ствари израз покорности богу и чак неопходније од молитве и поста за ислам, јер без тога прави ислам не би преживео. Ово је био универзални принцип, који се није односио само на Иран. Целом свету је била потребна, и заслуживао је праведну владавину, то јест исламску владавину, и Хомеини је сматрао извоз исламске револуције за императив. Међутим, када је у питању извоз револуције, он је рекао: то не значи мешање у питања других земаљаصدور انقلاب به معناي دخالت در شئون مردم كشورهاي ديگر نيست., већ одговарање на њихова питања о познавању богаبلكه به معناي پاسخ دادن به سؤالهاي فكري بشر تشنه معارف الهي است.
Ова револуционарна визија теократске владавине је била у оштрој супротности са тихим шиитизмом који је позивао на повлачење из политичког живота, или барем власти, до повратка Махдија. Није потребно ни истаћи да је оваква визија била у супротности и са плановима и надањима иранских демократских секулариста и левичара. У исто време, Хомеини је знао да је широка револуционарна база неопходна и охрабривао је ове снаге да се уједине са његовим присталицама како би збацили шаха. Због тога је идеологија револуције била позната по својој непрецизности или нејасном карактеру пре своје победе, са посебним нагласком на чекање са објављивањем политике велајат-е факих/теократије док не дође право време за то. Хомеини је веровао да је супротстављање велајат-е факих/теократској владавини од стране других револуционара било узроковано пропагандном кампањом страних империјалиста, жељних да спрече намеру ислама да оконча њихову пљачку. Ова пропаганда је била толико тајновита да је продрла чак у исламске семинаре, и захтевала да се уоче принципи текије (то јест прикривања или извртања истине зарад одбране ислама), када се говори (или не говори) о исламској влади.
Ова разлика између општих и специфичних елемената идеологије револуције је неизбежно довела до сламања јединства револуције када је Хомеини напустио текију. и одлучно почео да ради на успостављању владе предвођене исламским клерицима, чему су се противници теократије супротстављали. На крају, овај губитак јединства није био кобан за револуцију. Опозиција је поражена а револуционарна идеологија је победила.
Позадина револуције Династија Пахлави и њена секуларна, антиклерикална политика