Први српски устанак је био устанак Срба у Смедеревском санџаку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и поразили њега и његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су поразили обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је. Карађорђе је са најугледнијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Данас се у Србији 15. и 16. фебруар прослављају као Дан државности у знак сећања на почетак Српске револуције.

Назив Историографски термин Први српски устанак обликован је током 19. века, путем постепеног прихватања колоквијалних назива, који су у јавном говору обликовани ради што једноставнијег разликовања два сродна српска устанка. У исто време, одомаћио се и назив за Други српски устанак (1815). Поменути термини се користе условно, без претензија на дословно значење појмова први и други, пошто је српских устанака било и раније, широм српских земаља, укључујући и средишње области Србије. Поједини истраживачи су стога указивали на неприкладност поменутих назива, који су у супротности са општом хронологијом српских устанака, а истим поводом је разматрана и валидност неких других термина.

Устанак је у народу био познат и као Буна на дахије, што се односило на почетну фазу устанка, током 1804. и 1805. године. Савременик устанка Матија Ненадовић није користио каснији назив Први српски устанак, и тај догађај је називао Карађорђев рат, док је Павле Ровински крајем 19. века користио назив Карађорђев устанак.

Позадина Османлијска држава и војска је постепено губила своју некадашњу моћ и организованост, а и у наоружању, опреми и обуци, знатно је заостајала за армијама европских сила. То је био један од разлога што Турска није била више у стању да очува интегритет великог Османског царства, с друге стране, низали су се неуспеси и у аустријско-турским и руско-турским ратовима. Територијалне претензије на Османско царство биле су све учесталије, тј. такозвано „Источно питање“ постајало је све актуелније. Међутим, Турска је успела да на неки начин ублажи кризу своје империје захваљујући Наполеоновим ратовима који су тада потресали и заоштравали односе и интересе великих сила.

Стање у Смедеревском санџаку пред устанак

Свиштовским миром је окончан последњи аустријско-турски рат који се водио од 1788. до 1791. Срби су као фрајкори активно учествовали на страни Аустрије. Овај период српске историје се назива Кочина крајина, по Кочи Анђелко, једном од српских команданата. Свиштовски мир није донео Србима ослобођење од турске власти, већ само амнестију. Једна од мера султана Селима III била је и да се јаничарима забрани повратак у Београдски пашалук, чему су се јаничари одупирали. Доласком новог паше Абу Бекира, ситуација у Србији се доста изменила. Одмах после његовог доласка у Ниш, организовано је убиство тадашњег предводника јаничара, Дели-Ахмета. Да би се супротставили војној моћи одметнутих јаничара, турске власти су биле приморане да се ослањају на помоћ Срба. Политика ослањања на Србе и давања повластица се посебно везује за Хаџи Мустафа-пашу, који је био прозван „српском мајком”.

Одмах након тога, посебним ферманом паша је наредио јањичарима да се уклоне из Београда и пашалука. Јањичари су се претежно склонили у суседне покрајине, нарочито код Османа Пазван-оглуа, одметника од султанове власти из Видинског пашалука. Плашећи се укидања јаничарске команде у Смедеревском санџаку, Пазваноглу је покренуо низ напада на Србе без султановог одобрења да би вратио на власт јаничаре у Смедеревском санџаку, дестабилизујући регион. Срби су победили Пазваноглуа 1793. у бици на Коларима.

Да би смирио ситуацију, турски султан Селим III је ферманима из 1793. и 1798. потврдио Србима раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, селима управљали и кнезови, а у кнежинама обор-кнезови. У наредном периоду у Србији долази до оживљавања привреде, а тако је било у Србији на почетку владавине Хаџи Мустафе, наследника Абу Бекира. Чак су за време његове владавине неки Срби као Алекса Ненадовић дошли до положаја обор-кнезова, зато су новог пашу неки називали „српском мајком“. Тада је у Београдском пашалуку било 45 кнежина; затим ферманом од априла 1794. године на чело 12 нахија бирани су обор-кнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у својим кнежинама, али сукоби између јањичара, који су и даље хтели највишу власт и спахија који су желели освету, због угроженог положаја, све више су заоштравани.

У лето 1797. султан је поставио Хаџи Мустафа-пашу за беглербега Румелијског вилајета и он је отишао из Србије у Пловдив да се одатле бори против Пазван-оглуа. Током његовог одсуства, Пазван-оглуова војска је заузела Пожаревац и опсела Београдску тврђаву. Крајем новембра 1797. године Алекса Ненадовић, Станко Арамбашић, Илија Бирчанин и Никола Грбовић су довели своју војску пред Београд и приморали јаничаре да се повуку у Бачку Паланку. Пазван-оглу је доживљавао узастопне успехе све док се није повукао у Видин, који је стављен под опсаду.

Повратак дахија

мини|десно|200п|Убиство Хаџи Мустафе паше 1801. године. Бакрорез непознатог аутора из 1802. године. Након овог злочина одбегле дахије су преузеле власт у пашалуку и завеле страховладу.

Протерани јањичари нашли су уточиште у Видину, тачније код сина видинског ајана Османа Пазван-оглуа, који је био заслужан, највероватније по наговору јањичара, за напад на нахије београдског пашалука. Порта је приморана да се брани и зато укључује Србе у борбу против јањичара. Већ крајем 1793. године Срби код села Колара учествују у борби против јањичара који су заузели Пожаревац и кренули према Смедереву. Због опасности од даљих јањичарских напада, 1797. године формирана је српска народна војска на челу са Станком Арамбашићем, која је крајем априла 1797. године бројала и преко 16.000 људи. Међутим, приближавање француских трупа турским територијама (заузимање Крфа и других Јонских острва 1797—1799 и искрцавање Наполеона Бонапарте у Египту 1798. године), утицало је на Порту да 1798. године закључи савез са Русијом, уз обострану гаранцију стечених поседа.

Како Порта није успела да оружјем умири јањичаре, Хаџи Мустафа је приморан да им дозволи повратак у пашалук, иако су они протерани из Београда посебним ферманом. У почетку, јањичари, који су се већ вратили у Србију, нису толико наваљивали на пашу да им врати одузета имања, али су се веома брзо сукобили са домаћим обор-кнезовима. Ситуација у земљи се нарочито погоршала када су јањичари устали и против самог паше. Због тога је он за рат против јањичара ангажовао Србе, Турке, али и свог сина Дервиш-бега. Међутим, у јулу 1801. године јањичари су заузели Београд и приморали пашу да удаљи своју војску; убрзо након повлачења Срба и одласка Турака у Ниш, Хаџи-Мустафа је убијен (15. децембра), баш оног дана кад му је син, којег је овај одмах обавестио о свом хапшењу, стигао скоро до Београда.

Врховну власт тада су преузели четири вође јањичара, Кучук Алија, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Називали су себе дахијама, а сваком од њих припао је по један део земље, док су заједничку власт вршили из Београда. Дахије су укинуле повластице из 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.

Турска Порта је била потпуно немоћна, што је угрозило ауторитет централне власти и султана. Као наследник, у Београд је стигао Хасан-паша, који није имао неког великог утицаја ни на тадашњу власт, али ни на дахије. Због бојазни Порте да би јањичари могли у Београд довести самог Пазван-Оглу, што би довело до још већих заоштравања односа у Србији, посебним писмом с Порте, 10. маја 1802. године јањичарима је опроштена учињена кривица.

Владавина дахија

мини|185п|Вођа Првог српског устанка, Карађорђе Петровић Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало на уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у Србији, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.

У Црној Гори владало је слично расположење, Црногорци су били спремни да се прикључе заједничком устанку у Београдском пашалуку. Владика Петар I је почетком 1804. године писао дечанском игуману да ће Црногорци заједно са Србијанцима дићи организован устанак против Турака. Такође, он је 1803. године у Русију упутио архимандрита Арсенија Гаговића да тражи руску помоћ. Међутим, Русија је у то време била у савезу са Турском, па зато није хтела ни на који начин да учествује у устанцима балканских народа који би ослабили турску државу. Такође, устаници нису рачунали ни на сарадњу с Портом, тако да су морали самостално да отпочну оружану борбу против дахија, али им је бар била омогућена повољна набавка оружја у Аустрији, преко српских трговаца. Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну, мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.

Сеча кнезова

мини|десно|220п|Реконструкција утамничења Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина у Муселимовом конаку у Ваљеву. У подруму овог конака почетком 1804. били су оковани ваљевски кнезови Ненадовић и Бирчанин. Одатле су 4. фебруара изведени на губилиште.