мини|Икона Првог сабора у Никеји.|298x298пПрви васељенски сабор или Први никејски сабор (; ), је био свецрквени сабор одржан 325. године у античком граду Никеји, у провинцији Битинија у Римском царству (данашњи Изник у Турској), на иницијативу римског цара Константина Великог. Сабор је сазван са циљем да разреши контроверзу изазвану учењем Арија, свештеника из Александрије, који је тврдио да је Христос створен у времену од Бога и да није превечни Син Божји, раван по суштини Богу Оцу. Ово учење је изазвало велику забуну и поделу унутар Цркве, јер је доводило у питање саму природу Христове божанствености, што је од суштинског значаја за разумевање спасења у хришћанској вери. Ако Христос није једнак Богу, онда његова способност да донесе спасење и искупљење за грехе човечанства постаје упитна.
На сабору је учествовало 318 светих отаца, углавном епископа из источних провинција Римског царства, где је грчки језик био доминантан. Међу значајним учесницима били су Александар Александријски, Аријев епископ и противник, затим Атанасије Велики, који је касније постао један од највећих бранилаца православног учења о Тројству, и Осија Кордовски, блиски саветник цара Константина, био је могуће један од председавајућих сабора. Сабор је вођен и одлуке су донете углавном на коине грчком језику, који је био језик теолошке дискусије у источним деловима царства, али су касније ови документи преведени на латински и друге језике ради ширења међу западним хришћанима. Арије је био присутан на сабору, али је након што је његово учење осуђено као јеретичко, он био анатемисан и његове идеје су одбачене. Сабор је утврдио Никејски симбол вере, који је касније допуњен на Другом васељенском сабору и постао познат као Никејско-цариградски симбол вере, чиме је формализовано учење о Христовој божанској природи и његовом односу са Богом Оцем као равноправним и вечним.
Главна достигнућа сабора укључују решавање христолошког питања божанске природе Бога Сина и његовог односа према Богу Оцу, утврђивање Никејског симбола вере, који је постао основа хришћанског веровања, и успостављање јединственог датума прославе Васкрса. Поред тога, донети су и рани канони, који су регулисали различита питања црквене дисциплине и организације. Поред тога, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса и прописао двадесет канона који се тичу разних црквених питања, чиме је постављен темељ за каснији развој црквеног права и праксе. Спомен на свете оце Првог васељенског сабора обележава се у недељу пред Духове, или у VII недељу по Васкрсу. Први никејски сабор је представљао први покушај уједињења хришћанског света кроз једно сабрање које је обухватало све хришћанске заједнице тог времена, постављајући темеље за доктринарно јединство које ће утицати на даљи развој хришћанства.
Одлуке сабора
thumb|Константин Велики као ктитор, Аја Софија, Константинопољ, c. 1000)Током Првог никејског сабора донете су бројне одлуке од далекосежног значаја за хришћанство, од којих је најзначајнија формулација и усвајање Никејског симбола вере. Велика већина присутних епископа гласала је за ову изјаву о вери, која је постала основни догмат хришћанске теологије. Против усвајања Симбола вере гласали су само Теон Мармарик и Секунд Птолемаидски.
Никејски симбол вере јасно је изложио доктрину , што значи „једносуштвеност” Оца и Сина. Ова доктрина пориче да је Син Божји створен, односно, утврђује да је Христос „рођен, не створен” () и да је његово постојање вечно, односно „пре свих векова” (). Овим је аријанство одбачено у свим његовим аспектима, чиме је потврђена божанска природа Христа као једнаког Богу Оцу. Сабор је такође потврдио оличење, смрт и васкрсење Христа, што је било у супротности са учењима гностицизма, који су негирали распеће и васкрсење.
Сабор је канонизовао и безгрешно зачеће Исуса Христа (према Еванђеље по Матеју 1,18 и 25, и Еванђеље по Луки 1,34-35) и анатемизоване су присталице аријевских тврдњи, то јест: „било је (време) када (Исус) није постојао”, и: „пре него што је рођен, није постојао”, и да је од непостојећег рођен или од друге личности или суштине да је или створен, или преображен у Сина Божијег.
Симбол вере
Сабор је формулисао симбол вере, декларацију и сажетак хришћанске вере. Већ је постојало неколико симбола вере; многи од њих су били прихватљиви за чланове Сабора, укључујући и Арија. Од најранијих времена, различити симболи вере служили су као средство идентификације за хришћане, као начин укључивања и препознавања, нарочито током крштења. У Риму је, на пример, Апостолски симбол вере био популаран, посебно за време Васкршњег поста и васкршње сезоне. На Никејском сабору, један специфичан симбол вере је коришћен да јасно дефинише веру Цркве, да укључи оне који га исповедају и да искључи оне који га не прихватају.
Исповедање вере усвојено на Сабору у Никеји је следеће:
Изворни текст на коине грчком Превод Верујемо у једнога Бога Оца, Сведржитеља,
Творца свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа,
Сина Божијег,
рођеног од Оца јединородног,
то јест из Очеве суштине,
Бога од Бога,
Светлост од Светлости.
Бога истинитог од Бога истинитог,
рођеног не створеног,
једносуштног Оцу,
кроз Кога је све постало,
како на небу тако и на земљи.
Који је ради нас људи
и ради нашега спасења
сишао
и оваплотио се
и постао човек,
Који је пострадао
и Који је васкрсао у трећи дан,
Који се вазнео на небеса
и Који ћe доћи да суди живима и мртвима.
И у Духа Светога. додатак на крају исповедањаА оне који говоре Беше када Га не беше, и пре рођења не беше,
и да је постао из небића,
или тврде да је Син постао из друге ипостаси, или суштине,
или да је створен,
или да је променљив,
или преобразив,
такве анатемише Саборна и Апостолска Црква. Неки истакнути елементи у Никејском симболу вере, вероватно од стране Осије Кордовског, додати су, посебно да би се супротставили аријанском становишту.
Исус Христос је описан као „Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог”, чиме се проглашава његова божанска природа. За Исуса Христа се каже да је „рођен, не створен”, чиме се тврди да он није само створење, доведено у постојање ни из чега, већ истински Син Божији, доведен у постојање „из суштине Оца”. Каже се да је „једносуштан са Оцем”, чиме се проглашава да, иако је Исус Христос „Бог истинити” и Бог Отац је такође „Бог истинити”, они су „једне суштине”. Грчки термин (хомоусиос) се приписује Константину од стране Јевсевија Кесаријског, који је на ову тачку можда одлучио да искористи своју власт i uticaj. Међутим, значај ове клаузуле је двосмислен у погледу степена у којем су Исус Христос и Бог Отац „једне суштине”, што је изазвало озбиљне расправе у будућности.
Симбол вере је допуњен на Првом цариградском сабору 381. године.
Анатеме На крају симбола вере појављује се списак анатема, које су биле осмишљене да изричито одбаце тврдње Аријанаца.
Став да је било време када га није било тј. „Беше када Га не беше” је одбачен како би се одржала вечност Сина са Оцем. Став да је променљив или подложан промени тј „да је променљив, или преобразив,” је одбачен како би се одржало да је Син, као и Отац, изнад било каквог облика слабости или кварљивости, и најважније, да није могао отпасти од апсолутне моралне савршености.
Тако је уместо крштењског симбола вере прихватљивог и за Аријанце и за њихове противнике, Сабор прогласио онај који је јасно био супротстављен аријанству и неспојив са кључним деловима њихових уверења. Текст ове исповести вере сачуван је у писму Јевсевија Кесаријског својој заједници, у делима Атанасија Александријског и на другим местима.
Прогонство Цар је спровео своју ранију изјаву: свако ко одбије да подржи симбол вере биће протеран. Арије, Теонас и Секундус су одбили да прихвате симбол вере и стога су били протерани у Илирик, уз то су били и изопштени. Наређено је да се Аријева дела конфискују и предају пламену, док су његове присталице сматране „непријатељима хришћанства”. Ипак, контроверза се није на томе зауставила у различитим деловима царства.
Канони Први никејски сабор није се бавио само теолошким питањима, већ је донео и низ практичних одлука које су регулисале црквену дисциплину и организацију. Ове одлуке, познате као канони, постале су темељ црквеног права и праксе, обликујући начин функционисања Цркве у наредним вековима. Сабор је усвојио двадесет канона који су били међу најзначајнијим одлукама:
Забрањена је самокастрација. Свештеници који су кастрирани било по сопственој вољи или насилним путем не могу бити рукоположени. Постављена су правила за рукоположење катихумена, новопреобраћених у хришћанство. Забрањено је брзо рукоположење без адекватне припреме, посебно за оне који су криви за озбиљне грехе. Забрањено је свим припадницима свештенства да бораве са женама које нису њихове најближе сроднице (мајка, сестра или тетка), како би се избегла свака сумња у неприкладно понашање. Утврђена су правила за хиротонију епископа. Постављање епископа мора обавити сви епископи у покрајини, а у хитним случајевима најмање три епископа уз сагласност митрополита. Регулисано је изопштење из црквене заједнице. Епископи у свим областима морају поштовати одлуке о изопштењу које су донеле њихове колеге. Потврђена је надлежност и обичаји епископа Александрије над Египтом, Либијом и Пентапољем, као и других великих епископија, укључујући Рим и Антиохију. Епископе не треба постављати без сагласности митрополита. Признат је почасни положај Јерусалимског епископа, са његовим другим местом у провинцији после Цезарејског епископа. Утврђени су услови за поновно прихватање Новатијанаца у црквену заједницу. Свештенство које је рукоположено без дужне провере мора бити свргнуто ако се касније открије да су криви за озбиљне преступе. Свештеници који су пали од вере и тајно су постављени морају бити искључени чим се сазна за њихову недоследност. Покајање је наметнуто онима који су одступили од вере током Лицинијевог прогона. Покајање је прописано за оне који су подржавали Лицинија у његовом рату против хришћана. Опрост је дат екскомунициранима у животној опасности. Покајање је прописано за катихумене који су одступили од вере током прогона. Епископима, свештеницима и ђаконима забрањено је да прелазе из једне цркве у другу; ако покушају, морају бити враћени у своју првобитну цркву. Свештенству је забрањено да напушта своју епархију. Епископи не смеју рукоположити свештеника из друге епархије без дозволе надлежног епископа. Свештеницима је забрањено позајмљивање новца уз камату. Ђаконима је подсећено на њихов подређени положај у односу на свештенике. Ђакони не би требало да врше евхаристију у присуству свештеника, нити да седе међу свештеницима. Павлићани (присталице Павла Самосатског) морају бити поново крштени, а њихови ђакони се сматрају лаицима. Утврђено је да се недељом и на Педесетницу сви верници моле стојећи, а не клечећи.
Оци сабора
Првом васељенском сабору присуствовали су многи знаменити оци, који су касније канонизовани, међу којима су се истицали: Св. Николај Мирликијски, Св. Спиридон, Св. Атанасије, Св. Ахилије, Пафнутије Исповедник, Св. Јаков Нисивијски, Макарије Јерусалимски, Александар Александријски, Евстатије Антиохијски, Јевсевије Кесаријски, Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осија Кордовски, Теофил Готски, Сесилијан Картагенски, и други.
Учесници Следећи списак је списак од 220 имена, подељених по метрополијама, које су немачки научници Гелцер, Хилгенфелд и Кунц добили анализом различитих спискова никејских бискупа; списак је објављена у Patrum nicaenorum nomina, стр. LX-LXIV, са насловом Index patrum Nicaenorum restitutus.
Римска бискупија: Осија Кордовски, Вито и Бисензио Акаја: Писто из Атине, Марко из Еубеје, Стратегио из Лемноса Африка: Сесилијан Картагенски Азија: Теонас из Кизика, Менофант из Ефеса, Орион из Илиона, Еутихије из Смирне, Митре из Ипеапа, Марин из Илиона, Павле из Анее