Манон Леско () јесте опера на италијанском језику у четири чина коју је компоновао Ђакомо Пучини између 1889. и 1892. године на либрето Луиђија Илике, Ђузепеа Ђакозе, Марка Праге и Доменика Оливе, засновану на роману Histoire du Chevalier des Grieux, et de Manon Lescaut Абеа Превоа из 1731. године. Опера је први пут изведена 1893. године у Торину, у Краљевском позоришту (Teatro Regio).

Историја компоновања мини|Реклама за либрето, 1917. Либрето је на италијанском језику и скрпило га је пет либретиста које је Пучини ангажовао: Руђеро Леонкавало, Марко Прага, Доменико Олива, Ђузепе Ђакоза и Луиђи Илика. Издавач, Ђулио Рикорди, као и сам композитор, такође су допринели либрету. Ауторство либрета је било толико збркано да нико није био потписан на насловној страни оригиналне партитуре. Међутим, Илика и Ђакоза су били ти који су довршили либрето и наставили да пишу либрета за наредна три — и најуспешнија — Пучиниева дела: Боеми, Тоска и Мадам Батерфлај.Colin Kendell, The Complete Puccini. Amberley Publishing 2012

Пучини је неке музичке елементе у Манон Леско преузео из ранијих дела која је написао. На пример, мадригал Sulla vetta tu del monte из 2. чина одзвања Agnus Dei из његовог дела Messa a quattro voci из 1880. године. Други елементи Манон Леско потичу из његових композиција за гудаче: квартет Хризантеме (јануар 1890), три Менуета (вероватно 1884) и Скерцо (1883?). Љубавна тема потиче из арије Mentia l'avviso (1883). Пучини је неке делове написао у Вакалу у Швајцарској.

Историја извођења Пучинијев издавач, Рикорди, био је против било каквог пројекта заснованог на Превоовој причи јер ју је Жил Масне већ претворио у успешну оперу, Манон, 1884. године. Иако Пучини и Рикорди можда нису знали, француски композитор Данијел Обер такође је већ написао оперу на исту тему са насловом Манон Леско, 1856. године.

Упркос свим упозорењима, Пучини је наставио. „Манон је хероина у коју верујем и зато не може да не освоји срца публике. Зашто не би постојале две опере о Манон? Жена попут Манон може имати више од једног љубавника.” Додао је: „Масне то осећа као Француз, са пудером и менуетима. Ја ћу то осећати као Италијан, са очајничком страшћу.”

Прво извођење Манон Леско одржано је у Краљевском позоришту у Торину 1. фебруара 1893. године; то је била Пучинијева трећа опера и његов први велики успех. Опера је први пут изведена у Метрополитен опери у Њујорку 18. јануара 1907. године у присуству композитора са Лином Кавалијери у насловној улози, Енриком Карузом као де Гријеом, Антониом Скотијем као Лескоом и Артуром Вињом као диригентом.

Улоге мини|upright|Костим за Манон за 2. чин који је дизајнирао Адолфо Хоенштајн за светску премијеру

Улога Врста гласа Постава на премијери, 1. 2. 1893.(Диригент: Алесандро Поме) Манон Леско сопран Чезира Ферани Леско, њен брат и старатељ, наредник у краљевој гарди баритон Акиле Моро Витез Ренато де Грије, студент тенор Ђузепе Кремонини Жеронт де Равоар, главни благајник бас Алесандро Полонини Едмондо, студент тенор Роберто Рамини Крчмар бас Аугусто Кастањола Певач мецосопран Елвира Черезоли Мајстор плеса тенор Роберто Рамини Фењерџија тенор Роберто Рамини Наредник краљевских стрелаца бас Фердин Катадори Поморски капетан бас Фризер нема улога Аугусто Ђинђини Певачи, стари кицоши и опати, девојке, грађани, студенти, куртизане, стрелци, морнари

Синопсис Време: Друга половина осамнаестог века. Места: Амјен, Париз, Ле Авр, Њу Орлеанс.

Чин 1 Амјен: Велики јавни трг у близини Париске капије

Поред трга је авенија са једне стране и крчма са друге, са балконом. Вече је, грађани, војници и гомила студената и девојака шетају авенијом и тргом док се други окупљају у групама. Неки седе за столовима испред крчме, пију и коцкају се.

Едмондо пева песму о младалачком задовољству (Едмондо, хор студената, девојака и грађана: Ave, sera gentile – Здраво, благо вече). Де Грије улази, и они га поздрављају, али он је меланхоличан и не придружује се осталима, певајући цинично о љубави (де Грије, Едмондо, хор: L'amor?, L'amor? ...io non conosco! – Љубав?, Љубав?...Ја о томе ништа не знам). Они се шале са њим и провоцирају га да се претвара да флертује са девојкама (де Грије: Tra voi, belle, brune e bionde – Међу вама лепотицама, црним и плавим); (Едмондо, хор: Ma, bravo!).

Чује се рог поштанске кочије и кочија из Араса се зауставља код крчме, док гомила вири да види ко су путници (Хор: Giunge il cocchio d'Arras! – Ево кочије из Араса!) Леско (Манонин брат), затим старији главни благајник, Жеронт де Равоар, излазе из кочије, Жеронт помаже Манон, а затим излазе и остали путници. Гомила коментарише (Хор, Едмондо, Леско, де Грије, Жеронт: Discendono, vediam! – Погледајте, силазе!) Едмондо и студенти се диве Манон (Chi non darebbe a quella donnina bella? – Ко не би дао тој прелепој младој жени?). Де Грије је такође очаран (Dio, quanto è bella! – Боже, каква лепота!). Остали путници улазе у крчму, док Леско даје знак Манон да га сачека. Она седа, док јој прилази де Грије, који је фиксирао погледом, и изјављује јој своја осећања (де Грије, Манон: Cortese damigella – Племенита дамо), само да би сазнао да јој је суђено да оде у манастир по вољи њеног оца. Он нуди да јој помогне, а када је Леско позове, он је моли да се касније нађу; она невољно пристаје. Након што Манон оде, де Грије пева о својим осећањима према њој (де Грије: Donna non vidi mai – Никада раније нисам видео овакву жену). Студенти и девојке, који су посматрали пар, подругљиво коментаришу његову добру срећу (Едмондо, студенти: La tua ventura ci rassicura – Твоја добра срећа нас охрабрује).

Леско и Жеронт силазе и разговарају на тргу о Манониној судбини, што посматра Едмондо. Жеронт, који је такође опчињен Манон, каже да би она била протраћена у манастиру. Чувши мишљење свог сапутника, Леско почиње да преиспитује свој задатак да одведе сестру у манастир. Студенти позивају Лескоа да им се придружи у карташкој игри. Жеронт примећује да је Леско заокупљен игром и открива свој план да отме Манон и одведе је у Париз крчмару, нудећи му новац за помоћ и ћутање. Едмондо пречује план и обавештава де Гријеа (Едмондо: Cavaliere, te la fanno! – Господине, надмудрују вас!). Он нуди да помогне де Гријеу, уређујући да играчи карата задрже Лескоа.

Манон се искрада из крчме да се нађе са де Гријеом као што је обећала (Манон: Vedete? Io son fedele alla parola mia – Видите? Верна сам својој речи). Он јој изјављује љубав и обавештава је о завери да је отму, док Едмондо организује да кочија коју је Жеронт изнајмио одведе пар у Париз. Они одлазе заједно таман када Жеронт стиже, спреман да изврши своје планове (Жеронт: Di sedur la sorellina e il momento! – Дошао је тренутак да се заведе мала сестра). Едмондо се руга Жеронту. Схвативши да је преварен, Жеронт наговара Лескоа да прати одбегли пар. Прагматичнији Леско му саветује да ће пару ускоро понестати новца, и да ће онда Манон бити његова.

Чин 2 Соба у Жеронтовој кући у Паризу мини|Сценографија за 2. чин коју је урадио Уго Гедуци за светску премијеру мини|upright|Костим витеза де Гријеа за 2. чин, који је дизајнирао Адолфо Хоенштајн за светску премијеру

(Пучини изоставља део романа у којем Манон и де Грије живе заједно неколико месеци, а Манон напушта де Гријеа када му понестане новца.)

Манон је сада Жеронтова љубавница. Манон и њен фризер су у соби када Леско улази (Манон, Леско: Dispettosetto questo riccio!); (Леско: Sei splendida e lucente!). Она му говори да је Жеронт престар и зао; он је досађује. Манон је тужна, а њене мисли се окрећу де Гријеу (Манон: In quelle trine morbide); (Леско, Манон: Poiché tu vuoi saper).

Музичари које је Жеронт унајмио улазе да је забаве (мадригал: Sulla vetta tu del monte); (Манон, Леско: Paga costor). Жеронт доводи мајстора плеса; они плешу менует, затим она пева гавоту (Мајстор плеса, Жеронт, Манон, хор: Vi prego, signorina [менует]); (Манон, Жеронт, хор: L'ora, o Tirsi, è vaga e bella). Након плеса, Жеронт и музичари напуштају кућу.

Запрепашћен што је његова сестра несрећна живећи са Жеронтом, Леско одлази да пронађе де Гријеа. Де Грије се појављује у Жеронтовој кући (Манон, де Грије: Oh, sarò la più bella! – Ох, бићу најлепша!). Док де Грије и Манон обнављају своје завете љубави, Жеронт се неочекивано враћа. Он поздравља пар, подсећајући Манон на многе услуге које јој је учинио, укључујући и неки драгоцени накит. Она одговара да не може да га воли (Жеронт, де Грије, Манон: Affè, madamigella).

Дубоко се клањајући, он их напушта. Манон се радује њиховој слободи (Манон: Ah! Ah! Liberi!); (де Грије: "Ah, manon, mi tradisce il tuo folle pensiero). Леско их пожурује да одмах напусте кућу, али Манон оклева при помисли да остави свој накит и лепе хаљине. Поново, Леско улази у журби без даха, дајући знаке да морају одмах да оду. Манон зграби свој накит, и они иду ка вратима. Врата су закључана по Жеронтовом наређењу. Појављују се војници да ухапсе Манон која, покушавајући да побегне, испушта накит пред Жеронтове ноге. Њу одвлаче, а де Гријеу није дозвољено да је прати (де Грије, Манон, Леско, наредник, Жеронт: Lescaut! – Tu qui?).

(Интермецо: Путовање у Авр.)

Пошто су његови различити напори да се Манон ослободи, па чак и да је ослободи силом, пропали, де Грије је прати у Ле Авр.

Чин 3 Трг у близини луке у Авру мини|лево|Сценографија за 3. чин коју је урадио Уго Гедуци за светску премијеру У зору Манон је са осталим затвореним куртизанама (де Грије, Леско, Манон: Ansia eterna, crudel). Леско је подмитио стражара да дозволи де Гријеу да разговара са Манон. Разговарајући са њом кроз решетке, он сазнаје да она треба да буде депортована у Луизијану. Пролази фењерџија, певајући песму док гаси светла (Фењерџија, де Грије, Манон: E Kate ripose al re); (де Грије, Манон: Manon, disperato è il mio prego).

Они покушавају спасавање, али узалуд. Појављује се стражар, пратећи групу жена, које иду на исти брод као и Манон. Она хода међу њима, бледа и тужна. Гомила даје бруталне коментаре током прозивке куртизана (Хор, Леско, де Грије, Манон: All'armi! All'armi!), али Леско изазива сажаљење према Манон (Наредник, хор, Леско, Манон, де Грије: Rosetta! – Eh, che aria!).

Де Грије, у очају при помисли да ће заувек бити одвојен од Манон, одлази до ње. Покушава да је зграби, али га наредник одгурује. Међутим, капетан брода види његову дубоку тугу (де Грије: Pazzo son!) и дозвољава му да се укрца на брод.

Чин 4 мини|Un sito ridente alla porte del Chiostro di S. Giusto, сценографија за 3. чин Манон Леско (1893). Огромна равница у близини предграђа територије Њу Орлеанса

Побегавши од љубоморних интрига Њу Орлеанса, љубавници се пробијају кроз пустињу да би потражили уточиште у британском насељу. (Модерна Луизијана, међутим, нема пустињу. Ово се вероватно односи на француску колонију Луизијану) Лутајући пустињом, болесна Манон је исцрпљена. Она пада и не може даље (де Грије, Манон: Tutta su me ti posa); (де Грије: Vedi, son io che piango); (Манон, де Грије: Sei tu che piangi).

Де Грије је узнемирен Манониним изгледом и одлази да тражи воду. Док је он одсутан, Манон се присећа своје прошлости и размишља о својој фаталној лепоти и својој судбини (Манон: Sola, perduta, abbandonata).

Де Грије се враћа, не успевши да пронађе воду. Манон се срцепарајуће опрашта од њега, али не пре него што се пожали на то како њен живот није био поштен и да више није лепа. Пре него што умре у његовим рукама, Манон тражи од де Гријеа да јој каже како је некада била лепа, и како мора да јој опрости њена недела и мане пре него што умре, не слушајући га како понавља колико је воли и колико ће му недостајати. Схрван тугом због смрти своје сујетне и себичне љубавнице, де Грије се сруши преко њеног тела (Манон, де Грије: Fra le tue braccia, amore).Синопсис је заснован на верзији The Opera Goer's Complete Guide аутора Леа Мелица из 1921. године.

Инструментација