Тимбукту (, , хебр. טימבוקטו) је град у западноафричкој држави Мали с 32.414 становника . Стање 1. јануара 2006. У овом граду је верски универзитет Санкор (на којем се проучава Куран) и друге медресе. Град је био културни и духовни центар одакле се ислам ширио у Африку у 15. и 16. веку. На ово златно доба подсећају три џамије, Ђингарејбер, Санкоре и Сиди Јахја, којима, иако се константно уређују и реновирају, прети опасност да нестану у пустињи. Године 1988. овај град је Унеско уврстио у листу светске баштине.Званичан сајт Унеско: Светска баштина, Приступљено 25. 4. 2013.
Тимбукту насељавају Сонгаи, Туарези, Фулани и Манде. Град се налази око 15 -{km}- северно од реке Нигер. Такође се налази на раскршћу транссахарских трговачких путева до Араоуана. Тимбукту је био (и још увек је) важно историјско стовариште камене соли пореклом из Тагхазе, а данас из Таоуденија.
Географски положај Тимбуктуа учинио га је природним местом сусрета оближњих западносахарских народа и номадских берберских и арапских народа са севера. Дуга историја Тимбуктуа као трговачке станице која је повезивала западну Африку са берберским, арапским и јеврејским трговцима из северне Африке, а тиме и посредно с трговцима из Европе, дала му је статус митског града.
Дуготрајан допринос Тимбуктуа исламској и светској цивилизацији је ученост. Претпоставља се да се у Тимбуктуу налазио један од првих универзитета на свету. Од 14. века, важне књиге су писане и преписиване у Тимбуктуу, што је успоставило град као значајан центар писане традиције у Африци.
Етимологија Тимбукту су основали Туарези негде у 10. веку. Према народном предању, име потиче од речи „тин“ што значи место, кућа, и „букту“, имена старе Малијке која је била позната по поштењу и која је некада живела у том региону. Туарези и други путници остављали су овој жени ствари које им нису биле потребне на повратку кући. Тако, кад би стигли кући и кад би их неко питао где су им ствари, они би одговарали: „Оставио сам их код Тин Букту“, што је у ствари значило, „Оставио сам их у Буктиној кући“. Ова два термина су се временом стопила и дала име граду Тинбукту, који је касније постао Тимбукту.
Могуће је извести још једну народну етимологију. За Тимбукту се верује и да значи „Буктин бунар“ - према предању, Букту је била црна робиња коју су Туарези оставили с крдом коза да чува бунар. Њено име, Букту, неки преводе као „жена с великим пупком“. Неки историчари у овој легенди виде наглашену социјалну разлику између владајућих Туарега и њихових црних поданика.
Француски лингвиста Рене Басе () изводи име „Тимбукту“ из староберберског корена који значи „далеко“ или „скривено“ -{}-. Тиме би значење имена било „врло удаљен бунар“, односно, бунар на јужној ивици пустиње. Нова истраживања отварају могућност да град нису основали Туарези, него Шонгаји из његове околине. Та могућност отвара и потребу разматрања тумачења имена које је дао истраживач Африке и историчар Хајнрих Барт пре 150 година. Према њему, име би исправно гласило Томбуту а значило би „место међу динама“, што би у том случају добило смисао.
Географија
мини|лево|220п|Џамија Санкора
Тимбукту лежи на јужној ивици Сахаре, чије напредовање (десертификација) представља највећи проблем за град. Песак се шири улицама града. У задњих двадесет година граница пустиње се проширила око 100 -{km}- према југу. Град не лежи тачно на реци Нигер који у близини Тимбуктуа, правећи велики лук из подручја Масина, овде досиже најсевернију тачку свог пута према североистоку и мења смер скрећући према југоистоку да би се касније, након више од 2.000 -{km}-, улила у Гвинејски залив. Давно исушени рукавци Нигера, који су некада имали надимак „канали нилских коња“, пуне се водом још само у време врло високих вода, док су некада узроковали велике поплаве у неким деловима Тимбуктуа. Још у раном новом веку Тимбукту је каналом дугим 13 километара био повезан с местом Кабара, заправо луком Тимбуктуа. У време високих вода овај канал омогућавао је становницима директан приступ Нигеру па тиме и довоз и одвоз робе једрилицама и пирогама до самог града. Данас је канал засут песком и још се само назире.
Иако је Тимбукту вековима раскрсница значајних трговачких путева и данас је прилаз граду отежан. Пловидба бродом је могућа само кад је водостај Нигера довољно висок. Пут која води с југа кроз савану често је покривен песком и тада постаје привремено непроходан. Приступ са севера, кроз пустињу, користе само две групе путника: ретки туарешки каравани соли и савремени авантуристи. У новије време у град се може стићи и авионом из главног града Бамака. Клима Клима је пустињска. Из Сахаре непрекидно дува суви, врући ветар. Скромна вегетација састоји се од тамариса, акација и гинстера, баобаба и палми. Просечна годишња температура је 28 °C, а најтоплији су мај и јун с око 34 °C. Просечна измерена количина падавина је око 170 -{mm/m²}-. Највлажнији месеци су јул и август, с количином падавина од по 56-66 -{mm/m²}- . Просечне климатске вредности за Тимбукту Пљускови у том раздобљу могу попримити библијске размере и бити узрок врло великих штета на зградама и џамијама грађеним од глине. Године 1771. се у време једног таквог невремена, срушила џамија Ал-Хан затрпавши четрдесет особа.
Становништво
мини|Поглед на Тимбукту, у горњем десном делу су једноставне куће грађене у облику кошнице (према Барту, око 1853) Због бурне историје и положаја на раскрсници значајних трговачких путева, становништво Тимбуктуа састоји се од припадника различитих народа и група. Између осталих то су Туарези (припадају берберском народу), Маври, Сонгаи, Мандинка и Бамбар. Делом живе у одвојеним градским четвртима. У околини града Туарези се сусрећу с камилама и сточарски народ Фулбе. Народ Бозо бави се риболовом на Нигеру.
На обали Нигера живе и припадници групе Бела, тамнопути рибари и ситни земљорадници. Претпоставља се да су они потомци првобитних становника овог подручја које су Туарези у раном средњем веку покорили. За овакво нешто има потврде у предаји о оснивању Тимбуктуа и о жени Букту. Све до пре педесетак година Туарези су се према Белама односили као према робљу. Притом, поједине породице Бела нису биле „власништво“ конкретних Туарега, него су као неслободни колективитет радили за Туареге или су морали да плаћају разне намете. Од проглашења независности Малија службено су слободни, али и даље се углавном осећају делом традиционалног туарешког друштвеног поретка и већином говоре Тамашек, језик некадашњих господара.
За споразумевање се користи француски језик. Већина становништва у области око Тимбуктуа као матерњи говори језик Сонгаи, и то дијалект „-{Koyra Chiini}-“. Десетина становништва као матерњи користи Тамашек или маварски дијалект арапског језика.
Традиционална архитектура мини|лево|250п|Улаз у медресу Санкоре Изворни начин грађења у Тимбуктуу био је условљен недостатком камена, па се градило глином. Старији записи говоре о градњи колиба у облику кошнице, округлог облика, у којима су претежно живели сиромашни становници.
Најкасније у 15. веку наметнуо се захтеван стил грађења, својствен пре за куће богатог слоја грађана (управни чиновници, трговци и учени људи). Тај начин грађења од глине, који је постао познат као „судански стил“, посебно је видљив код џамија које се према врху сужавају. Основну конструкцију чини костур од дрвета, који се затим облаже глином. На тај начин грађени су објекти с два спрата. Приземља су коришћена као медресе, продавнице, радионице или складишта, док је спрат коришћен за становање. У том делу куће налазиле су се и библиотеке образованих људи и учитеља. Међутим, за време великих киша знало се дешавати да грађевине претрпе велике штете или да се чак сруше. Након сваког кишног раздобља зидови би се морали обнављати. Куће, чије се поправљање више не би исплатило, једноставно су напуштане.René Gardi. Auch im Lehmhaus läßt sich’s leben: Traditionelles Bauen und Wohnen in Westafrika, Graz, 1973. мини|210п|Улична сцена пред кућом Ренеа Каијеа Поред традиционалне градње глином, у Тимбуктуу се могу видети и стамбене вишеспратнице грађене од кречњака по узору на Мароко и Мауританију. Овај стил су вероватно донели војници Ђудер-паше на Нигеру. Фасаде су вертикално подељене пиластерима и по узору на марокански стил тог времена украшене „андалузијским“ прозорима и масивним дрвеним вратима. Прозори првобитно нису били застакљени, него само засењени дрвеним филигрански обрађеним решеткама. Врата се одликују уметнички украшеним облогама од гвожђа и геометријским узорцима од великих ексера по угледу на архитектуру Ал-Андалуза, у то време дела Иберског полуострва под муслиманском доминацијом.-{<ref>Thomas Krings, Sahelländer. Geographie, Geschichte, Wirtschaft, Politik, Darmstadt 2006</ref>}-.
Историја Оснивање и почеци
Тимбукту су, према каснијим хроникама, основали пре 1100. године номадски Масуфа Туарези на месту с водом у близини луке Нигера. Претпоставља се да оснивање града сеже у 9. или 10. век а претпоставља се да су његови оснивачи Сонгаи, становници „црне“ Африке. Археолошки налази на самом месту су контрадикторни, тако да недвосмислених закључака још увек нема . Погледати чланак проф. Тим Инсол (Кембриџ) На прелазу миленијума место је било значајан трговачки центар на важном караванском путу од Египта преко Гаоа до Кумби Салаха у тадашњем западноафричком краљевству Гани. мини|лево|290п|Хајнрих Барт близу Тимбуктуа (7. септембар 1853) Ислам је до Нигера вероватно дошао с трговцима из подручја данашњег Алжира. У почетку Тимбукту није имао ни издалека тако велики значај као раскршће трговачких путева и средиште муслиманског образовања како то данас тврде различите књиге и чланци на интернету. Чини се да је Тимбукту у својим раним данима био конкуренција Тираки, другом трговачком граду смештеном 25 -{km}- од Тимбуктуа, и био и најзападнија тачка царства Гана. Након пропасти Гане, трговци су се окренули Тимбуктуу, који је због близине Нигера пружао боље могућности за размену и претовар робе.
Време великих западноафричких царстава Малијско краљевство Тимбукту је у 13. или раном 14. веку постао део Малијског царства. Не зна се да ли је ово припајање уследило након директног освајања или се град добровољно, ради заштите од Туарега на северу и Мосија () у Судану, прикључио Малију. Али, ни владар Малија није могао спречити напад Мосија 1328. Тимбукту је у то време већ био средиште трговине сољу и златом. и имао је између 10.000 и 15.000 становника.Видети James L. A. Webb, Desert Frontier: Ecological and Economic Chance along the Western Sahel 1600-1850. Madison, Wisc. (1995). стр. 16.
мини|220п|Приказ арапског путника, можда Ибн Батуте
У то време за град се знало и у јужној Европи. Средином 14. века појављује се на портоланима, каталонским односно мајорканским картама света, као Град Мели () краља Малија (). На познатој карти Абрама Крескеса () из 1375. године богати краљ Малија приказан је с грудом злата у руци. Тиме се мислило на црног краља Манса Мусу () који је 1324. био на тада већ легендарном хаџилуку у Меки. На ходочашће га је, према предаји, пратила послуга од 60.000 поданика, и са собом је понео две тоне злата које је, наводно, великодушно поделио у Египту.John Hunwick ове бројеве назива „grossly inflated (бескрајним претеривањем)“. Види Наквик, Timbuktu & the Songay Empire, pp. 9. Египатски хроничари 14. и 15. века не знају ништа о тако великој групи путника за Меку. Врло спорна је и количина злата с којм су путовали. Ова предаја допринела је стварању легенде о бескрајном богатству Тимбуктуа. Након повратка из Меке, Муса је задужио једног муслиманског архитекту из Андалузије да сагради џамију Ђинџер () и једну резиденцију.